“Нема ничег природног у постојању тридесетоструких, четрдесетоструких или педесетоструких разлика у приходу по глави становника у глобализованом, повезаном свету”, изјавио је економиста Дарон Аџемоглу у интервјуу објављеном након што је пре два дана добио Нобелову награду за економију.
Награда Шведске банке за економске науке у знак сећања на Алфреда Нобела, отишла је у руке Аџемоглуа, Сајмона Џонсона и Џејмса Робинсона.
Они су награђени за рад на изучавању тога „како се институције формирају и како утичу на просперитет“, наведено је у образложењу награде.
Њихов допринос је иновативно истраживање о томе шта дугорочно утиче на економски просперитет земаља, а њихови увиди о томе како институције утичу на просперитет показују да је рад на подршци демократији и инклузивним институцијама важан пут напред у промоцији економског развоја, наводи се на сајту Нобеловог комитета.
Шта то заправо значи?
У књизи “Зашто народи пропадају”, коју су написали Аџемоглу и Робинсон, централна идеја је да за просперитет нису пресудни “култура” или географија, већ политика коју усмеравају институције.
Ова двојица економиста показала су “да је саморегулисано тржиште – чувени laisser faire – заправо само магијско мишљење, да је покретач економије политика, а да је демократски систем оно што води заједничком просперитету”, писао је о тој књизи шпански Ел Паис.
Први пут је фаворит и добио награду: Ко је Јун Фосе – постмодерниста овенчан Нобелом
Ово није толико очигледна идеја како се можда чини.
Када је Дарон Аџемоглу (57) из родне Турске отишао у Велику Британију да студира економију, брзо је схватио да ниједан предмет не обрађује политичка питања, пише Ел Паис у профилу овог економисте.
Након што је са 25 година одбранио докторат на Лондонској школи економије, добио је место доцента на престижном Масачусетском институту за технологију (МИТ), али је упозорен да мешање политике и економије није добродошло.
Међутим, наставио је истраживања у том правцу.
Сада је Дарон Аџемоглу професор на МИТ-ју, а његова сарадња са Џонсоном и Робинсоном сеже деценијама у прошлост.
Аџемоглу и Џејмс Робинсон присуствовали су економској конференцији 1997. године када је један предавач користио податке из претходних 20 година како би објаснио неразвијеност Хаитија, описао је Робинсон за Харвард Магазине.
“Изашли смо на кафу и сећам се како смо говорили један другом – ово је лудило. Хаити је такав какав је услед дубоких историјских процеса. Треба се вратити уназад 200 година, а не 20”, говорио је Џејмс Робинсон.
Први плод њихове сарадње, заједно са Сајмоном Џонсоном, дошао је четири године након тога са текстом „ The Colonial Origins of Comparative Development“, који је остао њихов најцитиранији рад.
Будући нобеловци у њему су тврдили да су различите врсте колонизационих политика створиле различите скупове институција.
Са једне стране, европске силе су успоставиле „екстрактивне државе“, наводећи као пример белгијску колонизације Конга.
“Ове институције нису увеле много заштите приватне својине, нити су обезбедиле проверу и равнотежу против владине експропријације. У ствари, главна сврха екстрактивне државе била је да пренесе што већидео ресурса колоније на колонизатора, уз минимални могућиизнос улагања”, наводе они.
Са друге стране, многи Европљани су се настанили у бројним колонијама, покушали да пресликају европске институције, са великим нагласком на приватном власништву и контролама власти.
Од могућности заснивања насеља зависило је која од ове две стратегије колонизације ће бити примењена, закључују аутори.
Њихов трећи и последњи кључни закључак је да су колонијална држава и институције наставиле да постоје и након што су колоније стекле независност.
Деценију касније, Аџемоглу и Робинсон објавили су своје објашњење глобалне неједнакости у поменутој књизи “Зашто народи пропадају”.
Својеврстан одговор теоријама које су у средишње место стављале географске, културолошке и друге факторе, књига Аџемоглуа и Робинсона у први план ставља политику.
Укратко, земље чије политичке институције (устав, регулаторна тела, правни системи, расподела моћи) имају историју инклузивности – што подстиче развој јаких економских институција – имају више шансе да буду успешне.
Инклузивне институције у овом контексту су оне које штите имовинска права широких слојева друштва, а не само елите, не дозвољавају неоправдано отуђење имовине и омогућавају свим грађанима да учествују у економским односима, како би остварили профит.
Рад Аџемоглуа, Робинсона и Џонсона пратиле су и критике.
Професор Универзитета у Мериленду Роберто Патрисио Коржењевич је за књигу “Зашто народи пропадају” писао да “поједностављено представља начин на који функционише глобални капитализам”.
“Закуп, извлачење вредности и пљачка су саставни делови иновација и промена у капитализму; када аутори ограниче своје разумевање како глобални капитализам еволуира током времена на вештачке идеалне типове, ова чињеница се губи”, написао је он.
Патрисио Коржењевич каже да су у књизи “Зашто народи пропадају” институције нејасно дефинисане.
Читаоци могу имати интуитивни осећај шта аутори подразумевају под инклузивним и екстрактивним институцијама, али ако одредимо границе како би их боље разликовали, постаје много теже тврдити да већину земаља карактерише превласт једне или друге врсте институција, наводи он.
“Уместо тога, највероватније бисмо открили да инклузивна и екстрактивна логика често делују једна поред друге, и да капитализам напредује тако што комбинује обе”, писао је Патрисио Коржењевич.
Амерички економиста Џефри Сакс критиковао је књигу због уског усмеравања на домаће политичке институције, а занемаривање фактора као што су технолошки развој и геополитика.
Економиста Бранко Милановић, водећи светски стручњак у области проучавања неједнакости, каже да лауреати заправо нигде нису дефинисали шта су “екстрактивне институције”.
Наводи и да је симптоматично да аутори “заобилазе” комунизам, који је имао комплексан систем институција које нису биле добре, али нису служиле мањини која врши “екстракцију”.
“Заправо је ‘екстракција’ у комунизму била ниска, неједнакост је била ниска а друштвена покретљивост висока. Међутим политичка неједнакост је била велика. Ово се не уклапа у њихову главну идеју: Велика политичка неједнакост => екстрактивне институције => велика економска неједнакост. Тако да су то игнорисали”, написао је Милановић на друштвеној мрежи X поводом доделе награде.
Милановић подсећа да је Нобелову награду за економију замислила и додељује Шведска народна банка, и да она има “јасну политичку сврху од почетка”.
“Награђује се рад на темама савременог капитализма, који користи неокласичну методологију. Дакле, унапред су дати и тема и метода. Идеално је, као што показује неколико претходних награда, да рад може бити користан моћним финансијским круговима и централним банкама, на пример на тему иновација у финансијама”, написао је Милановић.
Извор: Нова Економија
