Пише: Душан Милијић
Заборављена расправа о ауторству Ченгић-аге.
„Жао ми је, кад тако радо читате моје стихове, што немам овде песму Ченгића. Знам да би вам се врло допала. Дође ми, вели, један, и кад сам му прочитао, зациганчи ми: дај ми, дај ми; и ја му дадох, а пријепис ми није остао“ – наводно је овако, током боравка у Италији 1851, Петар II Петровић Његош говорио Љубомиру Ненадовићу, који ће то забележити и доцније објавити у својим Писмима из Италије, првобитно штампаним као низ чланака у наставцима под заједничким називом „Владика црногорски у Италији“ (у београдском часопису Србија, 1868–1869).
Хтео то Ненадовић или не, управо је његово сведочење дало замаха расправи око ауторства спева Смрт Смаил-аге Ченгића, па су, у годинама на преласку из XIX у XX столеће, бројни српски и хрватски писци износили сопствене теорије, које су се кретале у распону од одбране Ивана Мажуранића као правог творца Ченгић-аге, преко претпоставке да је Мажуранић на превару узео Његошев рукопис, до могућности да је Његош свесно дозволио (из политичке опрезности) објављивање свог спева под туђим именом.
Светислав Вуловић, Драгутин Прохаска, Љуба Ненадовић, Имбро Ткалац, Лазо Томановић, Аугуст Шеноа – само су нека од имена која су мање или више учествовала у расправи или се у својим радовима дотицала спорног питања.
Иако је расправа постепено сама од себе утихнула, иако се одавно сматра да је дефинитивно решена у Мажуранићеву корист, занимљиво би било подсетити се најбитнијих детаља и указати на оне моменте који су изродили претпоставку да би Његош могао бити аутор Смрти Смаил-аге Ченгића, али и на детаље који још увек нису разрешени, па као такви могу дати подстрек за нова истраживања.
Изневши у чланку „Његуш и Мажуранић“ (часопис Отаџбина, Београд 1880), а затим и у чланку под називом „И опет Његуш и Мажуранић“ (часопис Преодница, Београд 1884) претпоставке о могућем владичином ауторству Ченгић-аге, књижевни критичар Светислав Вуловић донекле је очекивао подршку од Љубомира Ненадовића, који ће, међутим, одбацити било какву везу између Његоша и познатог спева о погибији Смаил-агиној, при чему је сâм Ненадовић можда хтео да своја Писма из Италије дефинитивно склони из жаришта расправе, да његов путопис не постане главно средство за оптужбу против Мажуранића.
Ипак, колико год се трудио да са Мажуранићевог имена и дела скине сумњу, аутор Писама из Италије својим је аргументима и претпоставкама такву сумњу могао само појачати, штавише несвесно пружити помоћ заговорницима теорије о Његошевом ауторству Ченгић-аге. То би се сигурно и десило да је Ненадовићево писмо упућено Вуловићу било одштампано и јавности предочено одмах кад је написано (септембра 1880), али оно је објављено тек седамдесет шест година доцније (1956), кад је, упркос појединим контрадикторним ставовима који се уочавају у самом писму, могло послужити само као потврда већ увреженом схватању да Његош није написао спев Смрт Смаил-аге Ченгића.
Да би одбацио било какво повезивање Ченгић-аге са изгубљеним спевом о коме Његош говори у Писмима из Италије (тамо се помиње песма, али се свакако мисли на спев), Ненадовић је у свом писму Вуловићу изнео претпоставку да загубљени спев Његошев, „премда је био доста дугачак, по свој прилици није био подељен на песме, јер владика је рекао ’песму о Ченгићу’, а не песме; а могао је бити раздвојен на више делова, који су можда место наслова били означени са I, II, III итд.“ У даљем тексту, Ненадовић пише: „По чему држим да је тај спев био доста дугачак? – По ономе што на моје питање: је ли као Горски вијенац или Мали Шћепан, владика је одговорио: ’Није у драмској форми, и није тако велико’“.
Колико год да то није имао на уму, Ненадовић као да је описао свима познат спев Смрт Смаил-аге Ченгића, јер и ово је стихотвореније често било означавано као „пјесан“, „пјесма“, притом је раздвојено на неколико неједнаких делова и заиста „није тако велико“ као Горски вијенац и Шћепан Мали, а најзад – „није у драмској форми“.
Претпоставке о Његошевом ауторству нису се јавиле само због наведеног цитата о изгубљеној песми, него и због тога што, такође у Писмима из Италије, Његош у два наврата говори стихове из Ченгић-аге не напоменувши притом из ког дела потичу – али, путописац ни у томе није видео ништа чудно нити сумњиво.
Ненадовић додуше признаје како за време боравка у Италији није ни знао „да на овом свету суштује, екзистује Мажуранићев спев“ Смрт Смаил-аге Ченгића, па да због тога није препознао стихове које је Његош, док је улазио у једну пећину, запевао „полагано као уз гусле“. Међутим, Ненадовић истиче како је помислио да је дотичне стихове „владика истог тренутка импровизовао“, што није без значаја, јер је очигледно и сâм путописац запазио колико су дотични стихови слични Његошевом песничком стилу. А ако у време записивања својих доживљаја Ненадовић није знао за Ченгић-агу, сигурно је знао кад је приређивао путописне белешке за штампу, па је и тада морао запазити сличност са неким Његошевим стиховима. Међутим, кад буде писао Вуловићу, Ненадовић ће бити скептичан и рећи како „то није никакав основ да можемо мислити да су то“ Његошеви стихови.
У том погледу може бити интересантно како Ненадовић тумачи не само сличност између Његошевог и Мажуранићевог песничког стила, него и сличну тематику двојице песника. Иако су се многи „питали откуд Мажуранић, Новљанин, зна онако добро прилике црногорске, дух и карактер“, Ненадовићу ни то није чудно, јер су, закључује, и Новљани (из Новог Винодолског у Хрватском приморју) „један део истог југословенског народа као и Црногорци“.
проф. др Душан Љ. Кашић: Прота Матија Ненадовић (1777 – 1854)
Такав закључак делује парадоксално и контрадикторно у ситуацији кад Ненадовић, човек од пера, сâм признаје како у време свог путовања по Италији није знао за спев који тада „суштује“ већ пет година (Ченгић-ага је објављен 1846), а ипак сматра да је Мажуранић одлично познавао обичаје оног поднебља у које никада није крочио, али где ипак живе његови сународници. Са друге стране, и Ненадовић је био „део истог југословенског народа“, па дуго није знао за спев Смрт Смаил-аге Ченгића, а једва да је знао нешто и о Горском вијенцу (што такође признаје у писму Вуловићу) кад се у Италији срео са Његошем.
Када је реч о Мажуранићевим земљацима, они су (према запису у спомен-књизи Народне читаонице у Новом Винодолском) овим речима бранили песника од оптужби за плагијат: „да Иван Мажуранић ниј’ написал Ченгића, написал би га неки други, али и тај други могал би бит само з Новога“. Наравно да се овде ради о једном претеривању, које уопште не треба сматрати аргументом или доказом, али није наодмет истаћи да је то ипак веће претеривање него предрасуда да „што год је лепо о Црној Гори спевано, то је само владика Његуш спевао“, а што Ненадовић наводи не би ли показао како нема основа сматрати Ченгић-агу Његошевим делом само зато што је Његош наводно једини могао преточити такву тематику у песму. Наиме, кад се упореде изјаве Новљана са предрасудом везаном за Његоша, опет има више разлога веровати да би песник из Црне Горе (макар то и не био Његош) најбоље опевао погибију Смаил-агину. Наравно, ово није никакав доказ да Мажуранић није спевао Смрт Смаил-аге Ченгића, али јесте доказ о неодрживости Ненадовићевих аргумената приликом покушаја да одбаци било какву претпоставку о Његошу као аутору Ченгић-аге.
Независно од Ненадовићевих неубедљивих тврдњи, многим је истраживачима ионако било чудно како је Иван Мажуранић могао тако детаљно приказати не само погибију Смаил-агину, него и локалитете везане за тај догађај, па и сâм народни говор дотичног краја.
Ипак, треба истаћи да је Мажуранић имао прилике да се добро информише и припреми за писање спева, јер је средином новембра 1840. могао у Илирским народним новинама Људевита Гаја прочитати допис у коме се извештава о Смаил-агиној погибији: „У Херцеговини сад је велика смутња. Исмаил-ага Ченгић, онај славни и проглашени јунак турски, заповједник оружја Гадског, погинуо је 30. рујна (12. листопада)“; у даљем тексту дописа даје се и преглед догађаја који су довели до крвавог сукоба.
И премда ће спев о аги Ченгићу настати тек пет година доцније, када Димитрије Деметер, иначе Мажуранићев шурак, буде замолио песника да му напише нешто за алманах Искру, Мажуранић се вероватно још увек добро сећао поменутог чланка или је барем знао где може пронаћи инспирацију за дело које ствара, пошто је управо из наведеног новинског чланка преузео бројне податке и пренео их у своје стихове. У прилог томе говоре други и трећи стих првог певања Ченгић-аге, који гласе: „Усред Столца, куле своје, / А у земљи херцеговој“ – јер пошто у заглављу дописа о агиној погибији пише: „Из Столца, са границе херцеговачке“, песников извор више је него јасан.
Али, песнику су велику помоћ пружила и његова браћа Антун и Матија својим личним сведочењима о политичким и народним приликама са друге стране тадашње аустријске границе. Зна се да је Антун Мажуранић, заједно са Људевитом Гајем, био у посети Његошу на Цетињу крајем 1841, те да је сигурно видео изложену главу Смаил-агину, али и друге личне ствари убијеног османског војсковође, које је владика чувао као трофеје. Морао је Његош са својим гостима, како претпоставља Јевто Миловић, „на дуго и широко разговарати о погибији Смаил-агиној“, па је Антун „бесумње, све то саопштио своме брату Ивану“. Сем тога, у певању „Коб“, последњем у спеву, сликовито се описује како је од агине главе, одела и оружја начињена лутка која се, према Мажуранићевом виђењу, налази у „изби“ под Ловћеном, и то на пољу где је „станак пустињаков“, што „најбоље показује“, како закључује Јевто Миловић, „да је Иван Мажуранић добро знао гдје су се налазиле глава и ствари“ погинулог Смаил-аге (иначе је прва Његошева песничка збирка, објављена дванаест година пре Ченгић-аге, носила назив Пустињак цетињски, што је такође детаљ који мора привући пажњу). А две године пре него што је Антун Мажуранић путовао на Цетиње, Матија Мажуранић обишао је Босну, тада још увек османску провинцију, и своја је искуства описао у књизи објављеној у Загребу 1842. под називом Поглед у Босну, тако да је песник и путем сведочења својих најближих могао да се добро информише о актуелним херцеговачким и црногорским приликама.
Међутим, као пресудан моменат за настанак спева најчешће се узима приповедање једног Црногорца који је дошао у Карловац у време када је и Иван Мажуранић тамо боравио, па је песник имао прилике да чује све детаље од човека који је вероватно био сведок најбитнијих догађаја у завери против Смаил-аге, чиме се још боље објашњава откуд толико тачних појединости (поготову у певању „Харач“, четвртом по реду).
Али, има извесних разлога за сумњу у постојање дотичног приповедача, јер иако су о томе сачувана чак три сведочења, она нису у свему сагласна.
Мажуранићев пријатељ Имбро Игњатијевић Ткалац помиње човека који је „на повратку у Црну Гору“ свратио у Карловац. „Не сјећам му се имена“, наставља Ткалац, „но још ми је пред очима, како је једне вечери у нашој старој читаоници причао о зулуму и смрти Ченгића, и колико нам је срце гануо својим живим говором и описом борбе, у којој је и он присуствовао“.
Истог приповедача помиње и сâм Мажуранић: „Године 1843. или 1844. доспио у Карловац један Црногорац, који је био на путу из Биограда. Тражио сиромах заслужбе. Суставио се и у Карловцу. Он је казивао да је био у боју на Грахову и приповиједао веома пластично све згоде и смрт Ченгић-аге. Приповиједао је и о Бауку, како је пјевао под шатором“.
Најзад, ту је и сведочење Јосипа Пасарића, које се своди на следећу изјаву: након што је Мажуранић одлучио „да на основу јуначке народне пјесме створи умјетну епску пјесан“, један његов пријатељ позвао је и наручио „на свој трошак из Црне Горе народног пјевача“, који је Мажуранићу казивао и певао народне јуначке песме.
Од Ткалчеве и Мажуранићеве верзије, Пасарићева се битно разликује, јер се у њој не ради о случајном пролазнику, него о гуслару који је наменски доведен у Карловац, и то тек онда кад је Мажуранић решио да напише спев о Смаил-агиној погибији.
Александар Живковић – Његош као савременик (поводом документарне ТВ серије)
Ипак, и Пасарићева прича на једном је месту идентична са претходним верзијама: нигде се не помиње име „народног пјевача“ из Црне Горе, а притом је Ткалац сâм нагласио како се не сећа Црногорчевог имена. Остаје могућност да су сведоци, након извесног времена, у својим сећањима помешали године и заборавили приповедачево (или певачево) име, као што је могуће да је Мажуранић заиста разговарао са неким Црногорцем који је случајно свратио у Карловац, али и да је (претходно или потом) слушао неког гуслара како пева о Смаи-аги. Пошто се, међутим, сва три сведока добро сећају осталих појединости, још је чудније што не именују човека без чије приче (или песме) вероватно не би било ни Мажуранићевог спева.
Постоји и један куриозитет који се тиче наслова спева, односно личног имена главног јунака, а што би такође могло бацити сумњу на Мажуранићеве изворе. Наиме, првобитни наслов био је (у складу са тадашњим правописом у Хрватској) Смèрт Ченгић-аге (латиницом), па је и у стиховима свуда стајало „Ченгић-ага“ уместо „Смаил-ага“. Да би правилније било писати титулу иза личног имена (а не иза презимена), Мажуранићу је сугерисао управо Имбро Ткалац, но песник је том приликом одговорио „да не зна другога имена Ченгићу“. Међутим, ако се Мажуранић и даље добро сећао многих детаља из дописа у Илирским народним новинама, тешко је поверовати да би заборавио име аге Ченгића (које је наведено већ у другој реченици дописа, додуше у облику „Исмаил“), а ако је и постојао Црногорац из наведених сведочења, он би сигурно у својој причи (или песми) барем једанпут споменуо агино лично име (у забележеним народним песмама о Ченгићевој погибији, главни лик редовно је именован као „Смаил-ага“).
Контроверзе неће престати ни кад спев буде добио назив Смрт Смаил-аге Ченгића (од трећег издања, управо у Ткалчевој редакцији, што вероватно није случајно), јер већ након неколико издања, на корицама се могло прочитати Смрт Смаил-аге Ченгијића, тако да је отада агино презиме постало камен спотицања, па су критичари и редактори деценијама расправљали о томе који је наслов исправнији, шта је у том смислу била последња песникова лична редакција, како етимолошки гласи презиме историјског аге итд.
Иако је очигледно да питање око ауторства Ченгић-аге ни изблиза није исцрпено, тешко да би изнова могло изазвати онакву буру као на концу XIX века, јер за то очигледно нису заинтересовани књижевни делатници чија би се реч далеко чула.
Најбољи доказ да се спорно питање ауторства Смрти Смаил-аге Ченгића тек може истраживати јесте књига Марије Ковачевић Непознати Његош (Рума–Kрупањ 2012), доцније штампана под још експлицитнијим насловом Покрадени Његош (Подгорица 2013), али ова је студија истовремено и доказ о незаинтересованости за дотичну проблематику, јер уопште није изазвала одјек који би био очекиван. Не мора значити да је Марија Ковачевић дошла до тачних закључака нити да је била на правом трагу, али чим њена истраживања (која, у најмању руку, бацају сасвим ново светло на цео проблем) нису довела ни до какве реакције, очигледно је да се сваки покушај поновног покретања расправе око ауторства Ченгић-аге узима као сувишан, пошто се ионако сматра да је расправа одавно решена и да се Иван Мажуранић сматра јединим правим творцем спева о погибији Смаил-агиној.
А довољно је навести један пример да би се схватило како аргумент који је раније ишао у Мажуранићеву корист лако може да се претвори у оспоравање његовог ауторства над спевом. Већ је споменуто да је Антун Мажуранић сигурно причао свом брату Ивану шта је на Цетињу чуо о Смаил-агиној погибији, па је том приликом морао да спомене и агину главу, одело и оружје, што је песник доцније и унео у спев, само је искористио уметничку слободу, па је од ратних трофеја начинио комичну лутку. И управо је боравак Антуна Мажуранића на Цетињу често коришћен као објашњење за поједине детаље који се у спеву појављују а који многима изван Црне Горе нису могли у то време да буду познати, па сигурно не би ни Иван Мажуранић сазнао за њих да о њима није чуо из братовљевих прича. Али, онима који оптужују Мажуранића за плагијат не би било тешко да претпоставе како је управо Антун Мажуранић био тај који је од Његоша добио „песму“ о Ченгићу (из Ненадовићевог путописа лако се може закључити да је Његош предао рукопис некоме ко је на Цетиње дошао са стране), па кад му је Његош већ уступио рукопис песме, ништа Антуна не би спречило да то однесе и покаже свом брату Ивану, који би доцније лако могао да одштампа стихове под својим именом, мада је могао и да их коригује и приближи свом песничком и језичком стилу како се не би помислило да су Његошеви. Таква претпоставка можда делује натегнуто, али ипак показује да спорно питање о ауторству спева заправо никада до краја није решено.
Остаје да се види где су били владика Његош и бан Мажуранић у целој причи.
Спев Смрт Смаил-аге Ченгића одштампан је за Његошева живота и владика је за ово дело морао знати, али осим трагова који се находе у Писмима из Италије, тешко би се још негде могла наћи било каква асоцијација на Његоша као могућег аутора Ченгић-аге (иако је Марија Ковачевић указала на још неке наговештаје, не може се рећи да су они довољни за дефинитивне закључке).
Песник Матија Бан је у својим сећањима на сусрете са Његошем (које ће објавити у Преодници 1884, свега један број након што је Вуловић објавио свој чланак „И опет Његуш и Мажуранић“) напоменуо да владика, „који се о свима својим“ књижевним „производима“ разговарао са Баном, није о Ченгић-аги „ни речице прословио“, а сигурно Његош, сматра Бан, „не би затајао своје најсавршеније изведено песничко дело“. Може се, наравно, расправљати да ли би Смрт Смаил-аге Ченгића, све и да је Његош њен аутор, заиста била његово најбоље дело, али много је занимљивије што Бан у наставку спомиње како није само Његош био сматран аутором Ченгић-аге, него да је било и гласина како је спев написао „један босански фрањевац“, али „не смејући од Турака издати га под својим именом“, замолио је Мажуранића да му „позајми“ име. „Што знам о овоме, то казах“, завршава Матија Бан свој осврт на спорно питање ауторства Ченгић-аге, „а ни у каква нагађања нећу да се пуштам у ствари тако њежној“.
У време када је расправа узела маха, црногорски владика није био у животу већ три деценије, али Ненадовић опет мисли да Његош, све и да је доживео и својим очима видео расправу, не би „изишао и казао ’То је моја песма!’“, јер тако нешто не би чинио „кад би знао да ће од хиљаде само петорица у његове речи сумњати“.
Нехотице је Ненадовић још једанпут изнео аргумент против Мажуранића, јер према оваквом схватању, Његошево неоглашавање поводом штампања Ченгић-аге не мора значити да црногорски владика није имао никакве везе са настанком спева, већ би пре значило да из учтивости није желео да улази у било какву расправу.
Није се поводом спорног питања оглашавао ни бан Иван Мажуранић, али пошто је био у животу кад се расправа повела, његово се ћутање тумачило на различите начине: или као страх од откривања праве истине (ако није био аутор спева), или као одбијање да се познате чињенице изнова бране и доказују (ако је спев његов), или опет као чиста учтивост.
Зато су током расправе о ауторству Смрти Смаил-аге Ченгића други бранили Мажуранића, а међу њима управо и Љубомир Ненадовић, али како се чини, то му није баш увек полазило за руком, па би се чика Љубина одбрана Мажуранића могла описати преиначењем чувених Његошевих стихова о Сибињанин Јанку (из Горског вијенца), који би у новој верзији гласили:
Љуба брани Иван-бана жива –
што га брани, кад га не одбрани!
Ипак, чак и таква одбрана донекле је успела, јер неодрживост Ненадовићевих аргумената нису у правом моменту искористили они који су имали другачије мишљење о изгубљеној Његошевој песми.
Извори и литература:
Љубомир Ненадовић, Изабрана дела (прир. Ђуро Гавела), Београд 1962.
Иван Мажуранић, Изабрана дела (прир. Милорад Живанчевић), Београд 1963.
Иван Мажуранић, Смрт Смаил-аге Ченгића (прир. Милорад Живанчевић), Београд 1969.
Иван Мажуранић, Смрт Смаил-аге Ченгића [фототипско издање спева из 1857, прир. Живорад Стојковић], Београд 1979.
Јевто М. Миловић, Стазе ка Његошу, Титоград 1983.
Матија Бан, „Подаци о Петру Петровићу Његушу“ [објављено у зборнику:] Мемоарска проза XVIII и XIX века, друга књига (прир. Душан Иванић), Београд 1989.
Марија Ковачевић, Непознати Његош, Рума–Крупањ 2012.
