Поучна приповијест о једном питању на које сам прво дао погрешан одговор а потом сам на њега тачно одговорио читавим једним језиком.
Пише: Елис Бекташ
Једном сам ја као посве ситно дијете од непуне три године живота био у Стоцу код родбине а од читаве те родбине највише сам волио рођака Зуфу који је био у рату и волио је оружје а иначе је радио као домар у столачкој осмољетки смјештеној у ону голему зграду од тесаног камена која се мени као ситном дјетету чинила већа него што јест а утисак големости појачавали су високи стропови услијед којих се звук у тој згради некако страшно а опет некако свечано одбијао па сам ја волио начинити некакав звук који ће се тако одбијати о зидове и стропове и враћати ми се као зов авантуре ком сам одолијевао ако је матер била у близини али чим бих улучио згоду ја бих се отиснуо уз широке стубе на спрат школе и стао истраживати тај лавиринт кабинета и учионица у којима је вазда било понешто опасно и занимљиво попут глобуса или костура или оне велике рачунаљке с дрвеним куглицама.
Ту сам дочекао и крај тог љета а самим тим и почетак нове школске године што је значило да мој лични лавиринт више неће бити празан и да ће ми нека досадна дјеца пискутавих гласића ометати моје принчевске и витешке подвиге но једног сам дана ипак одлучио да се не обазирем на ту плебејску руљу која је ту довођена на дресуру и чим је звоно испразнило ходнике школске зграде означивши крај одмора и почетак часа смјело сам кренуо уз широке стубе на први спрат одлучношћу каква је красила прве истраживаче Кине или црне Африке но кад сам стигао на врх стубишта схватих да је од читавог лавиринта за мене преостао само широки ходник а његове одаје са чудесним товарима блага сад су узурпирали чопори немаштовитих плебејаца.
Размишљајући какав подвиг да начиним како мој успон на спрат не би био узалудан примијетих клавир заклоњен саксијама са некаквим биљкама големих листова како мирно и кротко стоји испред кабинета музичког васпитања па тај призор клавира који ту стоји само за мене као некакав скривени и свети циљ моје авантуре више није био само изазов који ме привлачио ка себи снагом магнета већ и императив вишег реда те кад му приђох прво се пропех на прсте јер као тада још увијек ситно дијете нисам био довољно висок да без пропињања докучим оне безобразно изазовне бијеле и црне дирке а потом неколико пута из све снаге залупах по њима производећи звук од ког се можда и голема школска зграда од тесаног камена могла срушити онако као Јерихон од трубљи само да је мало дуже потрајао а није потрајао довољно дуго јер је из учионице прекопута
истрчала наставница српскохрватског-хрватскосрпског језика Злата која је мене иначе вољела али тада се устобочила љутито
као милиционер и овако ми припријетила прстом па ме упитала:
– Јесил ти свиро? Пошто сам био ситно дијете ја нисам могао разумјети да је то питање само реторичко па сам онако уплашен и постиђен што сам допустио да будем ухваћен у тајном подухвату скоро кроз сузице одговорио
– Нисам ја свиро, тета Злато, ја сам свирао. Онда је тета Злата мене узела у наручје па ме однијела мојој матери и овако јој казала:
– Ево ти ове твоје банде распуштане, он се нашо мене исправљат како говорим. Тој су се згоди послије грохотом смијали сви одрасли а ја никако нисам могао разумјети шта је ту смијешно и може ли ишта бити смијешно и весело у свијету у ком чопоре ситних плебејаца подучава тета Злата која говори свиро умјесто свирао. Отад је прошло много и много љета током којих се много тога издешавало у мом животу и у животу уопште па је тако и столачка основна школа постала мања у мојим очима али су у њу упркос смањивању стале двије школе умјесто некадашње једне а то је могуће стога што данас у тим школама дјецу подучавају мањи људи него што је била добра и тек понекад љутита тета Злата а ја сам у међувремену мало нарастао и још ми је током тог међувремена умрла матер а коначно сам и на једвите јаде успио и сва слова научити те сам напокон могао ставити на папир посљедице своје маште којој сам се неодговорно и са страшћу опијумског овисника препуштао већи дио свог живота али најважније је то што сам у међувремену успио пронаћи скривену пећину испод Даорсона и у њој једно ево оволико зрнце памети захваљујући ком данас више нисам сублентаво ситно дијете које виче нисам ја свиро већ сам ја свирао нити ми пада на памет да исправљам другу чељад кад прогутају глас или метну понеки вишка тако као ви што чините јер је глас вишка или мањка на некој ријечи исто што и бисер вишка или мањка на некој жени која и са бисерима и без њих може бити пикантна заводница или добродушна учитељица или душевна фукара урокљивих очију.
Језик је кључ којим се откључавају тајне капије дуњалука као и оне капије скривене у људској души и ја сигурно не бих знао толико ни о дуњалуку ни о људској души да сам се наставио служити тим вашим малим и смијешним вернакуларима и да нисам од заборава отгрнуо протохумски и хумски језик који су најстарији језици овог поднебља а засигурно никад не бих кренуо у потрагу за тајном пећином испод Даорсона у којој је тај језик био скривен док по њега не дође јуноша са душом ситног трогодишњег дјетета да ме једног столачког касног љетног дана прије више од пола стољећа иначе добродушна учитељица српскохрватског-хрватскосрпског језика није љутито упитала – јесил ти свиро?
И зато се вечерас са неком благошћу њежном као сјенка чемпреса и са захвалношћу големом као Хргуд сјећам тета Злате која је у мени запалила искру чији ће се огањ разбуктати многа десетљећа касније и који ће обасјати многе таме у којима сам блудио и одагнати многе студи које су ми се у кости увлачиле.
Извор: Културно-умјетнички лист КУЛ
