Маринко М. Вучинић: Суноврат дневног листа Политика
5. фебруар, 2024.
Ректор Божовић за РТЦГ о циљевима у предстојећем мандату, (ВИДЕО)
6. фебруар, 2024.
Прикажи све

Сан о љубави и смрти

Филип Давид, (Фото: Данас)

Сан о љубави и смрти је роман српског писца јеврејског поријекла Филипа Давида. У роману је описан тежак живот јеврејског народа у разним епохама. Ту своју патњу су често знали да одагнавају мистичним искуствима, па и забавама

Филип Давид, (Фото: Данас)

Први дио романа прати пут мистичног хасида Јакова,  који је као дијете остао без породице, а потом га усваја један интровертни рабин. Радња се одвија у источним дијеловима Европе, Пољској и Украјини у осамнаестом или деветнаестом вијеку. Дуги низ година Јаков је живио са рабином повучен од свијета, па и од своје етничке и религиозне групе, која је и сама била издвојена од остатка свијета изложена честим прогонима. Заједно са својим поочимом дјечак изучава тајне кабале. Живи претјерано изоловано немајући готово никакав контакт са људима, а посебно са дјевојкама. Ипак, једном по смрти рабина  који га је усвојио, у неком нејасном стању сна,  добија мистична искуства вјенчања са непознатом дјевојком. Идући по свијету попут просјака, долази у кућу познатог украјинског хасидског рабина, баш на неко славље. Иако непознат, дају му као просјаку храну и пиће. Ту се суочава са другим аспектом јеврејског бијега од стварности кроз пијанке, забаве, неумјерене пјесме, што све саблажњава Јакова навикнутог на строги аскетизам. Испоставља се да је дјевојка са којом се вјенчао у сну, рабинова кћерка, која је преминула прије двије године. Младић сазнавши за то понаша се наизглед лудо или како би рекли у православљу, јуродиво. Не одваја се од домаћинове куће данима без обзира на све пријетње и обећања награда. Да би сазнали истинитост Јаковљевих тврдњи шаљу га са писмом које треба да однесе рабину у далекој држави. На путу до тамо Јаков доживљава разне згоде и незгоде. Спријатељује се још једним Јеврејином Тобијасом, који му се јавља после у визији саопштавајући му да су га убили, под сумњом да је за јеврејску пасху жртвовао нестало хришћанско дијете, које је пронађено, али Тобијас је већ био мртав. Након тога путује даље и долази до Београда, кога тада држе Турци, посјећујући њихове крчме и механе, задимљене у ноћним сатима од дима хашиша и опијума. Јаков, не стиже до рабина коме је требало да однесе писмо, умире. Сазива се савјет рабина да би се утврдила истинитост тврдњи настрадалог младића. У кабалистичком ритуалу дозивају дух Јакова и кћерке хасидског рабина, за коју је овај тврдио да му је мистична супруга. Испоставља се да је све тачно. Ту се суочавају са болном чињеницом да нијесу препознали праведника. По јеврејској традицији свијет опстаје због тридесет и шест праведника. Смањење њиховог броја доводи до несрећа.

Други дио романа се одвија у Војводини између два свјетска рата, тачније непосредно пред Други. Прича прати јеврејског дјечака Ерика Вајса, који је од самог рођења другачији. Има неку врсту аутизма, али и необичне генијалне способности. Већ у најранијем узрасту решава комликоване математичке задатке,  зна напамет читаве књиге,  па и молитве. Забринути родитељи га одводе код дјечијег психијатра Франца,  који је био Њемац. Доктор је у почетку био врло љубазан,  али се са избијањем рата открива његова права намјера. Предлаже Ериковим родитељима да бјеже,  а да ће се он бринути о дјетету. Доктор Франц је био присталица нацизма, као и расне теорије о супериорности германске расе, враћању старим паганским вјеровањима, тврдећи да су Јевреји донијевши јудео-хришћанство и њихову етику у Европу ,,осакатили“ германске и романске народе, који су до тада били толико супериорни да су имали и натприродне моћи. Ерика одводи у институт гдје су била смјештена незбринута дјеца са разним психичким и тјелесним манама, али и са натприродним способностима. Над дјецом врше експерименте, али у једном тренутку избија њихова побуна против управитеља и њемачких војника. Побуну предводи пар близанаца са натприродним способностима, поред које остала дјеца осјећају чудно спокојство. Све ово се одиграва на интуитивни начин, пошто су дјеца углавном неспособна за обичну комуникацију. Непосредно прије тога једној дјевојчици у институту се јавља Богородица тјешећи је, и то као да је био знак побједе добра на злом, немоћи над силом, Божије лудости над људском мудрошћу. Слично ономе како описује Апостол Павле у једној посланици. И заиста немоћна хендикепирана дјеца успијавају у побуни и ослобађају се, без обзира на безобзирне војнике и псе, који их уједају. Мада када је један од паса угризао Ерика, као да се постидио, одбијајући наредбе, иако се радило о врло издресираном војничком псу. Ова дјечија побједа се поклопила са њемачким губитком код Стаљинграда. Дјеца су лутала, организујући дјечију банду. Сусреће их један свештеник, у почетку одбацују га, немајући повјерење ни према коме. Али свештеник успијева да их придобије. Дочекују и крај рата. Нове комунистичке власти смјештају Ерика у психијатријску болницу као неизљечивог шизофреничара. Остаје у њој читав живот. Тачније до последњег рата деведесетих, када се услед општег расула државе нађе на броду са очајним људима, који су изгубили своје најближе и вапију за утјехом.

Ово искоришћава група пробисвјета одлучујући да се нашали са свјетином. Направивши приказу Исуса, народ пада на кољена молећи га за помоћ, да врати њихове погинуле, да рат престане и итд. А, онда на разочарење  присутних се појаве организатори читаве представе кревељећи се. Присутни умјесто да бијес искале на преваранте,  наилазе на болесног Ерика,  изолованог од осталих и који једини није у своме одсутном стању  насио на превару. Ваљда, због тога им је и привукао пажњу. Претресавши га, нашавши му извјештај из болнице гдје пише његово име и презиме, међусобно говоре “ко год да је није наш“. Јадни човјек бива изложен понижењима и несносним батинама. Али избија пожар на броду. Ерик на крају умире, дјечак у тијелу старца, члан дјечије банде.

У ликовима јунака овога романа Јакова и Ерика, приказана је судбина читавог јеврејског народа, прогањаног, одсутног, кога и због те загонетне одсутности опет прогоне. Може се рећи да на неки начин представљају слику и Исуса Христа, кога тачно, сами Јевреји већином нијесу прихватили, али питање је колико су га прихватили и они који то званично јесу.

Милош Лалатовић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *