Bošnjaci su postali nacija Srebrenice; Srbi bi morali da se paze da ne postanu nacija anti-Srebrenice
Piše: M.M. Milojević
Kada budete čitali ovaj članak po svoj prilici će već biti poznati rezultati glasanja u Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija o „rezoluciji u Srebrenici“. Pretpostavimo da Rezolucija na kraju bude usvojena – koje su njene moguće političke posledice i ukupno političko značenje?
Pođimo redom. Nacrt Rezolucije o Međunarodnom danu promišljanja i sećanja na genocid u Srebrenici je na dnevnom redu osamdeset drugog Plenarnog zasedanja GŠ UN, pod tematskim okvirom „kultura mira“. Predlagači rezolucije su Nemačka i Ruanda, dok su im se kao ko-sponzori pridružile još trideset četiri države (osnovne podatke prenose srpski mediji, na primer ovde). Krajem aprila, odgođeno je izjašnjavanje, prethodno zakazano za 2. maj, o ovom dokumentu, što je sva je prilika bilo ishodište delovanja srpske diplomatije, javne i tajne. Ukazivano je na stradanja srpskog naroda tokom rata u BiH i rizik koji izglasavanje ovog dokumenta donosi po regionalnu stabilnost. U međuvremenu, usvojeni su u modifikovanim obliku amandmani koje je predložila Crna Gora a koji podrazumevaju isticanje da se ne može govoriti o kolektivnoj odgovornosti za zločin genocida te da se na vrlo neodređeni način potvrđuje tekući politički poredak u BiH ustanovljen Dejtonskim sporazumom.
Nejasno je iz kog je dubokog budžaka svetske politike izvučena ova tema. Možda je reč o sitnom političkom potezu kojim bi se ublažio nezadovoljstvo muslimanskih zemalja zbog surovog rata koji izraelska vojska vodi u Gazi, ili jednom segmentu šire zamisli da se izvrši nekakvo preustrojstvo političkih odnosa u BiH i dobije još jedna poluga uticaja u nekoliko država u kojima Srbi predstavljaju značajan činilac, ili je na kraju (ali ne i najmanje verovatno) možda posredi inicijativa nekog dubokog ešalona diplomatije, nosača fascikla u dugim hodnicima međunarodnih institucija bez šireg, unapred osmišljenog nauma. Kako je naznačio predsednik Republike Srpske Milorad Dodik „Rezolucija o Srebrenici Bošnjacima donosi neku satisfakciju i slavodobitnost, a nas stavlja u dokumentaciju UN-a kao ljude i narod koji su počinili neki genocid“.
Na koji način bi ova rezolucija mogla predstavljati polugu političkog uticaja? Njen sadržaj je, po običaju, izuzetno opšte formulisan. Da li će biti političkih posledica ili ne zavisi od spremnosti da se insistira na – što posebno predviđa druga tačka –osuđivanju „bez rezerve svakog poricanja genocida u Srebrnica kao istorijskog događaja“. (ovde) Države članice pozivaju se da poštuju utvrđene činjenice i donete sudske presude.
Nije teško zamisliti da Kristijan Šmit ili neka još beskrupuloznija verzija nepriznatog visokog predstavnika insistira da se izvrše promene u kalendaru državnih praznika i komemoracija kako bi se „poštovala rezolucija“. Ili da se nametnutim zakonskim rešenjima uredi sadržaj nastavnih programa, komemorativnih okupljanja i načina javnog odavanja pošasti. Ne bi im bilo prvi put.
U zakonskom ograničenju javnog govora leži možda i najveća potencijalna opasnost koja proističe iz „sprovođenja“ rezolucije. Presude, pa i međunarodnih sudova, su izvršne ali nisu neupitne. Ni osuđenik, niti javno mnjenje nisu dužni da se saglase sa presudom, iako su prinudom sudskih vlasti u poziciji da se prema presudi vladaju. No, presuda se odnosi na konkretan čin, ne na mišljenje, i ne na političko i istorijsko tumačenje događaja.
Preispitivati pravnu kvalifikaciju koju iznosi sudska presuda ili činjenice na osnovu kojih je ona zasnovana trebalo bi da bude neupitan deo otvorenog istraživanja – i neće iščeznuti bez obzira šta piše u ovom ili nekom drugom dokumentu. Ukoliko se otvorena rasprava suzbija, ona će se samo povući u predele niže kompetencije i veće zlonamernosti.
Pravne kvalifikacije nisu uski zabran malobrojnih stručnjaka, kako je to sugerisao pravnik Relja Radović u jednoj objavi na Eksu (bivši Tviter). Oni koji se drže kvalifikacije o genocidu trebalo bi da su kadri da svoj slučaj iznesu ubedljivo pred umereno kompetentne posmatrače. Ukoliko bi neko negirao Holokaust ili genocid počinjen nad Srbima u ND Hrvatskoj količina dokaza o zločinima, njihovom institucionalnom okviru, vremenskoj i prostornoj rasprostranjenosti i političkoj moći koja je iza njih stajala je tolika da bi se svako ko dobronamerno pristupa stvari lako razuverio u svojoj sumnjičavosti. Negiranje uprkos uverljivim dokazima ostalo bi stvar duboke ideološke margine u mračnim kutovima društvenih mreža.
Srpska politička akcija protivljenju Rezolucije bila je obuhvatna, možda i daleko obuhvatnija nego što bi to bilo razložno.
U Srbiji i Republici Srpskoj vođena je žestoka unutrašnja kampanja protivljena rezoluciji. Samo vanredno strpljivi hroničar bio bi kadar da prikupi sve tabloidne naslovne strane na kojima se mnogi zaklinju kako nikada neće dopustiti proglašenje Srba genocidnim narodom. Postavljeni su bilbordi na kojima je ispisano „Mi nismo genocidan narod“ (ovde). Ovaj natpis obletao je oko kule Beograda na vodi a sličnu poruku uputili su svojevremeno i beogradski taksisti na upriličenom automobilskom okupljanju.
Predsednik Aleksandar Vučić je u više navrata glasanje o rezoluciji povezivao sa prijateljstvom, odnosno neprijateljstvom prema Srbiji, na zasedanje Generalne Skupštine UN je uneo srpsku zastavu a zvaničnici Republike Srpske najavljuju izglasavanje nekog dokumenta o mirnom razdruživanju. U Crnoj Gori organizovan je protest protiv glasanja za rezoluciju crnogorskog predstavnika – častan, iako bezizgledan pokušaj. Osim toga predložena je rezolucija o Jasenovcu, koja je već naišla na protivljenje iz Hrvatske, jedne od zemalja koju bi trebalo umoliti na putu ka Evropskoj uniji.
Sve u svemu ogroman politički i medijski kapital uložen je na protivljenje izglasavanju jednog dokumenta za koji se može ispostaviti da je od drugorazrednog značaja. Međunarodna komemoracija Jasenovca je nešto na čemu je trebalo raditi decenijski – i na čemu je potrebno generacijski raditi i posle ovog glasanja – i ne bi trebalo koristiti kao ad hok utuk na javni govor o zločinu u Srebrenici.
Pitanje je koja je svrha agresivne unutrašnje medijske kampanje protiv „proglašenja Srba genocidnim narodom“, te rabljenja velikih medijskih resursa da se narod razuveri oko nečega u šta inače ne veruje (ovde).
Možda je posredi samo još jedna uobičajena kampanja vlasti – podgrevanje paranoidne atmosfere da je „grad pod opsadom“ te da iako u Nemačkoj nemaju testenine na rafovima prodavnica nekako stignu da nam propisno naude.
Naposletku, reč je verovatno i o davnašnjem procesu depolitizacije javnog mnjenja: neka se javnost bavi nečim na šta ne može da utiče, neka se mobiliše oko nepolitičkih iskazivanja nacionalne odanosti, za vlast je to vazda jeftinije. A posle neka prati Đokovića i Jokića.
Za Srbiju podizanje političkog uloga može biti štetnije od same Rezolucije: mobilizacija naroda oko opovrgavanja Rezolucije Srbe pretvara u inverziju Bošnjaka.
Jedni sebe zarobljavaju u narod Srebrenice, drugi rizikuju da se upletu u identitetsko određenje kao narod anti-Srebrenice.
I jedno i drugo put je istorijskog poraza.
