Preveo za Žurnal: M. M. Milojević
Kako se rast usporava potezi Pekinga izazivaju globalnu uzvratnu reakciju
Kineska ekonomija jedva da je rasla prethodne dve godine. Neposredni uzroci, uključujući opadanje u sektoru nekretnina i žestoku politiku „nultog Kovida“, koji su znatno oslabili investicije u privatnom sektoru, su dobro poznati. Ali koreni stagnacije su sistemski, i kompanije i analitičari unutar Kine, kao i vlade i poslovni ljudi širom sveta, su željno iščekivali da Peking jasno iznese svoje planove kojima bi nacionalnu ekonomiju vratio na stabilniju putanju.
Između 2010. i 2019. godine – što nije bilo tako davno – prosečna godišnja stopa rasta kineskog bruto domaćeg proizvoda je bila 7,7 odsto, ali danas je Pekingu teško da izvede čak i osnovne političke reforme nužne da održe rast od barem tri ili četiri odsto.
Domaći i strani posmatrači usmerili su svoja nadanja prema najvećem političkom događaju u kineskom kalendaru, Opštenarodnom kongresu (National People’s Congress). Priželjkivali su naznake dugo iščekivane promene usmerenja. Kina ostvaruje godišnji trgovinski suficit tokom više od dve decenije, ali 2022. i 2023, umanjenje kineske unutarnje tražnje dovelo je do toga da izvoz nadmaši uvoz za zapanjujućih 1,7 hiljada milijardi dolara. Godinu dana ranije, 2021, kineski predsednik Si Đinping obznanio je da Kina postaje „umereno prosperitetno društvo“ –što je bilo upućivanje na koncept koji je definisan pre više od dva milenijuma u zbirci kineske poezije poznate kao Knjiga pesama (Pesmarica). U skladu sa modernim ekonomskim pojmovima, Si je preuzimao zasluge za kineski uspon na nivo države srednjeg nivoa dohotka. Ovu tranziciju trebalo je da prati i politički zaokret. Nakon skoro dve decenije snažnog rasta zasnovanog na investicijama, Kini je sada potreban rast zasnovan na (unutrašnjoj) potrošnji. Dalje investiranje će se suočiti sa ograničenjima koja nameće zakonitost opadajućeg prinosa, sve dok Kina ne bude mogla da troši više kod kuće. Ipak, tokom prethodne dve godine, desilo se upravo suprotno. Pošto nisu bile kadre da prodaju dobra domaćim kupcima, kineske kompanije su izvozile svoj višak proizvodnje u inostranstvo.
Sjedinjene Države, Evropska unija i Japan, kao i druge razvijene države i države u razvoju, zabrinute su da bi ovaj trend mogao da se nastavi – da se Kina priprema da izvozom prevlada usporavanje rasta ekonomije. Peking je odbio da prioritet da domaćoj tražnji i otvoreno je odbacivao stimulanse za pospešivanje potrošnje, dok je umesto toga obećavao nastavak podrške upravo onim industrijskim granama koje znatno doprinose rastu kineskog izvoza. Ove politike dovele su do višeg kineskog trgovinskog suficita i stranog deficita, što potkopava konkurenciju u inostranstvu i preti da isključi zapadne firme iz posla a da njihove radnike ostavi bez radnih mesta.
Ishodišta Opštenarodnog kongresa koji je zaključen 11. marta, će dodatno pojačati umesto da olakšaju zabrinutost stranih država. Suočeni sa ekonomskom situacijom koja poziva na strukturalne reforme radi pojačavanja produktivnosti i usaglašavanja domaće tražnje sa proizvodnjom, kineski lideri su umesto toga zastupali kombinaciju političkih rešenja kojima će se odložiti nužne promene i produbiti ekonomski oslonac na strane izvore tražnje. Kako bi zaštitile sopstvene ekonomije od štete koju bi izazvao jeftini kineski izvoz, strane vlade će sve više pribegavati alatkama protiv neopravdanog snižavanja (damping) cena. Uobičajeno, ove alatke obuhvataju carine na kineska dobra proizvedena ispod cene koštanja.
Pogoršanje ekonomskog sukoba je neizbežno ishodište trenutnih kineskih politika, i neće biti ograničen samo na kineske odnose sa razvijenim ekonomijama. Trgovinski sporovi već su se pojavili između Pekinga i nekoliko drugih članica multilateralnog foruma poznatog kao BRIKS (skraćenica za Brazil, Rusiju, Indiju, Kinu i Južnu Afriku). Ranije ovog meseca, Brazil je pokrenuo istragu protiv dampinga cena uvoznog kineskog čelika. Indija je uvela više mera protiv obaranja cena u odnosu na bilo koju drugu državu na svetu nastojeći da ograniči uvoz iz Kine. Južnoafrička trgovačka komisija nedavno je završila procenu kineskog uvoza i potvrdila je da se odigravalo namerno snižavanje proizvodnih cena. I dok i razvijene države i države u razvoju uvode mere suprotstavljajući se velikom obimu kineskog izvoza, Peking izgleda kao da ignoriše ovaj problem. I dok preterani kineski proizvodni kapacitet (overcapacity) usmerava strane vlade prema još žešćim kontramerama, sukob koji iz ovoga proizilazi je nešto što ne mogu da priušte ni kineska ekonomija niti svetski trgovinski sistem.
Nema naznaka promena
Ovo nije prvi slučaj rasprostranjenih međunarodnih prigovora trgovinskim praksama jedne zemlje. Razvijene ekonomije takođe su se sporile zbog japanskog odbijanja da se pozabavi trgovinskim disbalansom tokom sedamdesetih i osamdesetih godina 20. veka. Sjedinjene Američke Države su intervenisane održavanjem direktnih razgovora sa Japanom tokom 1984. i 1985. godine kako bi primorale Tokio da se pozabavi korenom ovog problema: strukturalnim politikama koje su stavljale u nepovoljan položaj strane proizvode i koje su potcenjivale vrednost japanske valute. Rezultat razgovora bila je japanska saglasnost da „dobrovoljno“ uvede izvozna ograničenja. Sporazumi iz Plaze (Plaza Accord) 1985. godine i iz Luvra (Louvre Accord) 1987. godine, koje su potpisale Francuska, Nemačka, Japan, Velika Britanija i SAD (uz Kanadu koja se pridružila kasnijem sporazumu) ustanovili su dalje aranžmane kojima bi se umanjila trgovinska neravnoteža tako što bi se dopustila kursna prilagođavanja radi jačanja jena u odnosu na dolar. Ovo koordinisano nastojanje da se promene japanske ekonomske prakse u to vreme je smatrano za kontroverzno, izazivajući pritužbe da su Vašington i njegovi partneri bili previše grubi. Ali na kraju, mere nisu otežale japanski ekonomski razvoj. U stvari, time što su se pozabavile legitimnom zabrinutošću o trgovinskoj neravnoteži, postavile su temeljac poverenja u globalizaciju što je koristilo mnogim državama – najviše od svih Kini – u narednim godinama.
Danas je pitanje da li bi se Peking saglasio da izmeni svoju politiku kao što je Japan učinio, sprečavajući kampanju zemalja G-7 da nametnu agresivnija ograničenja rastućem obimu kineskog izvoza. Ali trgovinska politika bi bila samo privremeni lek. Kineski trgovinski suficit će opstati sve dok domaća tražnja ne bude smislenije rasla ili dok se rast investicija ne bude značajno smanjio.
Kako bi kratkoročno olakšao ovaj problem, Pekingu je potreban snažni fiskalni stimulus. I kako bi ga dugoročno rešila, Kina mora da preusmeri sredstva od države prema domaćinstvima – ili direktnim novčanim transferima i udelom u kompanijama koje su u državnom vlasništvu, ili indirektno kroz promene poreske politike ili subvencije za stanovanje, penziono osiguranje, zdravstvenu negu ili druge usluge.
Da Kina ima takve korake na pameti, njene namere bi bile očigledne u političkim porukama poslatim sa Opštenarodnog kongresa. Ali nisu se pojavile ni naznake takvih namera. U stvari, pekinški ekonomski ciljevi ne samo da pokazuju da ostaje posvećen starom modelu razvoja zasnovanog na izvozu i investicijama već i da možda čak planira proširenje kineskih proizvodnih kapaciteta kako bi dalje povećao izvoz.
Razmotrimo da novi paket pekinške fiskalne politike ne uključuje neposrednu podršku potrošnji domaćinstava ili njihovim prihodima. Formalni cilj budžetskog deficita za 2024. godinu je tri odsto bruto domaćeg proizvoda, što ugrubo odgovara cilju iz 2023. godine, a što, uzimajući u obzir kombinaciju državne potrošnje i izdavanja obveznica, znači da Peking neće sprovoditi one vrste fiskalnih politika koje podstiču domaći rast.
Što je još važnije, Kina nastavlja da usmerava kreditiranje i fiskalne resurse prema investicijama umesto da obavlja direktne transfere prema domaćinstvima kojima bi se povećala njihova potrošnja. U prošlosti, Si je odbacio ovakva plaćanja kao „velfarizam“ (welfarisam, negativna aluzija na koncept države blagostanja, prim.prev). Međutim, Kina ne može da održivo proširi potrošnju domaćinstava kao udeo svoje ekonomije koristeći se isključivo merama na strani snabdevanja (supply-side measures). Na kraju, fiskalni resursi moraju da se preusmere od državnog sektora prema domaćinstvima, i sada nema naznaka da se takvo preusmerenje odigrava.
Ovakva industrijska politika posebno nije dobrodošla u ostatku sveta. Zvanični radni izveštaj kineske vlade za 2024. godinu identifikuje električna vozila, baterije i solarne ćelije kao industrije koje spadaju u „nove produktivne sile“ koje će pospešiti ukupni rast produktivnosti u zemlji. Čitav odeljak u izveštaju opisuje kako će vlada „aktivno će podsticati nove industrije i industrije orijentisane na budućnost“ sa ciljem da „konsoliduje i unapredi vodeću poziciju [Kine]“ u nekoliko od njih. Ali industrije koje Kina nastoji da zaštiti su upravo one koje prete da potkopaju konkurente u razvijenim ekonomijama i ekonomijama u razvoju.
Kineski ciljevi fiskalnih prihoda takođe upućuju da joj je cilj snažniji rast zasnovan na izvozu. Ove brojke uključuju različite oblike prikupljenih poreza kao i rabate na izvozne carine (rebates on export taxes).
Iako Ministarstvo finansija projektuje da će ukupni fiskalni prihodi porasti svega 3,3 odsto ove godine, očekuje da će potrošnja na olakšice izvoznih carina porasti 9,9 odsto.
U međuvremenu ministarstvo očekuje da će porezi koje Kina naplaćuje oporezujući uvoz porasti samo 4,1 odsto. Ovo predviđanje nužno ne upućuje na otvorenu nameru da se poveća izvoz, ali barem pokazuje da Peking ne pretpostavlja da će doći do bilo kakvog umanjenja trgovinskog suficita tokom 2024. godine.
Potrošnja na odbranu takođe je udešena da raste mnogo brže nego ukupna vladina potrošnja ili ostvarenje prihoda. Kina planira svega 4,0 odsto uvećanje ukupnih izdataka, ali projektuje 7,2 odsto rast odbrambenog budžeta. Signal koji je ovim upućen ostatku sveta jeste da Peking preimućstvo daje vojsci u odnosu na investicije u održivi razvoj domaćinstava ili ljudskog kapitala.
Pre nego što je Kina otkrila bilo koju od ovih poltiika, evropski zvaničnici bili su uključeni u intenzivne aktivnosti kako bi apelovali na Peking da razmotri pretnju koju njegov izvoz predstavlja po evropske industrije i zaposlenost – i rizik od kvarenja evropskog političkog okruženja koje je dugo bilo naklonjeno trgovini sa Kinom.
Tokom posete Pekingu početkom februara, zvaničnici iz američkog Ministarstva finansija (Treasury Department) uputili su sličnu poruku. Ali planovi Opštenarodnog kongresa ne pokazuju naznake da je Kina uzela u obzir ove zahteve zapadnih vlada.
Utisak koji je poslat sa Opštenarodnog kongresa nije od pomoći. Tipično, u zaključnom delu kongresa, kineski premijer održi konferenciju za štampu. Ove godine događaj je otkazan – ne samo za 2024. godinu nego i za naredne godine. Konferencija za štampu uvek je unapred udešavana, sa pitanjima koja bi unapred bila poslata i pripremljenim odgovorima. Ali otkazivanjem događaja kinesko vođstvo je pokazalo da sada ne sagledava približavanje praksama razvijenih država kao nešto što je važno, ili barem ne onoliko važno koliko politika iza zatvorenih vrata koja je dovela do otkazivanja konferencije.
Udvostručenje uloga
Ne samo da Peking ne deluje voljno da se pozabavi domaćom ekonomskom neravnotežom, već mu takođe može nedostajati i kapacitet da to učini. To je posebno zabrinjavajuća mogućnost. Tokom više decenija, ekonomisti su pozivali da se Kina preusmeri prema domaćoj tražnji tako što će se pozabaviti ograničenjima na potrošnju pojedinaca, a koja obuhvataju nedovoljni dohodak domaćinstava. Kako bi uravnotežio domaću ekonomiju i umanjio državni trgovinski suficit, Peking mora da ohrabri potrošnju povrh usporavanja investicija u sektoru nekretnina i infrastrukturi.
Ali Kina sada stoji slabo u odnosu na opsežnost izazova koje je potrebno prevazići za izvođenje takvog zaokreta. Država prikuplja svega oko 14 odsto bruto domaćeg proizvoda kao poreski prihod (brojka koja raste za 4-6 procentnih poena ukoliko se i drugi dohoci, kao doprinosi za socijalno osiguranje uključe u zbir), daleko ispod proseka zemalja Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj od 34 odsto. Ono što je još važnije, veliki deo ovog dohotka dolazi od poreza na dodatu vrednost proizvodnih aktivnosti i drugih poreza na poslovanje, pre nego od poreza na lični dohodak i domaću potrošnju. Prema sadašnjem poreskom sistemu, stoga, preorijentisanje na ekonomiju koja se zasniva na potrošnju dovelo bi do dramatičnog opadanja poreskih prihoda, što bi potkopalo mogućnost Pekinga da izvede ovaj hipotetički politički projekat.
Potreba za izvođenjem reforme poreskog sistema je očigledna; i sam Si priznaje problem u svojoj političkoj agendi objavljenoj 2013. godine. Činjenica da takva reforma nije ni na vidiku je stoga dodatni pokazatelj da Peking udvostručuje ulog na svoj zastareli model rasta.
Svake godine, kao što to čini sa svim zemljama, Međunarodni monetarni fond konsultuje se sa kineskim zvaničnicima o ekonomskoj politici, iznosi predloge i onda izveštava o pekinškim gledištima u vezi sa predloženim promenama. Prethodnih godina, kineski zvaničnici saglašavali su se sa MMF-om o potrebi da se izvrši fiskalna reforma. Ali ove godine, Peking je rekao MMF-u da je odgovarajući poreski sistem „u osnovi uspostavljen“ i da će se ciljevi Pekinga usmeriti prema visoko kvalitetnom razvoju „pre nego na direktnom povećanju fiskalnih prihoda“. Kina odbacuje ne samo specifične reforme koje bi omogućile održivije trgovinske odnose sa ostatkom sveta već i samu potrebu za bilo kakvim reformama.
Kina se suočava sa ograničenjima takođe i kada je posredi promena njene industrijske politike. Čak i ukoliko bi se Peking povinovao pred stranim pritiskom i načinio usredsređeni napor da ograniči investicije u proizvodnju električnih vozila, baterija, solarnih ćelija i drugih industrijskih grana, kompanije i proizvodni pogoni koji su se okoristili o ranije vladine subvencije ne bi iščezli. Kampanja centralnih vlasti, štaviše, po svoj prilici ne bi mogla da izmeni odluke o pozajmljivanju na terenu, uzimajući u obzir da je lokalnim zvaničnicima poveren mandat da održavaju nivo zaposlenosti i osiguraju finansijsku stabilnost.
Kini bi bilo vrlo teško da brzo umanji rastući trgovinski suficit, i niko ne očekuje da će državno vođstvo preko noći razrešiti ovaj problem. Ali alarmantno je da Peking izgleda ne čini bilo kakav smisleni napor da popravi ovu neravnotežu. Lenjim dopuštanjem da politika ostane onakva kakva jeste, Kina dolazi u takvu poziciju da će se sukobiti kako sa razvijenim ekonomijama, tako i sa ekonomijama u razvoju.
Peking bi trebalo da prizna kako strane države imaju opravdane razloge za uvođenje zaštitnih trgovinskih politika, sve dok Kina ne ostvari strukturalne reforme kod kuće. Umesto toga, kineski zvaničnici opisuju američki trgovinske mere kao „dosezanje zbunjujućih nivoa nedokučivog apsurda“.
Ukoliko Peking nije kadar da prihvati realnost ekonomske štete koju ove politike nastoje da ublaže, onda nema polazne osnove za razgovore sa liderima razvijenih ekonomija. Države članice Grupe sedam na kraju će između sebe formulisati prihvatljiva rešenja, pre nego da ih iznađu zajednički sa Kinom.
Kineski zvaničnici često kažu kako Peking ne teži sa umišljajem trgovinskom sufucitu. Sa umišljajem ili bez njega kineski trgovinski suficiti su za ostatak sveta neodrživi, i Kina ne bi trebalo da je iznenađena ukoliko strane vlade počnu agresivnije da odgovaraju. Peking će po svoj prilici odbaciti mere slične onima koje su Sjedinjene Američke Države sa partnerima usvojile osamdesetih godina prošlog veka, kao što je aranžman o valutnim kursevima koji bi podsećao na Sporazume iz Plaze i Sporazume iz Luvra.
Povećanje carina na kineski uvoz, druga politika koja je dostupna stranim vladama može samo da pruži privremeno olakšanje; kada je Trampova administracija uvela ove mere, mnogi kineski dobavljači su bili kadri da zaobiđu ova ograničenja tamo što su isporučivali robu preko trećih zemalja pre nego što bi ona stigla na konačno odredište u SAD. Uz nekoliko efikasnih političkih mogućnosti i nevoljne pregovarače u Pekingu, zapadne vlade posebno će razmotriti sve drakonskija ograničenja na kinesku trgovinu.
Ovakav šok mogao bi biti ono što je nužno za Kinu da uzme strukturalne reforme za ozbiljno, i za sopstvenu ekonomsku dobrobit i u nadi da će biti izbegnuta nepopravljiva naprslina svetske trgovine.
Napomena urednika Forin afersa: esej je dopunjen kako bi se razjasnili podaci o obimu poreskih prihoda, iskazani kao udeo u bruto domaćem proizvodu
Danijel Rozen je osnivač Rodijum grupe (Rhodium Group) i predvodi rad kompanije u Aziji
Logan Rajt je partner u Rodijum grupi i predvodi istraživanja kompanije kineskog finansijskog tržišta
Izvor: Foreign Affairs
