Donosioci političkih odluka moraju da prevaziđu merkantelističku grešku da je put ka bogatstvu večito održavanje suficita.
Piše: Martin Vulf
Prevod: Miloš M. Milojević
„Ponovo? Zar nismo nedavno o tome raspravljali?“ Ovako počinje početno poglavlje zbirke eseja koju je objavio Centar za istraživanje ekonomske politike (Centre for Economic Policy Research) o Novim globalnim disbalansima (The New Global Imbalances). Da, jesmo. Raspravljali smo o tome osamdesetih godina 20. veka onda u prvoj deceniji 21. veka i sada na polovini njegove treće decenije.
Ugrubo, svakih dvadeset godina, izgleda, ovo pitanje dobija središnje mesto. To se dešava iz dva razloga. Jedan je što neravnoteže tekućeg računa podstiču protekcionističko raspoloženje. Drugi je što su one nagoveštaj finansijske krize. Tokom osamdesetih godina 20. veka protekcionističko raspoloženje ustremilo se protiv Japana, koji je takođe bio mesto koje je pogodila finansijska kriza. Početkom 21. veka, u eri „kineskog šoka“ protekcionizam je počeo da se diže protiv Kine i finansijska kriza je pogodila zapadni svet. U ovoj deceniji, protekcionizam je već tu, pre svega u Sjedinjenim Američkim Državama. Ali finansijska kriza nije nastupila – barem još uvek nije.
Gledište mnogih ekonomista jeste da će, ukoliko dođe do finansijske krize, ona otpočeti u SAD. Stoga autori gorecitiranog poglavlja, Beatris Veder di Mauro i Jeromin Cetelmejer pišu da je „masa eksternih obaveza središnje države u svetskom finansijskom sistemu već veoma velika i predviđa se da će i dalje rasti. U isto vreme, upravitelji imovinom drže sve izloženije pozicije, vrednovanja akcija su prenapregnuta i pomaljaju se naznake nervoze investitora, uz pojačane napore da se zaštite od rizika“. Drugim rečima, ima razloga da strahujete, i to da mnogo strahujete.
Onda, koliko su slične današnje prilike onima od pre dve decenije? Šta bi moglo poći naopako? Šta bi se moglo uraditi? Kako bi se mogla razrešiti današnja situacija?
Odgovor na prvo pitanje jeste da postoje sličnosti i razlike.
Jedna od sličnosti jeste da su glavne ekonomije koje ostvaruju suficit i glavne ekonomije koje ostvaruju deficit iste: Kina, evropski zajmodavci (posebno Nemačka), Japan i države izvoznice nafte su ponovo glavne države koje ostvaruju sucifit dok su SAD glavni zajmoprimac. U međuvremenu, prijavljeni suficit Kine je sada otprilike iste veličine u odnosu na svetsku ekonomiju kao što je bio 2008. godine iako je to daleko manji udeo u njenom BDP-u jer se relativna veličina njene ekonomije više nego udvostručila. Jedina razlika je u tome što evropske zemlje koje su ranije ostvarivale decifit sada imaju mali suficit. Bitnija je razlika što su neto obaveze SAD dostigle 24 odsto ukupne svetske proizvodnje u odnosu na svega šest odsto 2008. godine, i što je privatni sektor SAD u postao uravnotežen. Dakle, danas je unutrašnji pandan njenim spoljnim deficitima zaduživanje američke vlade.
Šta bi moglo poći po zlu?
Jedan odgovor je protekcionizam. Jedan deo onoga što danas vidimo je zakasnela posledica prvog kineskog šoka na sadašnju američku politiku, koji odslikava Trampov neoprezan pristup carinskog politici. Drugi je uticaj kineskog uspeha u tehnološki naprednoj proizvodnji, posebno nasuprot Evrope.
Kako Majkl Petis već dugo obrazlaže, trgovinski protekcionizam i finansije su gusto isprepleteni. Ukoliko država ima izuzetno nizak udeo potrošnje domaćinstava u BDP-u (u kineskom slučaju to je četrdeset odsto) ona će neizbežno imati visok udeo štednje u BDP-u. Višak štednje onda mora da se upije spolja, posebno nakon što je alternativa, domaći bum nekretnina (kao što se desilo u Japanu osamdesetih godina 20. veka i u Kini prethodne decenije), pretrpeo kolaps. Ukoliko država ne izvozi svoj višak štednje, potrebno joj je da proizvede višak dobara kojima može da trguje. U kineskom slučaju, to znači industrijskih dobara. Ukupno, kineski trgovinski suficit procenjen za prošlu godinu na 1,2 biliona dolara nije samo ishodište konkurentnosti već i makroekonomske neravnoteže. SAD su kreditno najsposobnija zemlja na svetu i stoga prirodno njen najsigurniji zajmoprimac.
„Ukoliko nešto ne može da se stalno kreće, zaustaviće se“. Ovo je poznato kao Stajnov zakon (imenovan po američkom ekonomisti Herbertu Stajnu). Ali da bi se razborito zaustavilo, političari moraju da pročiste svoje umove od nekoliko besmislica.
Jedna od tih besmislica jeste da se američki trgovinski deficit može eliminisati samo trgovinom ili izmenama kursne politike. On, međutim, takođe zahteva makroekonomska prilagođavanja, od kojih je najznatnije umanjenje opšteg deficita američke mlade za koji Međunarodni monetarni fond predviđa da se dostići 7,5 odsto bruto domaćeg proizvoda 2026. godine.
Druga i njoj suprotna besmislica jeste ideja da je zajmoprimac uvek krivac: sve što je potrebno da uradi jeste da umanji potrošnju, posebno svoj fiskalni deficit. To je vjeruju neodgovornih kreditora. U slučaju malih zajmoprimaca, to donekle ima smisla. U slučaju Sjedinjenih Američkih Država, nema.
Ukoliko bi jedino prilagođavanje bilo zaoštravanje fiskalne politike u SAD usledilo bi globalno ekonomsko usporavanje. Agregatna potražnja je važna. Potrebno je da velike ekonomije poput Kine i Evropske unije stvore dovoljno domaće potražnje kako bi uravnotežile sopstvene ekonomije a da ne prinuđuju strance da neuzdržano pozajmljuju. Zato što će se to okončavati krizama.
Poslednja među čestim besmislicama je merkantelistička greška da je put ka bogatstvu večito održavanje suficita. Tom putanjom se zapada u dve opasnosti. Prva je da će, pre ili kasnije, dužnici bankrotirati. Druga je da će, opravdano ili neopravdano, oni na kraju mrzeti države koje ostvaruju suficit za uništenje njihove domaće industrije. To će biti sagledavano kao izazivanje siromaštva i urušavanje bezbednosti, na raznim nivoima. Ali potrebno je prestati sa zamajavanjem i početi sa delovanjem.
Šta, onda, da se čini? Razboriti put delovanja bilo bi pratiti savete za makroekonomsko prilagođavanje i promene u trgovinskoj i industrijskoj politici koje su ponudili Međunarodni monetarni fond i odličan rad objavljen sa samita Grupe sedam u Parizu. Šanse da se preduzmu sugerisane preventivne mere praktično je ništavna. Bilo kakva sposobnost koju smo imali da činimo tako nešto je iščezla u doba populizma, nacionalizma i višestrukih ludosti. Druga najbolja mogućnost jeste pripremiti se za krizu.
Najpogodniji trenutak da se počne je – sada.
Izvor: Fajnenšel Tajms
