Да би, у једној од својих најпознатијих збирки прича (заправо: строго теоријски посматрано у вијенцу приповједака) – у својој Гробници за Бориса Давидовича, остварио наративну кохерентност седам поглавља једне заједничке повести, те постигао ефекат поигравања са истинитошћу фактографским методом, Данило Киш рачуна на типски инструментариј постмодернистичког манира: документарност. Тамо гдје почиње да се губи необоривост … Настави са читањем Синановић: Киш и Амфилохије или о једној избледелој фотографији