Пише: Небојша Јеврић
Имао сам пријатеља, професора, социологије у Бијелом Пољу. Био је добар човек који нам је пола часа причао приче из свог студенстког живота које смо ми са задовољством слушали. Висок, прави динарац, из добре куће Мештера.
„Солидарност међу људима постоји само тамо где нико нема ништа, или готово ништа“.
Био је добар познавалац сарајевског андеграунда и ја сам једва чекао да се дочепам великог града и да завирим у његове јазбине. Ни сулутити вероватно није могао какав су у утисак његове приче на мене остављале. Направио сам читаву поетику бавећи се људима са маргине, али сам се се шуњао и Теразијским гребеном стизао до Ужичке и незагријаних салона у Дедињским вилама. Почињала је транзиција. Све се рушилио.
Пролазиле су године.
Умро је Тито.
Ја сам постао познат новинар.
Дошло вишестраначје.
А он је одлучио да се бави политиком.
Седели смо на тераси бјелопољског хотела „Бела рада“. Испијали јутарњу кафу.
“Ниси ти, Мићо, за политику”, рекао сам му.
“Зашто нисам, побогу? Непијатеља немам. Народ ме воли. Добар сам говорник. “
“Не можеш постати политичар зато што ниси клепио нигде милион марака, зато што ниси силовао ниједну ученицу, зато што не могу да ти вежу муда морском длаком, силком или рибарским најлоном, клавирском жицом најбоље, како ти се више свиђа. Тек кад ти набаце омчу око јаја, пуштају те да летиш. Ако превише полетиш, увек могу да те спусте. А могу, према потреби, да ти вежу јаја за вентилатор и пусте те да се вратиш. Није политика за тебе, мој поштени професоре. “
Није ме послушао, ушао је у политику, и – умро кроз три године. Није му срце издржало.
Непосредно пред смрт, а био је млад човек, слутећи, рекао ми је:
“Ови бјелопољски интелектуалци огадили су ми живот, молим те, не дај да ми огаде смрт. Напиши ми некролог и донеси до моје ћерке, да прочита на гробљу, ако ти не будеш био у прилици да говориш. “
Био сам на Косову, кад је умро. И нисам одржао задату реч.
Ових неколико редова нек буду сећање на њега.
У балканском лонцу који се, за разлику од мелтинг пота, пуни крвљу, цревима, говнима и доларима, крчкају се, на тихој ватри пролазне славе, многи наши политичари, направљени од најгорег људског материјала, који је могуће код нас пронаћи.
Оне, који држе конце у рукама, не видимо.
А у њиховим рукама је све. Банке, наши животи, наше бедне балканске каријере. Тихи власници. Ономад, уредник новина не сме да објави имена власника новина. Тихи власници цимају по жељи, надуване као балоне, фиктивне владаре, фиктивне власнике, наше фиктивне животе, негде на Балкану, у земљи ни Давидовој ни царској, ни спахијској.
Извор: ИН4С
