Пишу: Џон и Ниша Вајтхед
Америка је усред епидемије историјских размјера. Зараза која се шири као ватра претвара заједнице у бојна поља и Американце окреће једне против других. Гдје год да се окренете, и љевица и десница потпирују неповјерење и подјеле. И то је неизбјежно. Хранимо се сталном дозом страха: страх од терориста, страх од илегалних имиграната, страх од људи који су превише религиозни, страх од оних који нису довољно религиозни, страх од екстремиста, страх од конформиста, страх од владе, страх од оних који се боје владе, страх од оних на десници, страх од оних на љевици… Списак се наставља у недоглед.
Стратегија је једноставна, али ефикасна: најбољи начин да се контролише популација јесте кроз страх и раздор. Страх људе чини глупима. Збуни их, одврати им пажњу неважним вијестима и забавом, супротстави их једне другима тако што мања неслагања претвараш у велике сукобе, и потом и искористи за украсни папир за умотавање ствари које немају национални значај.
Најважније је подијелити људе на фракције, увјерити их да једни друге доживљавају као непријатеље и наговарати их да у толикој мјери вичу једни на друге да не чују ништа друго. На тај начин никада неће постићи консензус о било чему и биће превише ометени да примјете како полицијска држава из дана у дан све више постаје стварност, све док не падне и посљедња завјеса. Овако слободни људи поробљавају сами себе и дозвољавају да тирани тријумфују. Ова макијавелистичка шема је толико заробила нацију да мали број Американаца уопште схвата да су изманипулисани да усвоје менталитет „ми против њих“. Умјесто тога, подстакнути страхом и мржњом према фиктивним противницима, они пристају да уложе милионе долара и ресурса у изборе, милитаризовану полицију, шпијунску технологију и бескрајне ратове, надајући се гаранцији безбједности која се никад не остварује.
У међувремену, они на власти — купљени и плаћени од стране лобиста и корпорација — гурају своје скупоцене агенде напријед, а „ми наивчине“ остајемо с рачунима за порезе и подвргнути претресима, полицијским рацијама и непрекидном надзору. Ове пријетње не треба потцијенити.
Још опасније од ових кршења наших основних права јесте језик којим су формулисане: језик страха. То је језик који политичари на обе стране политичког спектра ефикасно користе, којим медијски аналитичари урличу са својих телевизијских пултова, који промовишу корпорације и који је уграђен у бирократске законе који мало чине да наше животе учине сигурнијим или безбједнијим. Овај језик страха је створио политику страха чији је једини циљ да нас одврати и подијели. На тај начин нас обесхрабрују да аналитички размишљамо и да вјерујемо да имамо било какву улогу у рјешавању проблема који су пред нама. Умјесто тога, навикли смо да упиремо прстом у друге или гласамо за овог Политичара или подржавамо ону Групу, јер су они ти који ће све ријешити. Али, не могу и неће ријешити проблеме који муче наше заједнице.
Ипак, страх остаје метод који политичари најчешће користе да повећају моћ владе. Претјерани и дуготрајни ратови владе против тероризма, дрога, насиља, болести, илегалне имиграције и такозваног домаћег екстремизма били су погодни изговори да се застраши становништво и натјера их да се одрекну више својих слобода у замјену за неостварива обећања гаранције сигурности.
Атмосфера страха прожима савремену Америку. Међутим, са статистиком почињених злочина на најнижој тачки у историји, да ли је такав страх рационалан? Статистике показују да они који живе у америчкој полицијској држави имају осам пута веће шансе да их убије полицајац него терориста. Влада користи пропаганду изазивања страха да би застрашила, покорила и контролисала становништво. Заузврат, владина гвоздена контрола, као и њена екстремна параноја према грађанима као потенцијалној пријетњи довели су до тога да становништво све више перципира као владине непријатеље. До сада, ове тактике — застрашивање грађана због владиних параноја и претјераних страхова, уз истовремено третирање грађана као криминалаца — успјешно мијењају начин на који „ми, народ“ себе доживљавамо и нашу улогу у овој нацији.
Заиста, страх и параноја постали су обиљежја модерног америчког искуства, утичући на то како као нација видимо свијет око нас, како као грађани гледамо једни на друге, и, највише од свега, како наша влада види нас.
Као што историја јасно показује, страх и параноја владајучих кругова воде ка фашистичким, тоталитарним режимима. Формула је прилично једноставна. Националне кризе, пријављени терористички напади и повремене пуцњаве држе нас у сталном стању страха. Страх нас спречава да размишљамо. Емоционална паника која прати страх заправо искључује префронтални кортекс, односно рационални дио нашег мозга. Другим ријечима, када смо обузети страхом, престајемо да размишљамо. Народ који престаје сам да размишља постаје народ који се лако води, лако манипулише и лако контролише.
Неопходни састојци за фашистичку државу већ су присутни у данашњој Америци. „Свака индустрија је регулисана. Свака професија је класификована и организована. Свака роба или услуга је опорезована. Непрестано акумулирање дугова је сачувано. Ријеч „бескрајно“ не описује бирократију у довољној мјери. Војна спремност никада не престаје, а рат са неким злим страним непријатељем остаје свакодневна перспектива,“ пише економиста Џефри Такер.
„Није исправно назвати фашизам ни десничарским ни љевичарским. Он је обоје и ниједно… фашизам не настоји да свргне институције попут трговачких организација, породице, вјерских центара и грађанских традиција. Он настоји да их контролише… задржава већину онога што људи сматрају драгоцјеним, али обећава да ће побољшати економски, друштвени и културни живот уједињавањем њиховог функционисања под контролом владе.“ Да би коначан ударац фашизма био нанесен, биће потребан најважнији састојак: већина људи мораће да се сложи да то није само корисно, већ и неопходно. У временима „кризе“, хитност се истиче као централни принцип — односно, да би нас заштитила и обезбиједила, влада мора милитаризовати полицију, одузети нам основна уставна права и криминализовати готово сваки облик понашања. Налазимо се на критичној раскрсници у америчкој историји. Као што јасно наводим у својој књизи Battlefield America: The War on the American Peopleи у њеном фиктивном пандану The Erik Blair Diaries, страх је био критично средство у прошлости фашистичких режима, а постао је и покретачка снага америчке полицијске државе. Све ово поставља питање: шта ћемо жртвовати како бисмо одржали илузије сигурности и безбједности?
Џон В. Вајтхед (John W. Whitehead) је амерички адвокат, аутор и оснивач организације The Rutherford Institute, која се бави заштитом грађанских слобода и уставних права, посебно у вези са питањима као што су слобода говора, права на приватност и правна заштита од државне репресије. Вајтхед је познат по својој критици растуће милитаризације полиције и повећања државног надзора, као и због својих радова који упозоравају на пријетње демократији и грађанским правима у САД. Једна од његових најпознатијих књига је Battlefield America: The War on the American People, у којој говори о постепеном преласку Сједињених Држава у оно што назива „полицијска држава“. Ниша Вајтхед (Nisha Whitehead) је његова супруга и сарадница у раду на различитим публикацијама и темама које се тичу заштите грађанских права и слобода. Заједно са Џоном Вајтхедом, често пише и објављује текстове о правним и политичким питањима која утичу на грађане САД.
Извор: ronpaulinstitute.org