Piše: Dušan Milijić
Zaboravljena rasprava o autorstvu Čengić-age.
„Žao mi je, kad tako rado čitate moje stihove, što nemam ovde pesmu Čengića. Znam da bi vam se vrlo dopala. Dođe mi, veli, jedan, i kad sam mu pročitao, zaciganči mi: daj mi, daj mi; i ja mu dadoh, a prijepis mi nije ostao“ – navodno je ovako, tokom boravka u Italiji 1851, Petar II Petrović Njegoš govorio Ljubomiru Nenadoviću, koji će to zabeležiti i docnije objaviti u svojim Pismima iz Italije, prvobitno štampanim kao niz članaka u nastavcima pod zajedničkim nazivom „Vladika crnogorski u Italiji“ (u beogradskom časopisu Srbija, 1868–1869).
Hteo to Nenadović ili ne, upravo je njegovo svedočenje dalo zamaha raspravi oko autorstva speva Smrt Smail-age Čengića, pa su, u godinama na prelasku iz XIX u XX stoleće, brojni srpski i hrvatski pisci iznosili sopstvene teorije, koje su se kretale u rasponu od odbrane Ivana Mažuranića kao pravog tvorca Čengić-age, preko pretpostavke da je Mažuranić na prevaru uzeo Njegošev rukopis, do mogućnosti da je Njegoš svesno dozvolio (iz političke opreznosti) objavljivanje svog speva pod tuđim imenom.
Svetislav Vulović, Dragutin Prohaska, Ljuba Nenadović, Imbro Tkalac, Lazo Tomanović, August Šenoa – samo su neka od imena koja su manje ili više učestvovala u raspravi ili se u svojim radovima doticala spornog pitanja.
Iako je rasprava postepeno sama od sebe utihnula, iako se odavno smatra da je definitivno rešena u Mažuranićevu korist, zanimljivo bi bilo podsetiti se najbitnijih detalja i ukazati na one momente koji su izrodili pretpostavku da bi Njegoš mogao biti autor Smrti Smail-age Čengića, ali i na detalje koji još uvek nisu razrešeni, pa kao takvi mogu dati podstrek za nova istraživanja.
Iznevši u članku „Njeguš i Mažuranić“ (časopis Otadžbina, Beograd 1880), a zatim i u članku pod nazivom „I opet Njeguš i Mažuranić“ (časopis Preodnica, Beograd 1884) pretpostavke o mogućem vladičinom autorstvu Čengić-age, književni kritičar Svetislav Vulović donekle je očekivao podršku od Ljubomira Nenadovića, koji će, međutim, odbaciti bilo kakvu vezu između Njegoša i poznatog speva o pogibiji Smail-aginoj, pri čemu je sâm Nenadović možda hteo da svoja Pisma iz Italije definitivno skloni iz žarišta rasprave, da njegov putopis ne postane glavno sredstvo za optužbu protiv Mažuranića.
Ipak, koliko god se trudio da sa Mažuranićevog imena i dela skine sumnju, autor Pisama iz Italije svojim je argumentima i pretpostavkama takvu sumnju mogao samo pojačati, štaviše nesvesno pružiti pomoć zagovornicima teorije o Njegoševom autorstvu Čengić-age. To bi se sigurno i desilo da je Nenadovićevo pismo upućeno Vuloviću bilo odštampano i javnosti predočeno odmah kad je napisano (septembra 1880), ali ono je objavljeno tek sedamdeset šest godina docnije (1956), kad je, uprkos pojedinim kontradiktornim stavovima koji se uočavaju u samom pismu, moglo poslužiti samo kao potvrda već uvreženom shvatanju da Njegoš nije napisao spev Smrt Smail-age Čengića.
Da bi odbacio bilo kakvo povezivanje Čengić-age sa izgubljenim spevom o kome Njegoš govori u Pismima iz Italije (tamo se pominje pesma, ali se svakako misli na spev), Nenadović je u svom pismu Vuloviću izneo pretpostavku da zagubljeni spev Njegošev, „premda je bio dosta dugačak, po svoj prilici nije bio podeljen na pesme, jer vladika je rekao ’pesmu o Čengiću’, a ne pesme; a mogao je biti razdvojen na više delova, koji su možda mesto naslova bili označeni sa I, II, III itd.“ U daljem tekstu, Nenadović piše: „Po čemu držim da je taj spev bio dosta dugačak? – Po onome što na moje pitanje: je li kao Gorski vijenac ili Mali Šćepan, vladika je odgovorio: ’Nije u dramskoj formi, i nije tako veliko’“.
Koliko god da to nije imao na umu, Nenadović kao da je opisao svima poznat spev Smrt Smail-age Čengića, jer i ovo je stihotvorenije često bilo označavano kao „pjesan“, „pjesma“, pritom je razdvojeno na nekoliko nejednakih delova i zaista „nije tako veliko“ kao Gorski vijenac i Šćepan Mali, a najzad – „nije u dramskoj formi“.
Pretpostavke o Njegoševom autorstvu nisu se javile samo zbog navedenog citata o izgubljenoj pesmi, nego i zbog toga što, takođe u Pismima iz Italije, Njegoš u dva navrata govori stihove iz Čengić-age ne napomenuvši pritom iz kog dela potiču – ali, putopisac ni u tome nije video ništa čudno niti sumnjivo.
Nenadović doduše priznaje kako za vreme boravka u Italiji nije ni znao „da na ovom svetu suštuje, ekzistuje Mažuranićev spev“ Smrt Smail-age Čengića, pa da zbog toga nije prepoznao stihove koje je Njegoš, dok je ulazio u jednu pećinu, zapevao „polagano kao uz gusle“. Međutim, Nenadović ističe kako je pomislio da je dotične stihove „vladika istog trenutka improvizovao“, što nije bez značaja, jer je očigledno i sâm putopisac zapazio koliko su dotični stihovi slični Njegoševom pesničkom stilu. A ako u vreme zapisivanja svojih doživljaja Nenadović nije znao za Čengić-agu, sigurno je znao kad je priređivao putopisne beleške za štampu, pa je i tada morao zapaziti sličnost sa nekim Njegoševim stihovima. Međutim, kad bude pisao Vuloviću, Nenadović će biti skeptičan i reći kako „to nije nikakav osnov da možemo misliti da su to“ Njegoševi stihovi.
U tom pogledu može biti interesantno kako Nenadović tumači ne samo sličnost između Njegoševog i Mažuranićevog pesničkog stila, nego i sličnu tematiku dvojice pesnika. Iako su se mnogi „pitali otkud Mažuranić, Novljanin, zna onako dobro prilike crnogorske, duh i karakter“, Nenadoviću ni to nije čudno, jer su, zaključuje, i Novljani (iz Novog Vinodolskog u Hrvatskom primorju) „jedan deo istog jugoslovenskog naroda kao i Crnogorci“.
prof. dr Dušan LJ. Kašić: Prota Matija Nenadović (1777 – 1854)
Takav zaključak deluje paradoksalno i kontradiktorno u situaciji kad Nenadović, čovek od pera, sâm priznaje kako u vreme svog putovanja po Italiji nije znao za spev koji tada „suštuje“ već pet godina (Čengić-aga je objavljen 1846), a ipak smatra da je Mažuranić odlično poznavao običaje onog podneblja u koje nikada nije kročio, ali gde ipak žive njegovi sunarodnici. Sa druge strane, i Nenadović je bio „deo istog jugoslovenskog naroda“, pa dugo nije znao za spev Smrt Smail-age Čengića, a jedva da je znao nešto i o Gorskom vijencu (što takođe priznaje u pismu Vuloviću) kad se u Italiji sreo sa Njegošem.
Kada je reč o Mažuranićevim zemljacima, oni su (prema zapisu u spomen-knjizi Narodne čitaonice u Novom Vinodolskom) ovim rečima branili pesnika od optužbi za plagijat: „da Ivan Mažuranić nij’ napisal Čengića, napisal bi ga neki drugi, ali i taj drugi mogal bi bit samo z Novoga“. Naravno da se ovde radi o jednom preterivanju, koje uopšte ne treba smatrati argumentom ili dokazom, ali nije naodmet istaći da je to ipak veće preterivanje nego predrasuda da „što god je lepo o Crnoj Gori spevano, to je samo vladika Njeguš spevao“, a što Nenadović navodi ne bi li pokazao kako nema osnova smatrati Čengić-agu Njegoševim delom samo zato što je Njegoš navodno jedini mogao pretočiti takvu tematiku u pesmu. Naime, kad se uporede izjave Novljana sa predrasudom vezanom za Njegoša, opet ima više razloga verovati da bi pesnik iz Crne Gore (makar to i ne bio Njegoš) najbolje opevao pogibiju Smail-aginu. Naravno, ovo nije nikakav dokaz da Mažuranić nije spevao Smrt Smail-age Čengića, ali jeste dokaz o neodrživosti Nenadovićevih argumenata prilikom pokušaja da odbaci bilo kakvu pretpostavku o Njegošu kao autoru Čengić-age.
Nezavisno od Nenadovićevih neubedljivih tvrdnji, mnogim je istraživačima ionako bilo čudno kako je Ivan Mažuranić mogao tako detaljno prikazati ne samo pogibiju Smail-aginu, nego i lokalitete vezane za taj događaj, pa i sâm narodni govor dotičnog kraja.
Ipak, treba istaći da je Mažuranić imao prilike da se dobro informiše i pripremi za pisanje speva, jer je sredinom novembra 1840. mogao u Ilirskim narodnim novinama Ljudevita Gaja pročitati dopis u kome se izveštava o Smail-aginoj pogibiji: „U Hercegovini sad je velika smutnja. Ismail-aga Čengić, onaj slavni i proglašeni junak turski, zapovjednik oružja Gadskog, poginuo je 30. rujna (12. listopada)“; u daljem tekstu dopisa daje se i pregled događaja koji su doveli do krvavog sukoba.
I premda će spev o agi Čengiću nastati tek pet godina docnije, kada Dimitrije Demeter, inače Mažuranićev šurak, bude zamolio pesnika da mu napiše nešto za almanah Iskru, Mažuranić se verovatno još uvek dobro sećao pomenutog članka ili je barem znao gde može pronaći inspiraciju za delo koje stvara, pošto je upravo iz navedenog novinskog članka preuzeo brojne podatke i preneo ih u svoje stihove. U prilog tome govore drugi i treći stih prvog pevanja Čengić-age, koji glase: „Usred Stolca, kule svoje, / A u zemlji hercegovoj“ – jer pošto u zaglavlju dopisa o aginoj pogibiji piše: „Iz Stolca, sa granice hercegovačke“, pesnikov izvor više je nego jasan.
Ali, pesniku su veliku pomoć pružila i njegova braća Antun i Matija svojim ličnim svedočenjima o političkim i narodnim prilikama sa druge strane tadašnje austrijske granice. Zna se da je Antun Mažuranić, zajedno sa Ljudevitom Gajem, bio u poseti Njegošu na Cetinju krajem 1841, te da je sigurno video izloženu glavu Smail-aginu, ali i druge lične stvari ubijenog osmanskog vojskovođe, koje je vladika čuvao kao trofeje. Morao je Njegoš sa svojim gostima, kako pretpostavlja Jevto Milović, „na dugo i široko razgovarati o pogibiji Smail-aginoj“, pa je Antun „besumnje, sve to saopštio svome bratu Ivanu“. Sem toga, u pevanju „Kob“, poslednjem u spevu, slikovito se opisuje kako je od agine glave, odela i oružja načinjena lutka koja se, prema Mažuranićevom viđenju, nalazi u „izbi“ pod Lovćenom, i to na polju gde je „stanak pustinjakov“, što „najbolje pokazuje“, kako zaključuje Jevto Milović, „da je Ivan Mažuranić dobro znao gdje su se nalazile glava i stvari“ poginulog Smail-age (inače je prva Njegoševa pesnička zbirka, objavljena dvanaest godina pre Čengić-age, nosila naziv Pustinjak cetinjski, što je takođe detalj koji mora privući pažnju). A dve godine pre nego što je Antun Mažuranić putovao na Cetinje, Matija Mažuranić obišao je Bosnu, tada još uvek osmansku provinciju, i svoja je iskustva opisao u knjizi objavljenoj u Zagrebu 1842. pod nazivom Pogled u Bosnu, tako da je pesnik i putem svedočenja svojih najbližih mogao da se dobro informiše o aktuelnim hercegovačkim i crnogorskim prilikama.
Međutim, kao presudan momenat za nastanak speva najčešće se uzima pripovedanje jednog Crnogorca koji je došao u Karlovac u vreme kada je i Ivan Mažuranić tamo boravio, pa je pesnik imao prilike da čuje sve detalje od čoveka koji je verovatno bio svedok najbitnijih događaja u zaveri protiv Smail-age, čime se još bolje objašnjava otkud toliko tačnih pojedinosti (pogotovu u pevanju „Harač“, četvrtom po redu).
Ali, ima izvesnih razloga za sumnju u postojanje dotičnog pripovedača, jer iako su o tome sačuvana čak tri svedočenja, ona nisu u svemu saglasna.
Mažuranićev prijatelj Imbro Ignjatijević Tkalac pominje čoveka koji je „na povratku u Crnu Goru“ svratio u Karlovac. „Ne sjećam mu se imena“, nastavlja Tkalac, „no još mi je pred očima, kako je jedne večeri u našoj staroj čitaonici pričao o zulumu i smrti Čengića, i koliko nam je srce ganuo svojim živim govorom i opisom borbe, u kojoj je i on prisustvovao“.
Istog pripovedača pominje i sâm Mažuranić: „Godine 1843. ili 1844. dospio u Karlovac jedan Crnogorac, koji je bio na putu iz Biograda. Tražio siromah zaslužbe. Sustavio se i u Karlovcu. On je kazivao da je bio u boju na Grahovu i pripovijedao veoma plastično sve zgode i smrt Čengić-age. Pripovijedao je i o Bauku, kako je pjevao pod šatorom“.
Najzad, tu je i svedočenje Josipa Pasarića, koje se svodi na sledeću izjavu: nakon što je Mažuranić odlučio „da na osnovu junačke narodne pjesme stvori umjetnu epsku pjesan“, jedan njegov prijatelj pozvao je i naručio „na svoj trošak iz Crne Gore narodnog pjevača“, koji je Mažuraniću kazivao i pevao narodne junačke pesme.
Od Tkalčeve i Mažuranićeve verzije, Pasarićeva se bitno razlikuje, jer se u njoj ne radi o slučajnom prolazniku, nego o guslaru koji je namenski doveden u Karlovac, i to tek onda kad je Mažuranić rešio da napiše spev o Smail-aginoj pogibiji.
Aleksandar Živković – Njegoš kao savremenik (povodom dokumentarne TV serije)
Ipak, i Pasarićeva priča na jednom je mestu identična sa prethodnim verzijama: nigde se ne pominje ime „narodnog pjevača“ iz Crne Gore, a pritom je Tkalac sâm naglasio kako se ne seća Crnogorčevog imena. Ostaje mogućnost da su svedoci, nakon izvesnog vremena, u svojim sećanjima pomešali godine i zaboravili pripovedačevo (ili pevačevo) ime, kao što je moguće da je Mažuranić zaista razgovarao sa nekim Crnogorcem koji je slučajno svratio u Karlovac, ali i da je (prethodno ili potom) slušao nekog guslara kako peva o Smai-agi. Pošto se, međutim, sva tri svedoka dobro sećaju ostalih pojedinosti, još je čudnije što ne imenuju čoveka bez čije priče (ili pesme) verovatno ne bi bilo ni Mažuranićevog speva.
Postoji i jedan kuriozitet koji se tiče naslova speva, odnosno ličnog imena glavnog junaka, a što bi takođe moglo baciti sumnju na Mažuranićeve izvore. Naime, prvobitni naslov bio je (u skladu sa tadašnjim pravopisom u Hrvatskoj) Smèrt Čengić-age (latinicom), pa je i u stihovima svuda stajalo „Čengić-aga“ umesto „Smail-aga“. Da bi pravilnije bilo pisati titulu iza ličnog imena (a ne iza prezimena), Mažuraniću je sugerisao upravo Imbro Tkalac, no pesnik je tom prilikom odgovorio „da ne zna drugoga imena Čengiću“. Međutim, ako se Mažuranić i dalje dobro sećao mnogih detalja iz dopisa u Ilirskim narodnim novinama, teško je poverovati da bi zaboravio ime age Čengića (koje je navedeno već u drugoj rečenici dopisa, doduše u obliku „Ismail“), a ako je i postojao Crnogorac iz navedenih svedočenja, on bi sigurno u svojoj priči (ili pesmi) barem jedanput spomenuo agino lično ime (u zabeleženim narodnim pesmama o Čengićevoj pogibiji, glavni lik redovno je imenovan kao „Smail-aga“).
Kontroverze neće prestati ni kad spev bude dobio naziv Smrt Smail-age Čengića (od trećeg izdanja, upravo u Tkalčevoj redakciji, što verovatno nije slučajno), jer već nakon nekoliko izdanja, na koricama se moglo pročitati Smrt Smail-age Čengijića, tako da je otada agino prezime postalo kamen spoticanja, pa su kritičari i redaktori decenijama raspravljali o tome koji je naslov ispravniji, šta je u tom smislu bila poslednja pesnikova lična redakcija, kako etimološki glasi prezime istorijskog age itd.
Iako je očigledno da pitanje oko autorstva Čengić-age ni izbliza nije iscrpeno, teško da bi iznova moglo izazvati onakvu buru kao na koncu XIX veka, jer za to očigledno nisu zainteresovani književni delatnici čija bi se reč daleko čula.
Najbolji dokaz da se sporno pitanje autorstva Smrti Smail-age Čengića tek može istraživati jeste knjiga Marije Kovačević Nepoznati Njegoš (Ruma–Krupanj 2012), docnije štampana pod još eksplicitnijim naslovom Pokradeni Njegoš (Podgorica 2013), ali ova je studija istovremeno i dokaz o nezainteresovanosti za dotičnu problematiku, jer uopšte nije izazvala odjek koji bi bio očekivan. Ne mora značiti da je Marija Kovačević došla do tačnih zaključaka niti da je bila na pravom tragu, ali čim njena istraživanja (koja, u najmanju ruku, bacaju sasvim novo svetlo na ceo problem) nisu dovela ni do kakve reakcije, očigledno je da se svaki pokušaj ponovnog pokretanja rasprave oko autorstva Čengić-age uzima kao suvišan, pošto se ionako smatra da je rasprava odavno rešena i da se Ivan Mažuranić smatra jedinim pravim tvorcem speva o pogibiji Smail-aginoj.
A dovoljno je navesti jedan primer da bi se shvatilo kako argument koji je ranije išao u Mažuranićevu korist lako može da se pretvori u osporavanje njegovog autorstva nad spevom. Već je spomenuto da je Antun Mažuranić sigurno pričao svom bratu Ivanu šta je na Cetinju čuo o Smail-aginoj pogibiji, pa je tom prilikom morao da spomene i aginu glavu, odelo i oružje, što je pesnik docnije i uneo u spev, samo je iskoristio umetničku slobodu, pa je od ratnih trofeja načinio komičnu lutku. I upravo je boravak Antuna Mažuranića na Cetinju često korišćen kao objašnjenje za pojedine detalje koji se u spevu pojavljuju a koji mnogima izvan Crne Gore nisu mogli u to vreme da budu poznati, pa sigurno ne bi ni Ivan Mažuranić saznao za njih da o njima nije čuo iz bratovljevih priča. Ali, onima koji optužuju Mažuranića za plagijat ne bi bilo teško da pretpostave kako je upravo Antun Mažuranić bio taj koji je od Njegoša dobio „pesmu“ o Čengiću (iz Nenadovićevog putopisa lako se može zaključiti da je Njegoš predao rukopis nekome ko je na Cetinje došao sa strane), pa kad mu je Njegoš već ustupio rukopis pesme, ništa Antuna ne bi sprečilo da to odnese i pokaže svom bratu Ivanu, koji bi docnije lako mogao da odštampa stihove pod svojim imenom, mada je mogao i da ih koriguje i približi svom pesničkom i jezičkom stilu kako se ne bi pomislilo da su Njegoševi. Takva pretpostavka možda deluje nategnuto, ali ipak pokazuje da sporno pitanje o autorstvu speva zapravo nikada do kraja nije rešeno.
Ostaje da se vidi gde su bili vladika Njegoš i ban Mažuranić u celoj priči.
Spev Smrt Smail-age Čengića odštampan je za Njegoševa života i vladika je za ovo delo morao znati, ali osim tragova koji se nahode u Pismima iz Italije, teško bi se još negde mogla naći bilo kakva asocijacija na Njegoša kao mogućeg autora Čengić-age (iako je Marija Kovačević ukazala na još neke nagoveštaje, ne može se reći da su oni dovoljni za definitivne zaključke).
Pesnik Matija Ban je u svojim sećanjima na susrete sa Njegošem (koje će objaviti u Preodnici 1884, svega jedan broj nakon što je Vulović objavio svoj članak „I opet Njeguš i Mažuranić“) napomenuo da vladika, „koji se o svima svojim“ književnim „proizvodima“ razgovarao sa Banom, nije o Čengić-agi „ni rečice proslovio“, a sigurno Njegoš, smatra Ban, „ne bi zatajao svoje najsavršenije izvedeno pesničko delo“. Može se, naravno, raspravljati da li bi Smrt Smail-age Čengića, sve i da je Njegoš njen autor, zaista bila njegovo najbolje delo, ali mnogo je zanimljivije što Ban u nastavku spominje kako nije samo Njegoš bio smatran autorom Čengić-age, nego da je bilo i glasina kako je spev napisao „jedan bosanski franjevac“, ali „ne smejući od Turaka izdati ga pod svojim imenom“, zamolio je Mažuranića da mu „pozajmi“ ime. „Što znam o ovome, to kazah“, završava Matija Ban svoj osvrt na sporno pitanje autorstva Čengić-age, „a ni u kakva nagađanja neću da se puštam u stvari tako nježnoj“.
U vreme kada je rasprava uzela maha, crnogorski vladika nije bio u životu već tri decenije, ali Nenadović opet misli da Njegoš, sve i da je doživeo i svojim očima video raspravu, ne bi „izišao i kazao ’To je moja pesma!’“, jer tako nešto ne bi činio „kad bi znao da će od hiljade samo petorica u njegove reči sumnjati“.
Nehotice je Nenadović još jedanput izneo argument protiv Mažuranića, jer prema ovakvom shvatanju, Njegoševo neoglašavanje povodom štampanja Čengić-age ne mora značiti da crnogorski vladika nije imao nikakve veze sa nastankom speva, već bi pre značilo da iz učtivosti nije želeo da ulazi u bilo kakvu raspravu.
Nije se povodom spornog pitanja oglašavao ni ban Ivan Mažuranić, ali pošto je bio u životu kad se rasprava povela, njegovo se ćutanje tumačilo na različite načine: ili kao strah od otkrivanja prave istine (ako nije bio autor speva), ili kao odbijanje da se poznate činjenice iznova brane i dokazuju (ako je spev njegov), ili opet kao čista učtivost.
Zato su tokom rasprave o autorstvu Smrti Smail-age Čengića drugi branili Mažuranića, a među njima upravo i Ljubomir Nenadović, ali kako se čini, to mu nije baš uvek polazilo za rukom, pa bi se čika Ljubina odbrana Mažuranića mogla opisati preinačenjem čuvenih Njegoševih stihova o Sibinjanin Janku (iz Gorskog vijenca), koji bi u novoj verziji glasili:
Ljuba brani Ivan-bana živa –
što ga brani, kad ga ne odbrani!
Ipak, čak i takva odbrana donekle je uspela, jer neodrživost Nenadovićevih argumenata nisu u pravom momentu iskoristili oni koji su imali drugačije mišljenje o izgubljenoj Njegoševoj pesmi.
Izvori i literatura:
Ljubomir Nenadović, Izabrana dela (prir. Đuro Gavela), Beograd 1962.
Ivan Mažuranić, Izabrana dela (prir. Milorad Živančević), Beograd 1963.
Ivan Mažuranić, Smrt Smail-age Čengića (prir. Milorad Živančević), Beograd 1969.
Ivan Mažuranić, Smrt Smail-age Čengića [fototipsko izdanje speva iz 1857, prir. Živorad Stojković], Beograd 1979.
Jevto M. Milović, Staze ka Njegošu, Titograd 1983.
Matija Ban, „Podaci o Petru Petroviću Njegušu“ [objavljeno u zborniku:] Memoarska proza XVIII i XIX veka, druga knjiga (prir. Dušan Ivanić), Beograd 1989.
Marija Kovačević, Nepoznati Njegoš, Ruma–Krupanj 2012.
