Пише: Момчило Б. Ђорђевић
Четири Дирерове књиге о пропорцијама човековог тела, које су издате одмах после његове смрти, говоре и о физичком савршенству Аполона, Адама пре изгона из раја и Христа. Њихова савршена лепота знак је божанског, док је наша несавршена лепота знак пада у немилост. У Дирерово време (1471–1528) однос проповедника хришћанства и светих људи према лепоти одликовао се дубоким конфликтом телесног и духовног. Учење Христово налагало је следбеницима потребу одрицања од искушења и привремених задовољстава на овоме свету. У суштини, историја јудеохришћанског приступа лепоти показује нам сву жестину борбе за помирење лепоте и славе Бога. Верски чистунци сматрали су тело затвором у коме душа пати, док су уметници и филозофи гледали на тело као на храм у коме борави бесмртна душа. Психоанализа је касније прихватила наслеђе првобитног греха и срамоте као и неразрешени конфликт нагонског и спиритуалног, па је Фројд са следбеницима иза себе оставио праву планину књига и од психоанализе је, замало, направио науку. Сувишно инсистирање на лепоти и њено претерано неговање изражавају „патолошки нарцизам”, мислио је и писао Фројд не слутећи да ће у генерацији после његове бити измишљена индустрија лепоте, једна од најмоћнијих светских индустрија, која је објединила психологију, медицину, технологију и илузионизам.
Донедавно, сви они који су тражили помоћ козметичких хирурга етикетирани су као депресивни, опсесивни или нарцистични. Ипак, у последњих 20 година, друштвени мејнстрим прихватио је козметичку хирургију јер је допринела демократичности лепоте. Слична ствар догодила се и у модерној психијатрији: жељу неких људи за променом или побољшањем свог изгледа она више не тумачи као нешто што је последица болесних потреба, већ као средство за стицање бољег статуса у друштву. У ствари, козметичка хирургија мењајући морфолошке детаље лица ради исто што и психоанализа, која се бави мењањем карактерних детаља својих пацијената. И једна и друга дисциплина циљају на оно велико Ja, то јест јаство у сваком човеку. Очигледна је и аналогија између козметичке хирургије и онога што одскора називамо козметичком психофармакологијом, дисциплином у којој се лекови попут „прозака” користе не само да би лечили депресију него да би трансформисали личност која жели да се осећа боље него добро.
Улога козметике у моралном животу човјека (Сасвим мали појмовник пакла)
Много година раније у социологији није било значајне и дуготрајне интелектуалне дебате о природи људске лепоте. У свом „Приручнику социјалне психологије” из 1954, посвећеном, пре свега, друштвеним интеракцијама, Гарднер Линдзи посветио је само једну главу физичким факторима лепоте (касније, у 4. издању овог приручника 1998. лепота је добила место које заслужује). Стандардни модел друштвених наука, развијен у току протеклог столећа, сматрао је разум празним листом хартије чији се садржај одређује дејством околине и друштвене ситуације. То је био модел који је раздвајао биологију од културе. У ствари, игнорисао је биологију. Корени овог модела у друштвеним наукама подједнако су политички, друштвени и интелектуални. У суштини, социјална биологија је културној левици одувек мало мирисала на расизам, јер је инсистирала на различитим биолошким одликама, укључујући интелигенцију, које су темељ разлика међу људима, народима па и далеко већим заједницама. Линдзи је са своје стране изнео резон због ког је дебата о лепоти избегавана у друштвеним наукама: пре свега, у питању су били спектакуларни промашаји у повезивању физичких атрибута са понашањем и мноштвом менталних способности људи. То се односило пре свега на френологију и физиогномију. Френологија је била наука о односу нечијег карактера и спољашње грађе лобање. Ту науку кратког века створио је аустријски лекар Франц Jозеф Гал, али је она од самог почетка сматрана псеудонауком иако је била омиљена тема салонских разговора. Физиогномија је прастара уметност одређивања темперамента и карактера на основу изгледа лица и тела, коју је модернизовао и кратко држао у животу швајцарски лекар Jохан Каспар Лаватер (1741–1801).
Лепота је годинама сматрана тривијалном и недостојним предметом за научно разматрање. Али већ од краја шездесетих година морфолошке варијације лица постале су једна од тема у проучавању социјалних феномена. У наредних 30 година дошло је до појаве огромног броја истраживања и нових погледа на људску лепоту. Истраживања су у доброј мери показала да лепота није резултат произвољног културног усаглашавања, већ да, сама по себи, постоји независно од времена, друштва и културе. Не бих волео да ме чују Хилари и Стивен Роуз, који су својим зборником радова „Авај, јадни Дарвин” (Клио, 2009) изазвали у нашој средини малу дебату о великом питању које нас се, иначе, не тиче, будући да је суштина неспоразума политичке природе. Наша средина је расно хомогена, немамо потребе за доказивањем или оповргавањем тврдњи о интелигенцији и друштвеним успесима или неуспесима као последицама урођених, тј. генетичких способности и неспособности. Мени је лако, позваћу се на Бодлера, који је о лепоти писао као о нечему сачињеном од „вечних и непроменљивих елемената”, али и од „релативних елемената насталих због постојећих околности”.
Наша изузетна осетљивост на лепоту дубоко је уврежена у мозгу. Наравно, сви видимо иронију у сексуалној привлачности лепих и складних тела: у свету у коме мушкарци и жене у највећем броју својих сексуалних односа на све начине и из најразличитијих разлога покушавају избећи зачеће новог живота на снази су прастара правила по којима су лепа и привлачна она тела, било да су мушка или женска, која нам изгледају најсигурнија да ће бити репродуктивно способна и да ће се с њима најлакше обезбедити потомство. Наравно, то није свестан процес, али је на једној страни резултат практичних потреба, док на другој страни имамо у виду продужење врсте. У сваком случају, у борби за опстанак лепота сигурно преживљава.
Извор: Политика Магазин
