Preveo za Žurnal: M. M. Milojević
Pogrešno razumevanje globalne ekonomije vodi pogrešnoj politici
Rađa se konsenzus da se svet raspoređuje u blokove – ne samo geopolitičke već i ekonomske. Ekonomista Daglas Irvin je 2020. godine pisao da „pandemija Kovida 19 vodi udaljava svetsku ekonomiju od globalne ekonomske integracije“. U godinama nakon toga, kako se nositi sa ovom navodnom deglobalizacijom postalo je stalno pitanje na okupljanjima Svetskog ekonomskog foruma; u maju naslovna strana lista Ekonomist prikazala je mapu sveta koji se fizički razdeljuje na suprotstavljene ekonomske blokove. Članak na koji se odnosi ova ilustracija pretpostavlja da je deglobalizacija dugoročno izvesna, obrazlažući da ona postaje „vidljiva u ekonomskim podacima, pošto investitori menjaju imovinu i preusmeravaju kapital u manje integrisanom svetu“. Prošle nedelje, nadovezao se i Blumbergov kolumnista, zaključujući da su „globalna trgovina i finansije fragmentisani u rivalske i sve više neprijateljski orijentisane blokove, jedan koji je okupljen oko Kine i proteže se na Globalni Jug i drugi okupljen oko Sjedinjenih Država i drugih zapadnih država“.
Međutim, problematična je pretpostavka o činjeničnoj utemeljenosti deglobalizacije: podaci je ne potkrepljuju u potpunosti. Kao dokaze tekuće deglobalizacije, posmatrači često navode fenomene kao što je oklevanje Sjedinjenih Američkih Država da sklope nove dogovore o slobodnoj trgovini, slabljenje sistema za nadgledanje sporova koji nadzire Svetska trgovinska organizacija (STO), širenje novih nacionalnih mera kojima se ograničava trgovina, opadanje kako kratkoročnih tako i dugoročnih kapitalnih tokova u odnosu na njihov raniji vrhunac. Pandemija Kovida 19 sigurno je otkrila kako ekonomska uzajamna zavisnost nosi izvesne rizike, a nastojanja Rusije da od 2022. godine upotrebi svoje gasovode kako bi uticala na odgovor država Grupe sedam na njenu invaziju protiv Ukrajine – kao i mnogobrojne sankcije država G7 koje su nametnute u pokušaju da se oslabi ruska ekonomija – potcrtale su ranjivosti koje mogu da se pojave kada države trguje preko granica geopolitičkih podela. Ali pogled izbliza na ekonomske podatke pokazuje da iako vlade sve više usvajaju politike usmerene prema osnaživanju sopstvene otpornosti [na šokove u međunarodnoj trgovini, prim. prev] svetska ekonomija i dalje se razvija tako da postaje više a ne manje globalizovana na ključne načine – i sve zavisnija od kineskog snabdevanja.
Svetska trgovina porasla je tokom pandemije, i porast trgovine ostatka sveta sa Kinom ubrzao se umesto da se usporava. Pomeranje tokom pandemije ka trgovini dobrima od trgovine uslugama delimično objašnjava ovo ubrzanje. Ali povećanje trgovine sa Kinom takođe odražava činjenicu da Kina jednostavno proizvodi stvari – odnosno da je visokotehnološki izvor za robu kao što su električna vozila, turbine za vetroparkove, solarne panele i vitalne elektronske komponente i baterija – po cenama sa kojima malo ko može da se nosi. Između 2019. i 2023. godine kineska proizvodni suficit porastao je za ovo jedan procentni poen globalnog bruto domaćeg proizvoda; sada je daleko veći nego suficiti koje ostvaruju Nemačka i Japan, druga glavna središta svetske proizvodnje.
Pad tokova kapitala takođe ima manji značaj nego što se na prvi pogled čini. Opadanje u stranim direktnim investicijama posle 2016. godine, na primer, velikim delom proističe iz specifičnih promena u poreskoj regulativi, što je dovelo do velikog smanjenja korišćenja subjekata specijalne namene (special-purpose vehicles, SPV) u državama kao što su Luksemburg, Holandija i još nekoliko ključnih evropskih poreskih centara. I to poresko uprošćenje nije otupilo jedan zločestiji oblik globalizacije: trgovinske i finansijske tokove za koje deluje da služe samo kao sredstva da multinacionalne kompanije izbegnu plaćanje poreza.
Novo izopačeno pogrešno shvatanje svetske ekonomije ima svoje posledice. Napori donosilaca političkih odluka da odbrane globalizaciju pošto izjednačavaju povećanje svetskih trgovinskih tokova sa povećanom efikasnošću ekonomije skloni su da ignorišu kako je stvarnost na mnoge načine složenija: na primer, čak i oni koji zagovaraju zdrave oblike globalizacije trebalo bi da rade na umanjenju izbegavanja plaćanja poreza multinacionalnih kompanija. Ono što je još važnije, ukoliko posmatrači potcene stepen koliko je svetska ekonomija i dalje integrisana, potceniće cenu činova koji mogu da dovedu do fraktura u svetskog ekonomiji, kao što je pokretanje sukoba oko Tajvana ili unilateralno povlačenje Sjedinjenih Američkih Država iz svetske trgovine.
Trgovina skače
Ideja da se svetska ekonomija kreće prema deglobalizaciji stekla je uporište nakon što je 2016. godine Donald Tramp izabran za američkog predsednika. Svojom retorikom Tramp je odbacivao dvostranački konsenzus postignut o vrednosti slobodne trgovine nakon Drugog svetskog rata. I takođe je izveo neke istinske političke promene: povukao se iz Trans-pacifičkog partnerstva (Trans-Pacific Partnership, TPP), iznova je pregovarano o Severoameričkom sporazumu o slobodnoj trgovini (North American Free Trade Agreement, NAFTA) kako bi se uvela stroža pravila o poreklu proizvoda za trgovinu automobilima, i uvedene su carine na oko tri petine trgovine između Sjedinjenih Američkih Država i Kine.
Ali globalizacija je do sada pustila duboke korene, i ovakve bilateralne trgovinske politike malo menjaju osnovni pravac putanje. Povodom trgovinskih dogovora i carinskih programa uvek se prolije mnogo mastila. Međutim, u stvarnosti, promene carinskih stopa u savremenim dogovorima o slobodnoj trgovini uglavnom su male, pošto je većina carinskih stopa vrlo niska ili je nula. Države kojima nedostaje preferencijalni pristup američkom tržištu mogu da dobro prođu i po standardnim trgovinskim uslovima Svetske trgovinske organizacije.
U stvari, američki uvoz iz Jugoistočne Azije porastao je poslednjih pet šest godina. Članice TPP-a iz Jugoistočne Azije povećale su svoj izvoz u SAD mnogo brže nakon što je Tramp povukao zemlju iz TPP-a nego što su bile kadre da ranije učine.
Bilo kakva ozbiljna rasprava o tome šta određuje tok trgovine mora da se pruži dalje od carina i trgovinskih dogovora. Vrednost valuta je takođe činilac koji određuje trgovinske tokove, kao i svetski obrasci štednje i investicija. Dolar ostaje snažan i nakon što su se SAD povukle iz Transpacifičkog partnerstva, i američki potrošači ne oklevaju da kupuju strana dobra, pomažući rast američkog uvoza.
Kineski izvoz u Sjedinjene Američke Države je opao od kada je 2018. godine Tramp uveo carine, kao što je opala i vrednost obveznica američkog trezora i obveznica američkih vladinih tela kojima raspolaže Kina. Ali ovi pokazatelji su slaba mera uzajamne povezanosti dvaju ekonomija. Kada se razmatra uticaj bilateralnih carina na kineske proizvode kojima se SAD naširoko razmeću, važno je pogledati dalje od američkih podataka koji pokazuju pad direktnog uvoza iz Kine i obratiti više pažnje na podatke iz same Kine.
Iznenađujuće, ovi podaci otkrivaju mnogo manje opadanje u direktnoj trgovini sa SAD i strmi rast kineskog izvoza u države koje sada više izvoze u SAD. Pažljivo izučavanje uticaja Trampovih carina koje je sprovela Banka za međunarodna poravnanja (Bank of International Settlements) i ekonomista Karoline Frojnd (Caroline Freund) otkrilo je da je najveći uticaj bilateralnih carina bilo produžavanje lanaca snabdevanja, ne umanjenje ukupne globalne trgovine ili smanjivanje američkog fundamentalnog oslanjanja na kritične inpute koji potiču iz Kine. Mnogi kineski delovi sada se šalju u Maleziju, Tajland ili Vijetnam – i u mnogo skromnijoj meri u Meksiko – gde se obavlja završno sklapanje proizvoda. Vidljivost temeljne zavisnosti od Kine je slabija, ali nije manje supstancijalna.
U stvari, još od uvođenja Trampovih carina, kineska ekonomija je postala samo još važnija u ukupnoj svetskoj trgovini. Podatke koji se na ovo odnose često previđaju američki i evropski komentatori, ali su oni nedvosmisleni. Tokom pet godina od kraja 2018. godine do kraja 2023, kineski izvoz proizvedenih dobara porastao je za 40 odsto, od 2,5 hiljada milijardi na 3,5 hiljade milijardi dolara, mnogo više od 15 odsto koliko je porastao između 2013. i 2018. godine.
Iako je odnos kineskog izvoza spram BDP-a opao u godinama nakon globalne finansijske krize, izvoz je iznova postao ključni činilac kineskog rasta. Nakon što se isključi uvoz delova, kineski izvoz proizvedenih dobara porastao je sa oko 11 odsto BDP-a pre pandemije na oko 14 odsto 2022. godine. Predviđanja da će se ovaj rast ispostaviti kao kratkoročni skok povezan sa pandemijom nisu se ostvarila: iako se rast izvoza usporio 2023. godine kako je potrošnja opala širom sveta, sada se oporavlja, uz porast obima izvoza od više od deset odsto u prvom kvartalu 2024. godine. Suficit kineskog proizvodnog sektora je porastao još dramatičnije, rastući sa niske osnovice od 6 odsto kineskog BDP-a 2018. godine do zapanjujućih deset odsto 2023. godine.
Kineski post-pandemijski izvozni bum potkopava argument da se svetska ekonomija deglobalizuje. Bez obzira na sve kineske ekonomske slabosti, Kina i dalje može da proizvede dobra čijem obimu nijedna druga država ne može da parira. Nakon okončanja buma nekretnina koji je potrajao više od jedne decenije, Kina je odgovorila na oslabljenu unutrašnju tražnju dodatnim investiranjem u proizvodnju industrijskih dobara za izvor. Razmotrimo putanju u jednom istaknutom industrijskom sektoru: proizvodnji automobila.
Istorijski, Kina nije bila veliki izvoznik automobila. Ali kako je domaća potražnja za automobilima počela da se smanjuje, Kina je prešla put od neto uvoznika automobila do najvećeg svetskog izvoznika za samo tri godine. Ovaj izvozni talas po svoj prilici neće oslabiti: Kina može da proizvede najmanje dvostruko više automobila na motore sa unutrašnjim sagorevanjem nego što joj je potrebno da zadovolji sve manju domaću tražnju, a najveći proizvođač električnih automobila u zemlji Bi-vaj-di je udvostručio svoje proizvodne kapacitete kako bi povećao izvoz. Teško je zamisliti moćniji simbol kineske rastuđe integracije u globalnu ekonomiju od ogromne flote transportnih brodova za automobile koje je Bi-vaj-di naručio od kineskih brodogradilišta.
Između dve vatre
Američki političari sa pravom su zabrinuti da se svet previše oslanja na Kunu za snabdevanje, posebno u vezi sa oblašću čiste energije i zelenih tehnologija. U govoru održanom polovinom maja Leil Brejard, direktorka američkog Nacionalnog ekonomskog saveta (National Economic Council) dobro je formulisala: „Kineski industrijski kapacitet i njen izvoz u pojedinim sektorima sada su toliko veliki da bi mogli da potkopaju održivost investicija u Sjedinjene Države i u druge zemlje… Tržištu su potrebni pouzdani signali tražnje i poštena konkurencija kako bi najbolje firme i tehnologije mogle da inoviraju i investiraju u čistu energiju i druge sektore. Kineska vlada je jasno naznačila da su kineske masivne investicije u električna vozila, solarne panele i baterije smišljena strategija kako bi se efektivno zaposeli ovi sektori“.
Kineski suficit u proizvodnim aktivnostima je porastao onoliko srazmerno svetskom BDP-u tokom poslednjih nekoliko godina koliko je porastao tokom prvog kineskog šoka nakon pridruživanja zemlje STO, kada su nagli skok kineskog izvoza i strmi rast kineskog proizvođačkog suficita ostavili bez posla radnike širom razvijenih svetskih ekonomija. Izražen kao udeo u svetskom BDP-u, kineskim proizvođački suficit sada značajno premašuje zabeleženi suficit bilo koje zemlje još od kraja Drugog svetskog rata.
Donisioci političkih odluka u Kini trebalo bi da budu podjednako zabrinuti da ekonomija njihove zemlje postaje previše zavisna od tražnje spoljnjeg sveta. Ali izgleda da se oni ne brinu oko toga. Politika kineskog lidera Si Đinpiga kojom se podržavaju „nove proizvodne snage“ zajedno sa možda donekle iznenađujućom njegovom odbojnošću prema „velferizmu“, stvorilo je neuravnoteženu domaću ekonomiju koja sve više mora da eksternalizuje svoja unutrašnja izobličenja.
Potreba Kine da ostvari ekonomski rast kroz izvoz, međutim, nije jedino objašnjenje za iznenađujuću otpornost globalizacije. Drugo je korporativno izbegavanje plaćanja poreza. Promene načina na koji se ponašaju farmaceutske kompanije su ilustrativne: američke farmaceutske firme sada često prodaju prava na profit od obećavajućih lekova podružnicama koje osnivaju pod jurisdikcijama sa niskim porezima. Ovi lekovi proizvode se u inostranstvu a zatim se po visokim cenama prodaju u SAD. Na kraju, velike američke farmaceutske kompanije – i druge multinacionalne kompanije – sada iskazuju skoro celokupan svoj profit u inostranstvu i plaćaju malo ili nimalo poreza na korporativni profit. Ovaj specifični oblik globalizacije proteže se mnogo dalje od farmaceutske industrije: američke multinacionalne kompanije sada često proizvode u inostranstvu kako bi knjižile velike profite u prekoobalskim poreskim rajevima.
Irska – sada poreski raj, sa izuzetno niskim poreskim stopama – a ne Indija ili Kina, je sada bez premca najveći izvoznik farmaceutskih proizvoda u SAD: tokom 2023. godine SAD su uvezle dvostruko više farmaceutskih proizvoda iz Irske nego iz Kanade, Kine, Indije i Meksika zajedno. Trend obuhvata mnogo više industrijskih grana osim farmacije. Irska je takođe najveće međunarodno tržište za izvoz američkih usluga u oblasti istraživanja i razvoja. Kajmanska ostrva i Britanska Devičanska Ostrva su najveća izvozna tržišta za američke finansijske usluge a Bermuda su glavni američki međunarodni snabdevač usluga u oblasti osiguranja. Studija Međunarodnog monetarnog fonta iz 2017. godine pokazuje da se otpornost tokova stranih direktnih investicija (SDI) posle svetske finansijske krize u velikoj meri može pripisati stalnom porastu toka SDI kroz centre za izbegavanje korporativnog poreza.
Članice Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj saglasne su da promene svoje poreske propise kako bi otežale kompanijama da iskažu svoj profit u jurisdincijama u kojima je poreska stopa skoro nula. Ali ove promene, koje su sprovedene krajem 2020. godine, nisu obuzdale globalizaciju izazvanu izbegavanjem poreza. Prateći poresku strategiju koju je začela kompanija Epl, brojne velike američke kompanije usmerevaju svoje irske podružnice da kupuju svoje pogođene podružnice u jurisdikcijama sa izuzetno niskom poreskom stopom, efektivno „prenoseći u Irsku“ svoju intelektualnu svojinu dok istovremeno ostvaruju velike naknade za amortizaciju koje umanjuju njihove efektivne poreske stope u Irskoj.
Ovi potezi čine izbegavanje korporativnog poreza vidljivijim zato što je Irska jedini svetski centar za izbegavanje poreza koji se drži strogih evropskih standarda za objavljivanje ekonomskih i platnobilansnih podataka. Posledično, lako je pratiti kako je profit stranih multinacionalnih kompanija u Irskoj skočio sa oko 40 milijardi dolara godišnje pre desetak godina na preko 180 milijardi dolara sada kada čini otprilike 70 odsto irske realne domaće ekonomije. Ono što je još važnije, ovi profiti čine preko jednog procenta bruto domaćeg proizvoda evrozone i skoro tri četvrtine procenta bruto domaćeg proizvoda SAD. Posledični gubitak poreskih prihoda u SAD je daleko veći nego što se čini na osnovu većine analiza, pošto korporacije nemaju podsticaj da iskažu koliko malo poreza zapravo plaćaju u SAD.
Odbojnost rizika
Zbog čega je važno ukoliko mnogi ljudi, uključujući i političke predvodnike i uticajne komentatore, pogrešno razumeju putanju savremene globalizacije i precene uticaj opadanja političke podrške za dalju ekonomsku integraciju? Prvo, ukoliko donosioci političkih odluka usredsrede raspravu na cenu deglobalizacije, rizikuju da previde koliko nezdravih oblika globalizacije i dalje postoji i opstaje relativno neometano. Kineska uloga u američkoj deindustrijalizaciji je sada široko prihvaćena. Ali uloga koju igraju američki zakoni o korporativnim porezima i dalje nije. Dopuštajući američkim korporacijama da nastave da se koriste strategijama za izbegavanje poreza kojima prenose profite i proizvodnju iz SAD je nezdravo za globalnu ekonomiju, čak iako povećava brojke kojima se izražavaju američka spoljna trgovina i strane investicije. Ukoliko, umesto toga, američki Kongres izmeni poreske zakone da poveća minimalnu globalnu poresku stopu i učini težim da se prenese intelektualna svojina nastala u SAD u jurisdikcije sa niskim poreskim stopama, američke farmaceutske kompanije će po svoj prilici preneti proizvodnju svojih najprofitabilnijih lekova iz zemalja kao što su Irska i Singapur natrag u Sjedinjene Države.
Oni koji su zabrinuti zbog deglobalizacije takođe često pretpostavljaju da su svi oblici ekonomske integracije zdravi. Ali oni to nisu: rast prekograničnih bankarskih tokova uoči svetske finansijske krize, na primer, odražavao je nezdravi nivo moći i rizika koncentrisanog u najvećim svetskim bankama. Danas, takođe, veliki iznos toka svetskih SDI odražava puko izbegavanje poreza, ne produktivnu ekonomsku aktivnost.
Postoji takođe i rizik u suprotnom smeru: da ukoliko donosioci političkih odluka ne uvide stepen istrajnosti globalizacije, oni će umnogome potceniti šokove koji bi nastali od obuhvatnijeg razvrgnuća kineske i američke trgovine. Čak i uz porast američkih carina na kinesku robu, svetska ekonomija je i dalje duboko integrisana. Ako je nešto svojstveno svetskoj ekonomiji to je da Kina zauzima još važnije mesto u svetskoj trgovini od kada je Tramp nametnuo svoje carine, i američko-kineska uzajamna zavisnost je zamaskirana a ne srezana. Na primer, Kina je bi mogla da ostvari sadašnji trgovinski suficit u trgovini dobrima u iznosu od 800 milijardi dolara ukoliko SAD imaju veliki trgovinski deficit. Ovaj deficit više se ne finansira tako što kineska Narodna banka direktnom neposredno kupuje američke obveznice. Ali ga i dalje indirektno finansira Kina, u obliku velikih rezervi dolara kojima kineski izvoznici sada raspolažu izvan zemlje. Način na koji kineski suficit ostaje odraz u ogledalu američkog deficita je samo još jedan od mnogih, složenih oblika u kojima američka i kineska ekonomija nastavljaju da se oslanjaju jedna na drugu, čak i ukoliko su te veze teže uočljive u glavnim ekonomskim podacima.
Izvesna deglobalizacija, čak bi i ovde mogla, u stvari, da bude zdrava. Ukoliko se Kina manje oslanja na globalnu tražnju kako bi nadomestila svoje unutrašnje slabosti, to će manje pritisnuti proizvodne sektore njenih trgovinskih partnera i umanjiće preteranu zavisnost Sjedinjenih Država, većine evropskih država i drugih demokratskih zemalja od kineskog inputa. Ali sada, snažan pritisak na Kinu da razreši svoje unutrašnje ekonomske probleme povećavanjem izvoza će po svoj prilici voditi svet prema dubljoj, još neuravnoteženijoj ekonomskoj integraciji. SAD pokušavaju da se odupru ovom pritisku u sferi električnih vozila, na štetu američkih potrošača. Međutim, kako kineske kompanije za proizvodnju električnih vozila postanu globalne, nije jasno da će SAD moći uspešno da zaštite svoju sopstvenu industriju električnih vozila nametanjem carina na bilateralnu trgovinu. Izbegavanje uzajamne zavisnosti od Kine će po svoj prilici zahtevati veće političke promene – i veću spremnost da se plati cena za više regionalno nego globalno integrisane lance snabdevanja.
Istorijski, trgovina automobilima je uvek bila više regionalna nego globalna; očuvanje tog trgovinskog obrasca koji se suočava sa kineskom ponudom zahtevaće dodatna trgovinska ograničenja. Ali ova sektorska ograničenja mogu samo da ograniče razvoj novih oblika integracije; oni ne mogu da prekinu opštije tokove globalizacije. Najveći ekonomski izazov koji Kina sada predstavlja političarima u G7 jeste kako ograničiti dislokacije koje proističu iz kineske ekonomije koja je sve više zavisna od izvoza i proizvođačkih aktivnosti.
Za SAD u bliskoj budućnosti, bilo kakvo stvarno razvrgnuće od kineske ekonomije bi bilo skupo – mnogo skuplje nego površno razvrgnuće kakvo se odigravalo prethodnih nekoliko godina. Lak, i relativno jeftin, način da SAD izbegnu bilateralne carine jeste da uvoze delove iz Vijetnama koje je tamo dopremila Kina za završnu obradu. Bilo bi daleko teže osmisliti tehničke načine da se kineski delovi u potpunosti isključe iz američkih lanaca snabdevanja. I bilo bi podjednako teško za Kinu da restrukturira svoju ekonomiju kako bi se više oslanjala na unutrašnju tražnju.
Deglobalizacija pruža analitičarima jednostavnu pripovest koju mogu da ispričaju o promenama u globalnoj ekonomiji. Ali stvarnost je mnogo složenija: jednostavno rečeno, nemoguće je da svetska ekonomija koju sa jedne strane karakteriše visoki američki deficit a sa druge visoki kineski suficit da bude istinski fragmentisana. Svetu je potrebno više zdrave debate o poteškoćama i prednostima koje donosi ekonomska integracija. Ali ta rasprava bi morala da otpočne od iskrenog prihvatanja da mnoga svojstva savremenu globalnu ekonomiju i dalje je usmeravaju ka većoj, a ne manjoj, integracije, i da bi, ukoliko se neko zaista pozabavi ovim faktorima, to imalo stvarnu cenu.
Piše: Brad Setser
Izvor: https://www.foreignaffairs.com/china/globalization-dangerous-myth-economy-brad-setser
