Пише: Лидија Глишић
Не вјерујем да је Јан Амос Коменски, сањарећи о пансофији као идеји свеопштег универзалног знања доступног свима, могао наслутити да ћемо данас живјети његов сан.
У Европи седамнаестог вијека, у коме је живио отац модерне педагогије, бјесни тридесетогодишњи рат окончан Вестфалским миром, човјек је први пут угледао обале Новог Зеланда, Нови Амстердам постаје оно што је данас Њујорк, док Веласкез слика своје најинтригантније дјело „Младе племкиње“. Да ли би човјек тога времена могао да замисли наш вијек у коме роботи замјењују људе, вјештачка интелигенција хуману, а насеобине у свемиру изгледају као реалан комшилук? Да ли би Коменски у интернету видио остварење свог сна да свако може приступити знању, у реалном времену, са сваке тачке земљине кугле, и тиме постати мудрији и свјеснији дешавања око себе и у себи?
Интернет јесте промијенио наш однос према знању, али нас је преплавио и таласима непотребних чињеница, често стварајући конфузију код корисника који те податке узимају насумично и несистематизовано. О неистинитим или сумњиво истинитим подацима да не говоримо. Информације нијесу знање, а полуинформације су већ озбиљна опасност.
Образовање више никада неће бити исто, иако се у школама још држимо преношења знања старим методама. Ипак, циљеви и вредновање стеченог знања потпуно су у духу времена у коме живимо.
Аустријски филозоф и професор Конрад Паул Лисман, управо критикује такав систем образовања који се претворио у трку за бодовима и прилагођавање тржишту, називајући “биједу високошколског простора” именом Болоња. Он духовито опажа да по садашњим условима стицања бодова, броја научних радова, евалуацијама, ни Имануел Кант не би имао шансе да постане универзитетски професор. Наиме, велики њемачки филозоф није имао међународно научно искуство, а пуних десет година није ништа објавио спремајући у тишини своје најзначајније дјело, “Критику чистог ума”.
Ранко Рајковић: Отворена хвала традиционалном васпитању и образовању
Када се вратимо у прошлост, у вријеме колапса апсолутних монархија 18. и 19. вијека, долазимо до Вилхема фон Хумболта, чувеног филозофа и оснивача Берлинског универзитета који се у оквиру концепта “Билдунг” залагао за образовање кроз све-обухватни развој личности, хармонични раст и развој свих унутрашњих потенцијала. Хумболт је истицао значај доживотног образовања, интердисциплинарног приступа учењу и слободарског духа који треба да влада на универзитетима и у класичним гимназијама.
Све што је “Билдунг” као идеал представљао у претходном вијеку, у 20. вијеку претвориће се у своју супротност: површно усвајање знања које за циљ има прилагођавање владајућим идеологијама и стицање друштвеног статуса, писао је у “Теорији полуобразовања” Теодор Адорно, резервисан према масовном обра-зовању, као и према масовној култури.
Ови мислиоци смјештени у различите епохе, наговјештавају површност друштва неспремног и неспособног за критичку мисао, које је и знање претворило у економску категорију. Умјесто образованих субјеката који одговорно учествују у заједници, резултат образовања сада треба да буду „беспријекорно функционални, флексибилни, мобилни и за тимски рад оспособљени клонови“, каже Лисман.
У међувремену, дубоко смо закорачили у трећи миленијум. Нове технологије премостиле су раздаљине и донијеле нове начине учења на даљину. Генерације које долазе, рођене у новој ери, у ходу усвајају све што дигитализација носи па их Марк Пренски назива “дигитални домороци”. Они потпуно другачије усвајају и обрађују информације, више радњи обављају паралелно, па не чуди јаз између њих с једне, и родитеља и наставника које Пренски назива “дигиталним придошлицама”, с друге стране.
Потекле из неких других времена, “придошлице” у дигитални свијет покушавају да се уклопе, да га разумију, али су ипак природно везане за моделе понашања и комуникације свијета из кога долазе. Изазов образовања у будућности ће свакако бити усклађивање језика и размишљања “домородаца” и “придошлица”, јер ученик више неће моћи да буде пасиван посматрач процеса предавања и учења. Очекујемо нове начине образовања прилагођене генерацији “З” навикнутој на богате визуелне сен-зације и брзу размјену информација.
Ако се из дигиталног доба поново вратимо у 17. вијек Јана Коменског, тамо ћемо наићи на потпуно свјежу идеју овог оца модерног образовања, који је још тада, док се око њега рађао барок као претеча данашње глобалне културе, истицао да је у процесу учења од велике важности ангажовање свих чула. “Orbis Sensualium Pictus” или “Свијет у сликама”, био је први илустровани уџбеник, који је код дјеце изазивао вјероватно сличну реакцију као дигиталне слике данас.
Хумболтов кључ образовања, “самоћа и слобода”, одавно не откључава браве за стицање знања у школским установама. Колико год увођење нових образовних метода прилагођених новим генерацијама и захтјевима тржишта било неминовност, без општег знања, промишљања и креативности нећемо моћи да обухватимо ширу слику свијета, као ни промјена које га прате. На том путу потцјењивања општег знања и питања смисла, како је луцидно примијетила Олга Токарчук, ми смо се пауперизовали “као што је капиталистичка фабрика пауперизовала занатлије које су некада умјеле да направе цио производ, а сад су претворени у извршиоце једног дијела цје-ловитог процеса, у раднике несвјесне цјелине.”
Ако образовање постане пуко средство за економску ефикасност, а не алат за развој слободне и критичке мисли, ризикујемо да изгубимо оно што су управо поменути мислиоци сматрали суштином образовања способност да свијет сагледамо у цјелини. Пред нама је очигледно још један изазов нашег доба на који тек треба да дамо одговор.
Извор: РТЦГ
