Pisac ovih redova imao je veoma malo prilike da u svom životu sretne genijalne ljude. Jedan od njih bio je Miro Glavurtić (Pobrđe kod Kotora, 1932 – Utreht, 2023).
Reč je o ličnosti nesvakidašnjeg formata, slikaru, romanopiscu, pesniku, ultrakatoliku, ezoteriku i grafičkom dizajneru. Njegova prva knjiga poezije „Glad“ i za sadašnje shvatanje originalno je rešena sinteza stihova, proze, crteža, fotografija i kolaža.
Kasnije je razvio i „sakralni dizajn“, nazovimo ga tako, za knjige o katoličkoj mistici i masoneriji, kakav nikada ovde nije viđen a i u svetu je redak. O njegovim poduhvatima na području izučavanja okultizma (knjige „Satana“ i „Pakao“) izvestio je jedan od najvećih nemačkih nedeljnika, mada nisu nikada prevedene. On, međutim, nije bio satanista – u okultizam je ulazio kao katolik koji je opsluživao i u crkvi. Religiozno je inicirao Titka Čaće, slikara i brata Dolores Čaće, Šejkinih prijatelja, što je kod Titka izazvalo psihičku krizu koja se završila samoubistvom, na dan otvaranja Mirove izložbe.
Pripadao je jednoj od najboljih škola ezoterije – francuskoj, bio je veliki znalac tajnih društava i tokova novca a izložio mi je jednom i svoj sistem predviđanja budućnosti.
Nisam ga razumeo, ali sam uvideo da nije naivan. Pred kraj života se kao dobar matematičar bavio kvadraturom kruga, u čemu je daleko otišao, njegove rezultate proučavao je jedan nemački matematičar. Sedamdesetih godina u beogradskom časopisu „Delo“ objavljivao je tekstove, bolje reći studije, o tajnoj istoriji moderne umetnosti, a u časopisu „Umetnost“ eseje o okultnim i nepoznatim figurativnim vidovima umetnosti. Po tome je bio jedan od pionira onoga što će postati pravac u proučavanju moderne.
Francuski je sam naučio tako dobro da je ubrzo držao zdravice na tom jeziku. Kao i Alisteru Kroliju, stizale su mu na adresu od nepoznatih pošiljalaca iz inostranstva upravo one knjige koje je želeo da čita. Kroli se u „Preporodu magike“ upitao zašto je dobro uvek dosadno a zlo tako zanimljivo. Dragoš Kalajić je rekao da kada bi trebao da ima učitelja na Balkanu, bio bi to samo Miro Glavurtić. Primetio je još nešto, slično Kroliju – Miro je izvanredan u likovnom smislu samo kada se bavi zlom, pređe li na anđele i Bogorodicu nije ubedljiv. Naslikao je nekoliko vrhunskih slika (nekima je menjao naziv – „Đavo“ u Viva Mexico), ali je zapravo jedan od najboljih crtača u grupi i pokretu Mediala, kome je on dao ime i čiji je prvi broj časopisa ceo iscrtao i ispisao svojim kaligrafskim kurzivnim rukopisom. Bio je i odličan likovni kritičar, pisao je predgovore u katalozima Mikanu Aničiću, Miodragu Miši Jeliću i drugima. Jelić se zato možda sa pravom upitao – ko je najveći harizmata, teoretičar i ličnost Mediale – Leonid Šejka ili Miro Glavurtić? Kao i Alister Kroli nije bio šarlatan i prevarant – već preduboka duša „Između crnih i belih dana“, kako je govorio.
Izvor: Dejan Đorić/novosti.rs
