Piše: Miloš M. Milojević
Na Vidovdan, u Loznici, održan je „svelitijumski sabor“ – okupljanje većeg broja građana, protivnika eksploatacije litijuma u Zapadnoj Srbiji, gde rudarska kompanija Rio Tinto već duže vreme vrši otkup parcela i sondažu terena. U pitanju je svojevrsni nastavak „ekoloških protesta“ koji su potrajali tokom više meseci na prelazu iz 2021. u 2022. godinu.
Svojedobno, bila su to prilično masovna okupljanja koja su vrhunila blokadom autoputa na novobeogradskoj strani mosta Gazela. Policije nije bilo ni na vidiku – u Srbiji vlasti radije puštaju da se nezadovoljstvo, neretko praćeno bezidejnošću, otupi pukim protokom vremena no što bi da rizikuju ulazak u eskalatornu spiralu siledžijskom blokadom puta.
Ispostavilo se da je pod pritiskom tih protesta vlast stavila, kako se kaže, samo zarez a ne tačku na široke naume o eksploatacije „sivkastog zlata“ (ne znam da li je neko upotrebio ovu frazu za prirodnu sirovinu sasvim neupečatljivog izgleda). Rio Tinto je nastavljao da radi u potaji, kupuje šta mu je potrebno, i kao usredsređeni seljak zaokružuje svoje parcele.
Ove godine, pošto su pregrmele još jedan izborni ciklus vlasti su ponovo vratile pitanje eksploatacije litijuma u središte svojevrsnog „velikog skoka napred“. Pored Ekspa, gomile betonskih kulisa koja bi trebalo Srbe da odvede nekud, litijum je, kako ističe nedavno predsednik Skupštine a raniji predsednik Vlade Ana Brnabić, nafta dvadeset prvog veka (ovog sada) te još jedan stepenik koji Srbiju približava mešavini Katara i Švajcarske.
Međutim, ekonomska odbrana projekta – kao ni projekta Ekspo – koju u javnost iznosi Ana Brnabić ili ministarka energetike ili sam predsednik i svedržitelj Vučić ne deluje uverljivo. Rudna renta, nadkada koja sleduje srpskom budžetu za ono što će strana kompanija izvaditi i izneti iz zemlje izražena je jednocifrenim brojem procenata –i može se naslutiti da će biti nekoliko stotina miliona dolara godišnje. Uz radna mesta i sponzorstva za namirivanje savesti to jednostavno nije veliki novac ni u kontekstu srpskog državnog budžeta ni u kotekstu bruto domaćeg proizvoda, a posebno nije preobražavajući faktor koji će preobraziti srpsku ekonomsku stvarnost.
Da li će ovaj projekat približiti Srbiju dohotku Srednje Evrope po glavi stanovnika? Čak i ukoliko se bude odigrao najpovoljniji zamislivi scenario odgovor je – ne, neće.
Ana Brnabić, zabrinuta za srpsku budućnost kaže da Srbija rizikuje da uvozi baterije ako ne iskoristi ovu sjajnu priliku. Međutim, Srbija će po svoj prilici uvoziti baterije –verovatno iz Kine – i to ne bi trebalo osobito da je zabrinjava. A ukoliko neka kompanija ovde začne svoju proizvodnju uvoz litijuma –kao ni bilo koje druge sirovine – neće biti ključna prepreka (one će po svoj prilici biti prenatrpanost na ipak ograničenom tržištu električnih automobila gde Kinezi već sada ne znaju šta će da rade sa onim što proizvedu).
Raspolaganje tehnologijom i proizvodnim ekosistemom čini prostornu blizinu sirovine najčešće izlišnim pitanjem. Švajcarska proizvodnja kafe i čokolade je klasičan primer, ali bi to mogla biti i nemačka proizvodnja automobila u koju je uključen verovatno svaki neradioaktivni elemenat periodnog sistema. Ukratko: problem srpskog položaja u svetskim snabdevačkim lancima i posledično svetskoj ekonomiji ponajmanje zavisi od toga da li će rudarski div da zaore Jadar i Rađevinu.
Protivljenje dela javnosti – i to dela koji nije zanemariv – ne zasniva se na kritici ekonomske isplativosti već na ekološkim bojaznima. Različiti argumenti se iznose u ovom ili onom pravcu. Razlog pritivljenja je verovatno dublji od poznavanja ili nepoznavanja procesa eksploatacije ove sirovine – strahovanje da neko drugi uzme našu zemlju, posebno jer to nije bilo koja zemlja već teren slavnih podviga. Marš na Drinu, čak i kada nije tu živo sećanje na učesnike bitaka na Ceru, Drini, Jadru i Kolubari, ipak oblikuje istorijsku i političku svest. Zovite to iracionalnim do sutra, ali ta iracionalnost je razdvojila ovo parče zemlje od dve susedne, vrlo nezgodne imperije.
Autor ovih redova vrlo malo zna o tehnologiji eksploatacije litijuma. No, u hipotetičkoj prepirci sa zagovornicima ovog projekta bi odgovorio – litijum ne znam ali, Boga mi, vas vrlo dobro znam. Znam za Ustavni sud koji je imao preča posla kada je trebalo da se odredi spram Briselskog sporazuma, ili za donošenje specijalnih zakona koji su deo teritorije prestonice galantno prepustili stranom investitoru i njegovoj urbanističkoj torturi, ili za specijalnog tužioca koju je teško pronaći – što sud opet ne sprečava da osobu koja je uputila ciničnu opasku osudi za pretnju – ili za sudiju koja je bila blagonaklona prema osuđeniku pošto ju je ovaj izdašno nagradio provodom na Zlatiboru.
Jednom rečju, teško je verovati u institucionalni kapacitet Srbije i osobito njenog pravosuđa da se nose sa koruptivnim ili malicioznim delovanjem korporacije koja iza sebe ima dugu zabeleženu istoriju nečasnog pa i opasnog delovanja.
Ako je litijum nafta 21. veka – a nije, ništa nije kao nafta i verovatno to još dugo neće biti – Srbe ne košta ništa da sačekaju pola ili čitavu deceniju i vide kako prolaze drugi sa ovim poslovnim poduhvatom.
A ako u međuvremenu nove tehnologije ili načini eksploatacije litijuma umanje vrednost jadarskih Halfaje i Rumaile onda možda i nismo previše propustili.
