Piše: Nebojša Jevrić
Imao sam prijatelja, profesora, sociologije u Bijelom Polju. Bio je dobar čovek koji nam je pola časa pričao priče iz svog studenstkog života koje smo mi sa zadovoljstvom slušali. Visok, pravi dinarac, iz dobre kuće Meštera.
„Solidarnost među ljudima postoji samo tamo gde niko nema ništa, ili gotovo ništa“.
Bio je dobar poznavalac sarajevskog andegraunda i ja sam jedva čekao da se dočepam velikog grada i da zavirim u njegove jazbine. Ni sulutiti verovatno nije mogao kakav su u utisak njegove priče na mene ostavljale. Napravio sam čitavu poetiku baveći se ljudima sa margine, ali sam se se šunjao i Terazijskim grebenom stizao do Užičke i nezagrijanih salona u Dedinjskim vilama. Počinjala je tranzicija. Sve se rušilio.
Prolazile su godine.
Umro je Tito.
Ja sam postao poznat novinar.
Došlo višestranačje.
A on je odlučio da se bavi politikom.
Sedeli smo na terasi bjelopoljskog hotela „Bela rada“. Ispijali jutarnju kafu.
“Nisi ti, Mićo, za politiku”, rekao sam mu.
“Zašto nisam, pobogu? Nepijatelja nemam. Narod me voli. Dobar sam govornik. “
“Ne možeš postati političar zato što nisi klepio nigde milion maraka, zato što nisi silovao nijednu učenicu, zato što ne mogu da ti vežu muda morskom dlakom, silkom ili ribarskim najlonom, klavirskom žicom najbolje, kako ti se više sviđa. Tek kad ti nabace omču oko jaja, puštaju te da letiš. Ako previše poletiš, uvek mogu da te spuste. A mogu, prema potrebi, da ti vežu jaja za ventilator i puste te da se vratiš. Nije politika za tebe, moj pošteni profesore. “
Nije me poslušao, ušao je u politiku, i – umro kroz tri godine. Nije mu srce izdržalo.
Neposredno pred smrt, a bio je mlad čovek, sluteći, rekao mi je:
“Ovi bjelopoljski intelektualci ogadili su mi život, molim te, ne daj da mi ogade smrt. Napiši mi nekrolog i donesi do moje ćerke, da pročita na groblju, ako ti ne budeš bio u prilici da govoriš. “
Bio sam na Kosovu, kad je umro. I nisam održao zadatu reč.
Ovih nekoliko redova nek budu sećanje na njega.
U balkanskom loncu koji se, za razliku od melting pota, puni krvlju, crevima, govnima i dolarima, krčkaju se, na tihoj vatri prolazne slave, mnogi naši političari, napravljeni od najgoreg ljudskog materijala, koji je moguće kod nas pronaći.
One, koji drže konce u rukama, ne vidimo.
A u njihovim rukama je sve. Banke, naši životi, naše bedne balkanske karijere. Tihi vlasnici. Onomad, urednik novina ne sme da objavi imena vlasnika novina. Tihi vlasnici cimaju po želji, naduvane kao balone, fiktivne vladare, fiktivne vlasnike, naše fiktivne živote, negde na Balkanu, u zemlji ni Davidovoj ni carskoj, ni spahijskoj.
Izvor: IN4S
