Пише: Милија Тодоровић
Стара пропагандна школа учила је да неистина треба да буде велика, јер у малу нико не вјерује. То више не важи. Данашњи занат није у величини неистине, него у њеној дози. Он данас више личи на апотеку него на ковачницу.
Јер свака неистина има своју мјеру. Испод те мјере не вриједи труда: прође, а ништа не остави. Изнад ње се дешава оно што пропагандисти највише кошта, а то је да се код читаоца пробуди рефлекс сумње. Кад се тај рефлекс једном пробуди, он се не задржава на једној реченици. Читалац почне да провјерава и све остало, и све наредно, и потписника. Прескупо за један наслов.
Зато се неистина одмјерава прилично прецизно. Мора да буде довољно мала да прође без отпора, а довољно велика да остави мрљу. И мора да се прогута ту гдје стоји, у наслову, наизуст, без клика, јер девет од десет људи даље и не иде. Текст испод је формалност. Алиби за онога ко потписује.
Постоји, дакле, врста новинарског заната у којој се цијела порука спакује у наслов, а онда се у тексту, ситним словима и без наглашавања, наведу чињенице које тај исти наслов оповргавају.
Извјештавање београдских медија о присуству црногорског представника обиљежавању годишњице „Олује” у Книну школски је примјер такве мјере.
Наслов гласи: „Спајић и Мандић шаљу делегацију у Книн”. У самом тексту, међутим, стоји нешто сасвим друго: да ће обиљежавању присуствовати отправник послова Амбасаде Црне Горе у Хрватској, те да је то потврдило Министарство вањских послова, ресор којим руководи Ервин Ибрахимовић.
И одмах једна напомена, важнија него што на први поглед изгледа. Та формулација није ауторски промашај једне редакције. Истог дана појавила се, готово од ријечи до ријечи, код више београдских медија, негдје и у оштријој варијанти, а онај који је најчешће дијељен наводи као извор просто „медије”. Дакле, ниједан од њих није ту реченицу смислио, него ју је преузео и проследио даље.
А то мијења природу ствари. Идентична формулација која се истог јутра појави на више адреса није новинарска процјена, него дистрибуција. И тек тада има смисла питати ко је и зашто одмјерио баш ту дозу.
Дакле, двије интервенције у једној реченици. Прво, један дипломата средњег ранга претворен је у „делегацију”. Друго, и много важније, у наслов је угурано име Андрије Мандића, човјека који у овом послу нема никакву формалну надлежност. Одлука је донесена у извршној власти, у ресору који не води ни његова странка ни његова коалиција. Предсједник Скупштине није ни доносилац те одлуке, ни њен предлагач, ни онај ко је могао да је спријечи. Његово име се у наслову нашло из једног јединог разлога: то је име које се хтјело казнити.
Зашто баш „шаље”, а не „отишао”
Ту се види да је доза одмјерена, а не погођена случајно. Вриједи је раставити на дијелове.
Да је написано да је Мандић лично отишао у Книн, било би то оборено за сат времена. Нема снимка, нема га на трибини, крај приче. А био би то, признајмо, далеко ударнији наслов. Само што је то предозирање: превелико да прође, а притом ономе кога напада бесплатно поклања доказ. Пропаганда не воли тврдње које руши једна фотографија. Овако, тврдња има истинито језгро, јер неко јесте отишао, па читалац који кликне налази потврду и осјећа да је провјерио вијест. А оно што је неистинито није чињеница него приписивање одговорности, а то се не да фотографисати.
Друго, „отишао лично” не личи на њега, па читалац то одбацује као претјеривање. „Пристао, ћутао, пустио” — то се уклапа у страх који српски бирач у Црној Гори ионако носи са собом, страх од човјека који се у власти постепено троши. Најдјелотворнија неистина није она која увјерава, него она која потврђује нешто чега сте се и сами већ помало бојали.
Треће, ту је асиметрија демантија. „Нисам био у Книну” је једна реченица. „Нисам надлежан за одлуке Министарства вањских послова које води коалициони партнер” тражи објашњење уставне подјеле надлежности, састава владе и коалиционе аритметике, а то је најмање три пасуса. Ко се брани у три пасуса, већ је изгубио. Неистина стаје у наслов, истина не стаје.
Четврто, тврдња има уграђену одступницу. Ако се неко побуни, аутор мирно каже: нисмо написали да је ишао лично, него да је власт у којој учествује послала представника. Формално тачно. Задржан је простор за узмицање.
И пето, оно најпаметније у свему: приписује му се моћ тамо гдје је нема. „Шаље делегацију” од њега прави актера, а не сапутника. А чим сте актер, ваш је и резултат. Оптужба и признање моћи у истој ријечи.
Тандем Спајић-Мандић је лакмус папир демократије у Црној Гори
Чему то служи
Примјетна је тенденција да се овим методом покушава „дисциплиновати” српски политичар који учествује у власти у Црној Гори. Логика је прилично провидна. Пошто се рачуна да су изгубљене полуге којима су се раније усмјеравали његови политички избори, прелази се на посредни притисак: не на њега, него на бирачко тијело које стоји иза њега. Циљ није да се исправи нека одлука, јер се она оваквим текстом и не може исправити, него да се умањи његов кредибилитет тамо гдје му је он једини стварни капитал.
То је дисциплина прије било каквог рационалног интереса.
Јер шта је, заправо, српски интерес у Црној Гори? Да српски политички представници буду присутни у сфери одлучивања. Не зато што је то удобно, не зато што је безболно, него зато што је свака друга позиција — позиција посматрача. А искуство посматрача Срби у Црној Гори имају и превише. Више деценија маргинализације научило је то бирачко тијело двије ствари: колико кошта бити ван система, и колико је осјетљиво свако питање које дотиче дискриминацију и основна права.
О самој одлуци
Треба рећи и оно што се обично прећути у оваквим полемикама: одлазак званичног представника Црне Горе у Книн није ситница и не може се свести на протокол. Објашњење о „редовној дипломатској пракси” и „добросусједским односима” покушава да једно дубоко историјско и морално питање претвори у питање бонтона. Књига жртава је позната и никаквом дипломатском формулацијом се не поништава. „Документа” су идентификовала преко двије хиљаде страдалих, а „Веритас” води евиденцију о скоро хиљаду девет стотина погинулих и несталих Срба, од чега двије трећине цивила, при чему је три четвртине цивилних жртава било старије од шездесет година.
Према томе, критика те одлуке је потпуно легитимна. Штавише, потребна је.
Али управо ту је суштина проблема. Када се легитимна критика упакује у неистинит наслов и залијепи за човјека који одлуку није донио, онда се та критика обезврјеђује. Читалац који зна како ствари стоје, а локални читалац зна, не памти аргумент него памти неистину. Тако се озбиљно питање троши на јефтин ефекат.
Наратив да су „сви исти“ као инструмент политичког инжењеринга у Црној Гори
Једно поређење које се не објављује
А ако се већ мјери однос према страдању српског народа, онда се то мјери резултатима, не насловима.
На Видовдан 2024. Скупштина Црне Горе усвојила је Резолуцију о геноциду у Јасеновцу, Дахауу и Маутхаузену. Гласало је 41 за, један против. Црна Гора је тиме постала прва држава на свијету која је то учинила. Предсједник те скупштине је Андрија Мандић, и то јесте посао у његовој надлежности, за разлику од тога куда ће Министарство вањских послова послати отправника послова.
У истом периоду, у Народној скупштини Републике Србије резолуција о Јасеновцу, након што је крајем 2021. изашла пред посланике, једноставно није усвојена. Тридесет гласова за, стотину и тринаест посланика који нису гласали, и то уз апсолутну већину владајуће странке. Резолуција је потом повучена. Образложење које се тада могло чути било је да не треба угрожавати европски пут.
Нека се, дакле, ствари поставе једне поред других. Скупштина у којој сједе српски представници као дио власти изгласала је оно што Скупштина Србије, са комотном већином, није хтјела да изгласа. И баш њено име се данас угурава у наслов као синоним за издају.
То поређење се, наравно, не објављује. Јер оно руши цијелу конструкцију.
Гдје се интереси поклапају
Отуда и питање које се само намеће: да ли је интерес да се сви политички субјекти српског предзнака држе под апсолутном контролом надјачао очигледни рацио, а то је да Срби у Црној Гори не буду трајни, „дежурни” вансистемски елемент?
Ако јесте, онда се на том мјесту интереси Мила Ђукановића и актуелног режима у Србији заиста поклапају. Полазишта су различита. Ђукановићу је требао српски фактор изван институција, јер је ту био безопасан и користан као стално страшило. Другој страни треба српски фактор који је унутар институција, али без сопствене воље. Различити мотиви, исти исход: Срби који не одлучују.
Учешће у власти је, међутим, увијек аритметика. Коалиција са партнерима који имају потпуно другачије политичке приоритете значи да неке одлуке пролазе против ваше воље, а да неке друге, оне због којих сте и ушли, постају могуће. Онај ко сматра да у некој влади треба или добити све или не бити у њој, у пракси заговара ово друго. То је политика чистих руку и празних резултата, и она се увијек продаје јефтино јер је никад не плаћа онај ко је продаје.
Контраефекат
На крају, оно што се у Београду можда не рачуна довољно: локално бирачко тијело је стекло огромно искуство са неистинама ове врсте. Препознаје их брзо, и реагује по обрасцу свог искуства, али не онако како је планирано из било ког „центра моћи”. Свака оваква интервенција у наслов производи више отпора него ефекта, и то отпора који се не троши на дневну полемику него се таложи.
Ко год мисли да се српско бирачко тијело у Црној Гори може дисциплиновати споља, није научио ништа из посљедње три деценије. Тај народ је издржао много озбиљније притиске од једног наслова.
