Пише: Умберто Еко
Издавачка кућа Градац објавила је спис мање познатог наследника славног кардинала Ришељеа, кардинала Жила Мазарена под насловом Бревијар за политичаре. Мазарен није остао у лепом сећању наредних генерација, чак није сасвим сигурно да ли је он аутор овог текста који се први пут појавио 1684, да би током наредних векова био превођен и читан широм Европе.
“Као што је то чинила најстарија и најчистија филозофија, и ми се данас ослањамо на два главна начела. Стари су говорили: савладај се и уздржи се. Ми кажемо: претварај се и прикривај се; или још: упознај самога себе и упознај друге – што, осим ако не грешим, излази управно на исто. Почећемо истраживањем овог другог начела, а после тога ћемо се, поводом разних људских поступака, вратити на прво у другом делу овог излагања – који нема унапред утврђени план, јер је истина да само случај одређује људске поступке.”
Бревијар за политичаре кардинала Жила Мазарена
Истину говорећи, све што знамо о кардиналу Мазарену (на страну његово име у школским уџбеницима, сагледано пред крај Тридесетогодишњег рата) сазнали смо од Диме из романа Двадесет година касније.
Изузетно омражен као кардинал, рђава особа, подлац и симулатор у очима свог истакнутог претходника, великог Ришељеа, који је умео да побеђује своје непријатеље и да додељује звање мускетара ономе ко га заслужи, Мазарен лаже, не држи реч, одбија да плаћа дугове, наређује да се отрује пас војводе од Бофора, дресиран да залаје кад га угледа. Италијански лупеж којег Бофор зове „преузвишена хуља Мазарен“. Простак, кривоклетник, страшљивац, који се ноћу увлачи у кревет Ане од Аустрије која је у ранија времена умела да воли мушкарце бакингемског кова. Да ли је могуће да је Мазарен био таква ништарија? Знамо да Дима у описивању историјских личности није измишљао: јесте додавао боју, инсценирао, али је зато велику пажњу поклањао изворима, хроникама, писцима мемоара, па чак и имагинарним ликовима; онда, можете мислити, човек Мазаренове тежине! Стога смо читали с пуним поверењем.
Не знам да ли је Дима био упознат са овим Бревијаром за политичаре који се приписује Мазарену. Могуће је да јесте, јер се књижица појављује на латинском 1684. код једног невероватног издавача у Келну, затим се навелико преводи и распростире током следећих векова. Све наводи на то да је Дими био познат само по чувењу. Наиме, довољно је само подсетити на овај текст и резимирати га, па да се из њега појави Мазарен по Димином моделу, један трећеразредни Макијавели који се довија како да прикрије своју спољашност, своје гозбе, своје речи и дела како би задобио наклоност својих господара, а непријатеље гурнуо у најцрње ужасе, бацајући се на њих каменом и одмах увлачећи руку под широке рукаве. Али ако се помно чита, из њега произлази личност која нас, иако и даље остаје она коју је Дима тако добро умео да опише, изненађује у најмању руку својом сложеношћу, својом луцидношћу, изузетном теоријском строгошћу свог веома људски планираног бешчашћа.
Огледала кроз векове: Умберто Еко, Историја лепоте и Историја ружноће
Рећи ћете ми да књига није његова, да је то антологија његових максима, биле оне речи или дела? Зашто је у том случају не читати као сатиру, схваћену на начин на који су појединци тумачили Макијавелија, што ће рећи као дело вештог моралисте који се претвара да владаоцу даје савете, а „одузима му ловорике и разоткрива га пред народом“, како тврди Уго Фосколо у Гробовима? Како било да било, аутор ове књижице – Мазарен, или ма ко други – за озбиљно је узимао оно што је писао, јер су у XVII столећу – Кроче нас подсећа на то у Историји барокног доба у Италији – „претварање и прикривање, лукавство и лицемерје, због тлачитељских услова оновременог друштва, били веома практикована вештина која је нудила много материјала трактатима о политици и опрезу.“
Претварања, а не покривања. Мазарен (или онај ко је написао овај текст) нема ништа што би прикрио: ништа, јер он јесте искључиво оно што ствара као спољну слику. Видите прво поглавље, насловљено на притворан начин – „Упознај самога себе“. Почиње афоризмом о неопходности пажљивог самоиспитивања како би човек спознао да ли је „обузет неком страшћу“ (овде чак и није питање „ко сам?“, него „како ја то изгледам самоме себи?“), а затим одмах наставља означавајући сопство као нешто што није ништа друго до вешто саздана маска: Мазарен има веома јасан појам о субјекту као семиотичком производу, и Гофман би морао да прочита ову књигу, прави приручник за потпуну театрализацију Себе. Овде се оцртава идеја психичке дубине, у целини саздане од површности.
Имамо ту модел „демократске“ стратегије (у доба апсолутизма!), јер су упутства о начинима насилног стицања моћи веома ретка и крајње одмерена; ако и има насиља, то никада није директно, већ увек преко посредника. Мазарен нам даје дивну слику стицаја моћи помоћу чисте и једноставне манипулације консензусом. Како се допасти не само своме господару (темељни аксиом), не само својим пријатељима, већ и својим непријатељима, које треба величати, подилазити им, уверавати их у нашу благонаклоност и добронамерност, да би нестали, али тако што ће нас благосиљати.
Поново бих инсистирао на првом поглављу. Под оним упознај самога себе подразумева се углавном познавање душе. Овде, напротив, пошто је све повезано са спољним изгледом, то значи: проучити начин на који се представљамо другима. Што се тиче максима које се односе на друге, и оне стављају нагласак на симптоме, на откривалачке знаке, како за земље, градове и пејзаже, тако и за пријатеље и непријатеље. Како открити да ли неко измишља, да ли воли другога или га мрзи; а савети су веома суптилни, у стилу: „Навелико хвали некога у присуству треће особе. Ако ова трећа особа ћути, то значи да није пријатељ оног првог. (…) Друга могућност: (…) пренеси му поздраве тог наводног пријатеља, или му реци да си примио лоше вести о њему и посматрај његову реакцију.“
Исте су методе и да би се сазнало да ли је неки човек у стању да чува тајну: послати му особу од поверења да га провоцира и да му се повери, а онда видети да ли попушта или навлачи непробојну маску, попут оне коју Мазарен настоји да створи о себи, идући толико далеко да предлаже како да се напише писмо у присуству трећега, али тако да нико не може да га прочита, или пак како да се сакрије оно што се чита и, коначно, како је нужно представити себе као озбиљног човека („Не остављај утисак да проматраш свог саговорника, немој трљати нос нити се мрштити. (…) Буди умерен у покретима, усправне главе и држи се мудрих изрека. (…) Не дозволи да ико буде присутан када устајеш, лежеш или обедујеш.“)
И вазда се понашај тако да твој непријатељ од своје воље чини оно на шта ти хоћеш да га наведеш: „Ако неко прижељкује почаст којој и ти тежиш, тајно му пошаљи изасланика који ће га, у име пријатељства, одвратити од те намере предочавајући му бројне препреке са којима ће у сваком случају морати да се суочи.“ И буди спреман на све замке како би могао да их осујетиш: „Свакога дана, или у одређене, унапред зацртане дане, посвети који тренутак проучавању тога како би реаговао пред овим или оним сумњивим догађајем који би могао да се деси“, што подсећа на модерну теорију ратних и мировних „сценарија“ да је и у Пентагону компјутерски примењују.
Ту се учи и како да се побегне из затвора (све се може догодити моћном човеку), како да се потпомогне објављивање властитог панегирика, у облику кратких, не много скупих дела, која ће очарати „читаоце на све четири стране света“. Аутор нас учи и да сакријемо богатство (а Дима је ту погодио у срце ствари), али са неким изузецима: наиме, у једном тренутку он се упушта у изненађујући опис задивљујућег ручка у намери да се засене званице, опис који је немогуће резимирати јер представља истинску бравуру достојну најбољег барокног позоришта.
Али, завршимо дивљењем. Оваква књига се чита да би се из ње извукла нека корист. Е па, немојте мислите да вам може помоћи да постанете моћан човек. Не зато што су њене максиме лоше, све су оне добре. Само, она нам казује оно што моћан човек већ зна, често и нагонски. У том смислу, ово није само Мазаренов портрет, ово је портрет-робот за свакодневну употребу у вашем животу из дана у дан. У њој ћете пронаћи многе људе које познајете тако што сте их видели на телевизији или сте их срели у предузећу. На свакој страници рећи ћете себи: „Па ја познајем једног оваквог!“ Наравно. Мазарени постају чувени и никада не знају за пораз. Један италијански политичар (прилично близак Мазареновом свету) рекао је: „Моћ троши онога ко је нема.“ Давно пре њега, Мазарен је јасно рекао да моћ троши једино онога ко већ не зна ове ствари.
Извор: Феномени
