Пише: Мило Ломпар
У књизи Данила Басте Пруст и виолина у Забели окупљени су текстови који се налазе „у непосредном дотицају с… богатим и разноврсним делом” Михаила Ђурића. Њихов писац их је наменио да буду „особени знак уважавања незаборавног учитеља” о петогодишњици његове смрти. Он је то учинио „као ђак професора Ђурића и његов дугогодишњи сарадник”. У књизи нема индискретних садржаја, већ су чиниоци приватности дати у настојању да се оцртају обриси учитељеве личности, превасходно они који успостављају везу са текстовима његовог ученика. И тако се испод садржинских различитости самих текстова, који каткад имају проблемски, каткад пригодни, каткад меморијални карактер, дискретно појавила велика тема која има свој значај у дугом трајању људске мисли – однос учитеља и ученика. Каква је особеност исказана овом књигом нашег аутора? Коју варијацију она уноси у наше размишљање о дубокосежној вези учитеља и ученика на свакој изохимени земаљског шара, у готово свим традицијама и у многом облику људских осећања?
Сама веза учитеља и ученика постаје беочуг мисли која дуго траје превасходно ако надилази хоризонт приватности: ако оспољи своју надличну резонанцу. Јер, то је један културолошки однос; као такав, он чили из приватних садржаја, који хране љубопитство као – како каже Карел Косик – лакејско својство духовне ситуације модерности. Јер, оно од приватности прави јавни догађај времена: као поругу на епохално значење догађаја; као погрду на мистички појам догађаја. Као надличан, однос учитеља и ученика представља једну од знатних тема светског духа и историје.
Џорџ Стејнер препознаје три доминантна обрасца у овом односу. Учитељ уништава ученика психолошки и, у ређим случајевима, физички: у сваком случају, дух ученика је сломљен, његове наде су усахле, док је његова индивидуалност искоришћена. Супротно кретање је, такође, могуће: ученик изокреће, издаје и разара учитеља. И та драма има физичких и менталних својстава. Трећи однос подразумева размену: као ерос узајамног поверења и, понекад, љубави. У таквој осмози, учитељ учи од ученика као што га подучава. Интензитет њиховог дијалога ствара пријатељство у највишем смислу.
Порекло њихових односа – вели Стејнер – може бити различито. Ако подучавање представља чин откровења, откриће трансценденције, онда учитељ представља гласника који ученика подучава знацима логоса. То је религијски модел подучавања, присутан у тумачењу светих књига: Торе, Курана, Новог Завета. Постоји и егземпларни модел у којем се подучавање одвија без речи и приказивањем: „у категоријама моралности, само је актуелни живот учитеља демонстрациони доказ.” И Сократ и свеци поучавали су примером. У Стејнеровом коментару ових модела, у његовим речима да они могу бити идеализација, тешко је не осетити корозивни дах модерних времена: не верује се примеру, јер се не верује никоме и ничем. У љубави према себи, јаловој, нема места за поверење у другог. Тренутак је да се искаже модел моћи: „учење може бити посматрано као једна вежба, отворена или скривена, у релацијама моћи.” Фукоов наук открива размере деструкције које обузимају сваку модерну веру.
Синановић: Киш и Амфилохије или о једној избледелој фотографији
Ови модели имају универзалан карактер. Да би имали сазнајну вредност, они морају превладати два искушења. Њихова универзалност мора бити процењена у суочењу са конкретним садржајима живота учитеља и ученика: шта је испунило те животе, каква су их предодређења обликовала, које навике, какво окружење? Шта би значила реченица Герхарда Кнауса о првом сусрету са Јасперсом: „Мени се није допао његов строг суд о том великом филозофу. Али ми се он допао, као личност, као физиономија, начин на који је седео у кожној фотељи свог оца, висок човек с прекрштеним ногама, који се, кад је мислио, увек исправљао, и како је онда на улици између семинара и стана – другим путевима једва да је ишао – већ издалека пред неким скидао црн шешир широка обода, пред сваким од нас студената који су га једном били посетили.” Или Хајдегерова позна реч о томе да се није појавио на Хусерловој сахрани: „То показује да сам затајио као човек.” Тако се својство универзалности мора потврдити у дотицају са својством сингуларности. Са њим обично долази искушење културе: како се културе – као надлични ентитети – постављају према односу учитеља и ученика? Да ли култура има снагу да том односу да неко надлично дејство: у симбиотичком склопу са другим друштвеним моћима? Да ли је тај однос културолошки плодоносан? Јер, има култура које циљано поништавају његов значај.
Таква је – са изузетком вуковске традиције – српска култура. Њени дисконтинуитети обележени су раскидањем веза између учитеља и ученика. Обично се појављују два процеса: учитељ фаворизује осредње ученике, са уверењем да ученик треба да буде његова сенка, или ученик тежи поништавању учитеља, са наумом да испразни садржај културе од његовог присуства. У оба случаја, одлучујућу подршку даје културна моћ: она одобрава рушење ауторитета или се не противи уништавању најбољих ученика од стране ауторитета. То значи да културну моћ – на којој почива опште мишљење – образује савез медиокритета.Ученик тежи да освоји канцеларију, положај, звање: он оспорава учитељева духовна постигнућа, да би освојио друштвене садржаје његовог положаја. Учитељ обезвређује ученикове духовне садржаје, да би усамио своју фигуру у простору друштвене моћи: и када физички више није у свету.
У српској култури је, дакле, однос између учитеља и ученика превасходно јавни и друштвени. Отуд нема духовних континуитета, нема продубљивања учитељевих увида, нема корачања назначеном стазом, нити охрабривања нових праваца који се указују учениковим очима. У наредном поколењу се све понавља, али су унуци – да би уклонили очеве – благонаклонији према дедовима. Али, и тада из друштвених, а не духовних или моралних разлога. Тако се утврђује кружни карактер српског културног кретања, па нема пробоја невидљиве културне границе, која окива уместо да обележава пролаз у друкчије подручје духа.
Понекад се то мења: Данило Баста оличава настојање да се духовни и морални пут његовог учитеља продужи, а не прекине. То је апартно у нас: и утолико драгоценије. Јер, модерни дух као да шапуће старе речи у новим одзивима: о учитељу мој, нема учитеља; о учениче мој, нема ученика. Свет су премрежили лакеји.
Извор: milolompar.com
