Пише: Јованка Вукановић
Било чија смрт, а поготово пријатеља, ближег познаника, кад год да се деси – деси се изненада. Не повјерујемо у то у првом трену, ни првих дана, чак ни седмица… ни дуже… Иако свјесни њене неумитности, управо се у том тренутку грчевито хватамо за све оно што је чинило живот – осјећања, пријатељске сусрете, разговоре, преписке, договоре, заједнички испуњено вријеме… Тек тада смо, у тузи једног одласка, свјесни колико смо привилеговани да можемо говорити о останку свега запамћеног. Без обзира што се један живот, нечији живот, сад преселио у памћење, ми га тиме управо чинимо да он и даље куца, да живи, да је у нашем дослуху, близини…
Такав осјећај ме тргнуо и још ме држи – након вијести да је умро наш познати пјесник, прозаиста, драмски писац, критичар Радојица Бошковић. Константа његовог плодног књижевног рада обиљежила је црногорску литературу друге половине прошлог и првих деценија овог вијека. Многи писци, они познатији или они који су тек започели своју истраживачку путању, објављивали су и стицали пут до читаоца на страницама Ревије Овдје, коју је Бошковић дуго година веома успјешно уређивао. Стваралац посебног динамизма, непосредности и дијалошке лакоће са свима нама који смо залазили у свијет књиге тражећи на тај начин свој свијет и своје мјесто у друштвеном простору, чија нас је закономјерност и статика натјеравала да га преиспитујемо, мијењамо.
Радојица Бошковић је својом поезијом, заправо, желио прије да спозна и препозна у чему је и откуда долази нејасноћа дневног нам живота, него да се радикално и запјенушано устремљује против таквог какав је. Он зна да о људском животу, који је у његовом пјесничким опусу сагледан, мање-више, кроз визуру духовног, традицијског насљеђа, којем и сам припада, колико год био дисхармоничан и, наспрам вјечности – сувише кратак и апартан, можемо судити кроз његове вредносне системе и моралне кодове. Из њих крећу искра памћења, наук, искуство, трајање, та бисерна мудрост и мука које остају; то је традицијска нит која, иако данас све мање памтљива, ипак повезује временске галаксије, а кроз њих и мрвице нашег постојања. Бошковић је то свим својим бићем осјетио и зато твори сопствену пјесничку галаксију кроз коју ће провести лице човјека, те муку, наду, мудрост, доброту његову, али и кратковидост, похлепу, себичлук и мизерију свих формата. Све ће то просијати кроз своју пјесничку визију и, с оним што преостане као вредносни амалгам, изаћи испред себе и читаоца. А изашао је са око 20 књига – поезије, прозе, драме, есеја, антологија…
Бранко В. Радичевић: Песмом сам свачији. Никад сам. Најближи људима
И отуда је у разговору с њим, кад год смо се дотицали неких константи, појава, навика, било зачудних или овјешталих, увијек остајало довољно простора да се на миру и сталожено дође до закључака, до неке додирне тачке која би нас, касније, опет покренула у дискусионе воде. Добронамјеран и с погледом увијек упртим у сјутра, своје задовољство нечијим текстом често је пропратио похвалом, одмјереном, кратком анализом, признањем које је одисало својеврсним оптимизмом. Посљедњих година, када смо се, због његове болести, нажалост, рјеђе виђали, знао је, у разговору преко телефона, да ме пријатно изненади својим тумачењем неког од мојих текстова, објављених у дневним новинама или у часопису. У шали сам му одговарала: “Па, зар ме ти, Радојице, тек сад упознајеш као писца?”
А да ме није “тек сад” упознао, најбоље говори и његова жеља и позив да учествујем на округлом столу о његовом стваралаштву који је био организован, 2017. у Плужинама, у оквиру “Пјесничких сусрета на извору Пиве”. Зборник радова, који је потом објављен, показао је у правом свјетлу сву комплексност тема, идеја, поетике и критичке супстанцијалности Радојице Бошковића. Не знам ни сама зашто сам се, и поред другачије мотивски интонираних пјесама, о којима сам том приликом говорила, на крају, зауставила пред оним које су покретале смисао живота и смрти. Ево тог кратког инсерта: “Колико год звучало парадоксално, смрт је наставак приче о живима, јер она иницира сјећање. А сјећање је својеврсна прича. И све докле прича тече, докле год се не заустави – све дотле смо и ми живи. Стихови Радојице Бошковића пружили су нам, без сумње, сазнање да је сјећање најуспјешнији реаниматор наметнуте нам лакоће нестајања”.
Са полице наше кућне библиотеке узимам једну од Радојичиних збирки, његову сопствену пјесничку галаксију. И поново откривам: кроз њу је, као и кроз све странице које је исписао, провукао различите временске димензије, а кроз њих и наше дневне судбине. Некада са хумором, некад са невином саосјећајношћу, или песимистичком сјетом, горким спознањем, огољелим релативизмом, али увијек окренут оном Другом. Тај други најчешће је пјесников саговорник, али неријетко и супарник, странац, непознат, замка, загонетка… И све то предочено крајње увјерљиво, сугестивно, постајући и самом читаоцу блиско и препознатљиво.
Све то говори да је лако нестати, али је тешко о(п)стати. Радојица Бошковић је, на срећу читалаца и књижевности, опстао. Својим дјелима и својим људским ходом је показао да га прави пут није ни могао мимоићи.
Наталија Ђалетић: Понижење књижевности: Анатомија пропасти црногорске књижевне сцене
Други о Радојици Бошковићу
“Пјесник је заокупљен пролазношћу живота, његовим смислом, настојањем да схвати ток свакодневних дана и ноћи. То је својеврсна филозофија егзистенције, дата кроз кафкијанску слику нашег камелеонског живота између обавеза и потреба, између жеља и могућности, између стијешњених бетонских зидова вишеспратница и широких пространстава шума и брда.” (Војислав Будо Гледић)
“Бошковић се служи анегдотским начином пјесничког исказивања, природном лакоћом исписивања стихова и творења пјесничких јединица да дочара кукавичлук живих, неред у стварности и глас онога с друге стране живљења… Бошковић је овладао једним другачијим смислом ријечи, оним који је ближи изрицању суштине него оним који завршава у дескрипцији…” (Драгољуб Јекнић)
“Бошковић попут низа пјесника своје, па и млађе генерације, веома рационално и осмишљено користи наталожену, вишеслојну завичајну мудрост и генерацијско искуство за сјенчење и истицање у први план сопствених закључних модалитета.” (Богић Ракочевић)
“Поетска скала Радојице Бошковића креће се између особене лирске резигнације, као посљедице трагичног доживљаја свијета и живота, кроз који меланхолија еманира као нека особена ведрина постојања, онтолошка и космичка, у којој се одвија људски удес, пред огледалом времена, у простору без граница, у којем је пјесма једино уточиште.” (Маријан Машо Миљић)
“Након судара са животом, у којем се лирски субјект, једно аутентично ја, које остаје доследно себи из песме у песму, а које, што дуже о њему размишљамо, све више поприма одлике општости, дакле, након једног таквог судара у којем се живот открива као разорно и рушилачко начело, док човек остаје пасиван, заваравајући се с почетка илузорним надама, да би на крају дигао руке од свега, па и од самог себе, након свих страдања, трпљења и промашаја, једино што преостаје је умор. Упоран, нељудски, свепрожимајући умор и њиме изазвана несаница.” (Драгица Ивановић)
Извор: Вијести
