Piše: Liz Slaj
Prevod za Žurnal: M. M. Milojević
Liban je proveo godine pod dominantnim uticajem ove militantne grupe. Da li se to doba bliži kraju?
U noći koja je izmenila Bliski istok, Abdulrazak al-Masri bio je kod kuće sa svojom ženom i decom u sirijskom gradiću Kusairu, prilepljen za ekran na kojem su se izlistavale objave na društvenim mrežama. Pobunjenici su tvrdili da napreduju ka Damasku; predsednik Bašar al-Asad je navodno već bio napustio zemlju. Masri je s vremena na vreme gledao napolje kroz prozor – bilo je spokojno tiho. Tek nešto posle ponoći odlučio je da izađe napolje i vidi šta se dešava. Asadova dinastija je zaista pala te noći, ali Masri je upravo mogao da posvedoči slom jednog drugog poretka. Kusair je mali grad onižih zgrada nekih deset kilometara od granice između Sirije i Libana. Koliko pamćenje seže, krijumčari prenose paradajz, lekove, narkotike i oružje preko poljoprivrednih dobara koja okružuju grad, koja se pružaju do same granice. Nekoliko razmetljivih vila sa pseudo-klasičnim stubovima nanizane su duž ulica; razmetanje bogatstvom stečenog krijumčarenjem.
Početkom 21. veka Kusair je postao tranzitna tačka duž putanje jedne nove vrste dobara: raketa iranske proizvodnje. Bile su namenjene Hezbolahu, jednoj od najvažnijih libanskih militantnih grupa posvećenoj čuvanju šiitskog islama. Masri se seća kako je sirijska vlada otpočela da isključuju struju Kusairu u po noći. Kamioni bi se onda pojavili na zamračenim ulicama, krećući se prema Libanu, gde je bio smešten Hezbolahov arsenal. Svetla se ne bi ponovo palila sve dok poslednji kamion ne izađe iz grada.
Iran, pokrovitelj Hezbolaha, počeo je da tretira Kusair kao deo svoje sfere uticaja. Poslao je civile da tamo izgrade šiitsku džamiju, i da postave sveštenike koji bi pokušali da prekobrate lokalno sunitsko stanovništvo na šiitski islam. Sirijci su se 2011. godine pobunili protiv Asadovog režima koji su najvećim delom činili Alaviti – manjinska verska grupa, jedan ogranak šiitskog islama. Sunitski pobunjenici zaposeli su veći deo pograničnog područja, uključujući i Kusair i ruta za snabdevanje oružjem na koju se naslanjao Hezbolah namah je bila ugrožena.
Hezbolah, čija je zvanična misija da se bori protiv Izraela i zapadnog uticaja doneo je odluku bez presedana da interveniše u građanskom ratu u jednoj arapskoj zemlji. Uz iransku podršku borci Hezbolaha pomogli su Asadovoj armiji na ključnim bojištima širom zemlje i potisli su pobunjeničke snage iz Kusaira.
Gradić je postao logističko čvorište u imperiji koju je gradio Hezbolah. Kamioni nisu više prolazili kroz grad već su ostavljali svoje tovare municije u razgranatoj mreži skladišta u samom gradu. Hezbolah je poslao svoje komandante da žive u Kusairu sa svojim porodicama kupujući ili zaplenjujući kuće od lokalnog stanovništva. Pridošlice su se okupile oko iranske džamije, i šiitska četvrt bila je odvojena bodljikavom živom – stanovnicima grada koji su tu odranije živeli pristup nije bio dozvoljen.
Havijer Blas: Za naftu, ovo nije ponavljanje 1973. godine – ali opet bi moglo biti nezgodno
To je bila tačka u gradu do koje se Masri dovezao prošlog decembra. Tokom puta kroz grad ulice su bile prazne, ali nedaleko od džamije bilo je užurbano. Automobili, motocikli i naoružana terenska vozila formirala su kolonu koja se protezala dokle se pogled pružao. Na nekima su bile oznake Hezbolaha; svi su bili okrenuti prema Libanu. Ubrzo nakon zore, prvi sirijski pobunjenici su se pojavili, dočekani radosnim uzvicima i pokličima stanovnika grada. Pripadnici Hezbolaha su otušli.
Gotovo da nije moguće preceniti koliko je Asadov pad naškodio Hezbolahovim pozicijama. Grupa je već pretrpela teške udarce od izraelskog žestokog napada u jesen 2024. godine. Pored toga što je uništeno hiljade kuća u Libanu i što je ubijen veliki broj civila, kampanja je zbrisala najveći deo Hezbolahovog arsenala i u njoj je ubijen najveći deo predvodnika grupe, uključujući i njenog prepoznatljivog čelnika Hasana Nasrlaha.
Koliko god ovi udarci bili ozbiljni i žestoki, bilo je moguće zamisliti da se Hezbolah od njih oporavi. Ali gubitak glavne rute za snabdevanje oružjem – i slabljenje saveza između Irana, Sirije i libanske militantne grupe koja je ovu rutu utemeljila – predstavljalo je egzistencijalnu opasnost.
Preko granice u Libanu protivnici Hezbolaha su osmatrali da zgrabe priliku i iskoriste ovo slabljenje, te su počeli da upućuju pozive da grupa bude raspuštena. Svega nekoliko meseci ranije ljudi su strahovali i da spomenu takvu mogućnost, plašeći se da bi mogli da postanu meta atentata. Ali sada su se kritičari Hezbolaha ohrabrili. ‚Nastao je vakuum koji bi trebalo popuniti‘, rkeao je Nadim Žemael, narodni poslanik iz desničarske hrišćanske stranke. ‚Imamo priliku da ga ispunimo‘. Hezbolah insistira da se neće odreći svog naoružanja.
Nisu samo protivnici grupe osećali da se nešto suštinski izmenilo – i šiitske pristalice Hezbolaha takođe su strahovale od opadanja ove grupe. Mnogi su videli grupu kao jedinu branu protiv izraelske agresije. Od Damaska do Bagdada, ljudi širom Bliskog istoka su pokušavali da razaberu šta znači 2024, Hezbolahova annus horribilis. Militantna grupa imala je dominantan položaj u libanskoj frakcionaškoj politici – i bezbednosnoj računuci širom regiona – toliko dugo da je bilo teško zamisliti budućnost u kojoj to više nije tako. Kasem Kasir, analitičar blizak Hezbolahu, poredio je ovaj uticaj sa onim Britanske i Osmanske imperije.
Dok je posmatrao povlačenje iz Kusaira, Masri je kod sebe uočio nevoljno poštovanje prema ljudima iz Hezbolaha. Bili su dobro organizovani i disciplinovani, priseća se. Nije bilo panike. Ali, kaže, ‚to je za njih bilo ponižavajuće. Bežali su‘.
Sem Drager: Zalivske države potpuno su zatečene izraelskim napadom na Iran
Kada su se prvi glasovi o postojanju Hezbolaha pojavili početkom osamdesetih godina prošlog veka, živela sam u Bejrutu kao ambiciozni honorarni novinar. Liban je tada bio na polovini petnaestogodišnjeg građanskog rata u kojem su, ugrubo govoreći, hrišćani bili okrenuti protiv sunitskih i šiitskih muslimana. Država je pretrpela kolaps i zbunjujuća mreža militantnih grupa i međunarodnih snaga je zauzela njeno mesto.
Među potonjima bilo je i više desetina hiljada izraelskih vojnika koji su izvršili agresiju kako bi isterali gerilce Palestinske Oslobodilačke Organizacije (uobičajena skraćenica na engleskom PLO), a onda su ostali u južnoj trećini Libana kako bi onemogućili njihov povratak. Oko trideset hiljada vojnika iz Sirije, kojom je u to vreme vladao otac Bašara al-Asada, Hafez, okupirala je najveći deo ostatka zemlje.
Prestonica, Bejrut bila je mesto u kojem su bile smeštene međunarodne mirotvoračke snage iz Amerike, Velike Britanije, Francuske i Italije. Ove trupe kretale su se gradskim ulicama vozilima bez krova, što je stvaralo utisak da svet neće iznova dopustiti da Bejrut potone u haos. Mnogi Libanci koji su izbegli kada je počeo građanski rat pretpostavili su da je on tada bio okončan i vratili su se očekujući polet koji bi usledio po uspostavljanju mira. Barovi, restorani i plaže bili su dubke puni.
Međutim, nisu svi bili srećni zapadnjačkim prisustvom. Aprila 1983. godine bombaši samoubice aktivirali su pun kombi ekspliziva nedaleko od američke ambasade.
U oktobru izvršen je novi samoubilački bombaški napad na kasarne u kojoj su bili smešteni američki marinci. U ovom napadu poginulo je preko trista ljudi. Potom su usledile otmice: diplomata je bio odveden iz svoje kuće, a potom jedan profesor iz kampusa Američkog univerziteta u Bejrutu. Za ove akcije preuzela je odgovornost grupa koja se nazivala Islamski džihad. Međutim, moji ondašnji kontakt u Bejrutu rekli su da je ‚Islamski džihad‘ zapravo paravan za novoformiranu organizaciju pod nazivom Hezbolah, ili Stranka Alaha.
Hezbolah još uvek nije obznanio svoj nastanak. Do današnjeg dana on je ostao neproziran entitet (i još uvek negira veze sa Islamskim džihadom, iako je povezanost dovela do toga da SAD označe organizaciju kao terorističku grupu). Ali od tada su se pojavila neka svedočenja osnivača koja bacaju izvesno svetlo na Hezbolahovo maglovito poreklo.
Hezbolah je inspirisala Iranska revolucija 1979. godine, u kojoj su šiitski klerici zbacili sekularnu šahovu diktaturu, koju je podržavao Zapad, i ustanovili teokratiju pod vrhovnim vođom, ajatolahom Ruholahom Homeinijem. Širom Bliskog istoka postojao je osećaj da šiiti više neće da budu potčinjena grupa (kao što su to bili u skoro svakoj arapskoj državi, delimično zbog nasleđa sunitskog Osmanskog carstva).
Devetorica šiitskih klerika iz Libana otputovalo je 1982. godine u Iran da zatraži Homeinijev blagoslov za formiranje nove libanske šiitske organizacije koja bi osporila američki i izraelski uticaj u regionu. Homeini se saglasio i odaslao je hiljadu članova svojih elitnih snaga, Korpusa čuvara Islamske revolucije da ustanove (uobiačejeno Revolucionarne garde) ovu grupu. Zapovednici Revolucionarne garde zastali su u Damasku na svom putu do Libana kako bi zatražili Hafezovu dozvolu pre nego što rasporede svoje ljude u njegovom drorištu. Hafez, koji nije bio ništa raspoloženiji prema izraelskom i zapadnom prisustvu u Libanu nego što su to bili Iranci, se složio. Ovo tročlano savezništvo – i ‚Osovina otpora‘ koju je začelo – istrajaće naredne četrdeset tri godine.
Za razliku od drugih pripadnika milicija koji su opsluživali postaje po Bejrutu, militanti Hezbolaha su bili retko primetni (u to vreme omiljene su im bile guste crne brade što ih je činilo lako prepoznatljivim). Ali su učinili da se njihovo prisustvo oseti. Izvedena je serija bombardovanja radnji koje prodaju alkohol u zapadnom Bejrutu. Šiitske žene počele su da nose čadore, crne odore koje su ih u potpunosti pokrivale a koje su bile obavezna ženska nošnja u Iranu nakon Islamske revolucije.
Ali ovi skromni vojnici su takođe gledani sa izvesnim poštovanjem. Oni su uspeli da organizuju prvi ozbiljan otpor okupacionim izraelskim snagama i stekli su reputaciju zbog disciplinovanosti i nepotkupljivosti u ovoj borbi. U sporazumu kojim je okončan građanski rat 1990. godine. Hezbolah je bio jedina lokalna milicija kojoj je dozvoljeno da nosi oružje – kako bi nastavila borbu protiv okupatora. (Njihovom savezniku, Siriji, je dopušteno da rasporedi trupe u Libanu, što je činila sve do 2005. godine; one su tu uzimale reket i otimale ili likvidirale sve koji bi se pritivili njihovoj aktivnosti).
Nakon decenije zaseda, miniranih puteva i raketnih napada, Izrael je na kraju odustao i povukao je svoje snage iz Libana 2000. godine. Tokom masovnih pobedničkih parada širom juga zemlje, borce Hezbolaha je pozdravljala razdragana svetina dok su se kretali na vojnim vozilima prekrivenim žutim i zelenim zastavama ovog pokreta. ‚Postoji samo jedna vest u Libanu večeras‘, rekao je osmehnuti voditelj državne televizije na dan kada su se povukle poslednje izraleske trupe. ‚Oslobođenje zemlje‘. Pripadnici Hezbolaha bili su nacionalni heroji.
Za dobar deo ovih uspeha bio je zaslužan predvodnik grupe, Hasan Nasrlah. On je preuzeo vođstvo organizacije 1992. nakon što je prethodni generalni sekretar poginuo u atentatu izvedenom izraelskim vazduhoplovnim napadom. Bio je duboko odan Iranu, i tamošnje klerikalno vođstvo mu je toliko verovalo da mu je bilo dopušteno da sam osmišljava politiku. Nakon što je postao vođa, Hezbolah je odustao od cilja da nameće zabranu alkohola i pravila o skromnom oblačenju ostatku Libana, i obrazovali su političko krilo koje bi učestvovalo na skupštinskim izborima.
Nasrlah je bio daroviti govornik, koji je često govorio na kolokvijalnom arapskom umesto da se koristio klasičnim registrom omiljenom među drugim liderima. U svojim goovrima bio je sklon neočekivanim šalama. Njegova redovna televizijska obraćanja naizostavno su praćena u Libanu; inspiracija za mnoge njegove pristalice a za sve ostale koristan vodič kuda će se kretati bezbednosna situacija. U vremenima povišenih tenzija čitava zemlja bi zastala kada su ova obraćanja, a gomile su se okupljale u radnjama, zagledavši se u televizijske ekrane.
Međutim, 2006. godine Nasrlah je načinio jednu od retkih pogrešnih procena: kako bi osnažio svoju poziciju u pregovorima o puštanju libanskih zatočenika u Izraelu, Hezbolah je oteo dvojicu izraelskih vojnika u pograničnoj oblasti. Izrael je odgovorio pokretanjem kampanje razornih vazduhoplovnih udara širom Libana i slanjem svojih trupa. Ali napadači su naišli na snažan otpor gerilskih boraca Hezbolaha, i bili su prinuđeni da prihvate primirje. Kratak rat osnažio je ugled Hezbolaha kao pokreta ‚otpora‘. Nasrlah je proslavljan širom arapskog seta. Palestinske majke sinovima bi nadenule ime po njemu. U Kairu ljudi su pevali: ‚Mi smo Hezbolah‘.
Hezbolah je već bio najmoćnija snaga u zemlji; Sirija je bila prinuđena da povuče svoje trupe iz Libana prethodne, 2005. godine, nakon što je bila optužena za spektakularno ubistvo popularnog prozapadnog sunitskog političara (potonja međunarodna istraga došla je do nagoveštaja da su ubistvo zapravo izveli Hezbolahovi operativci). Nakon rata 2006. godine grupa je postala nezaistavljiva.
Njihova moć bila je osnažena stvaranjem paralelne države koju su vodili za šiitsku zajednicu, nudeći zdravstvenu zaštitu i obrazovanje. U isto vreme njihovi poslanici postali su ključni činilac u okvirima libanske države. Ovaj čudan položaj u kojem su u isto vreme bili i insajderi i autsajderi posebno je bio vidljiv na bejrutskim dokovima i na aerodrumu. Hezbolah je imao uticaj u izboru libanskih zvaničnika koji su nadgledali ove objekte ali su takođe vodili i sopstvene tajne segmente u istim objektima.
Kada bi druge grupe pokušale da pruže otpor protiv neobuzdanog jačanja ovih ambicija, Hezbolah bi pokazao svoju snagu. Maja 2008. vlada je glasala da preuzme telekomunikacionu mrežu koju je ustanovila grupa a koja je delovala nezavisno od države. Kao odgovor, Nasrlah je poslao svoje borce na bejrutske ulice kao demonstraciju sile. Gradom su odzvanjali zvuci puščane vatre koji se nisu čuli još od građanskog rata, i prestrašeni stanovnici iznova su se skrivali u hodnicima i kupatilima bez prozorskih stakala. Poruka je bila jasna: Hezbolah može da učini šta god zaželi.
Sem Drager: Zalivske države potpuno su zatečene izraelskim napadom na Iran
Tvrda lojalnost koju su prema Hezbolahu nekada iskazivali njihovi sledbenici sada je dovedena u pitanje. Od neuspeha pretrpljenih 2024. godine neki od najžešćih kritičara ove grupe u Libanu su njihove doskorašnje šiitske pristalice. Otkrila sam to nedavno kada sam razgovarala sa dvadeset osmogodišnjim berberinom iz južnog bejrutskog predrađa u stanu mog prijatelja.
‚Ali voli travu, medvede i Hezbolah‘, bile su reči svojevrsnog predstavljanja koje je rekao moj prijatelj. Ali (koji je zamolio da ne navodim njegovo prezime u slučaju ako bi intervju sa njim mogao da mu napravi nevolje) se stidljivo osmehnuo na spomen marihuane. Nije bio posramljen zbog svoje podrške Hezbolahu. Sitan i tamne puti, sa zapanjujuće svetlim tirkiznim očima, nosio je kačket okrenut naopako i pomodarski poderane plave farmerke. Označio je sebe kao pripadnika onoga što se naziva ‚zajednicom‘ – njegovi prijatelji i rođaci su svi na neki način povezani sa Hezbolahom, i mnogi su se okoristili o programe podrške [koje je sprovodila ova organizacija].
Ali je jednom prilikom prošao vojnu obuku kroz trenažnu bazu Hezbolaha, što znači da je njegovo ime ‚na spisku‘ i mogao bi biti pozvan u borbu svakoga trenutka. Ukoliko poziv bude stigao, neće oklevati, uverava me. Ali je uprkos tome bio besan na grupu. ‚Hezbolah nas je pravio ludima‘, rekao je. ‚Govorili su da imaju sve te rakete a u stvari je sve bio samo vatromet‘.
Susreli smo se ubrzo nakon što je obznanjeno primirje sa Izraelom u novembru; prekasno za trojicu Alijevih rođaka, pripadnika Hezbolaha, koji su poginuli u borbama. Petorica njegovih prijatelja takođe su povređena kada je hiljade pejdžera koji su pripadali istaknutijim borcima Hezbolaha simultano eksplodiralo 17. septembra 2024. godine, u opsežnoj operacije izraelske obaveštajne službe.
Ali je sumnjao da su neki ljudi iz njegovog okruženja borci Hezbolaha. Mogli su da sede zajedno tokom večeri ispijajući kafu i pušeći kada bu u jednom trenutku ovaj ili onaj iščezao na nekoliko dana ili nedelja. Drugi bi onda zagonetno rekli, ‚Otišao je na svoj pravi posao‘. Ali nije imao predstavu da su neki od njegovih prijatelja dovoljno važni da bi im bili dati Hezbolahovi pejdžeri.
Jedan, koji je u uobičajeno vreme Alijev kolega, berberin, ostao je bez ruke i oka. Drugi je pretrpeo tešku povredu unutrašnjih organa i govorilo se da mu je život ugrožen. (Aliju nije poznato da li je preživeo pošto je Hezbolah izvukao veliki deo žrtava iz zemlje kako bi bili lečeni u Iranu). Uzimajući u obzir koliko je katastrofalno rat tekao zamišljala sam da se među najširim slojevima Hezbolahovih pristalica pojavilo ogorčenje, ali bila sam otrežnjena Alijevom iskrenošću. On i njegova porodica bili su prisiljeni da beže strahujući za svoje živote prvog dana izraelskog bombardovanja južnih delova Bejruta. Ali je rekao da Hezbolah nije obezbedio nikakvo olakšanje za ljude poput njega – što se potpuno razlikuje u odnosu na dešavanja u ratu 2006. godine. Ogorčen je na vođstvo organizacije što je od njihovih kuća napravilo mete.
Džefri Saks: Zaustavite Netanjahua prije nego što nas sve poubija
‘Krivimo Sajeda Hasana u izvesnom smislu‘, rekao je, koristeći se počasnim imenom kojim se Nasrlah uobiačajeno imenuje. Onda je dodao crnohumornu šalu aludirajući na sličnost u libanskom narečju arapskog jezika između reči ‚spasiti‘ i ‚ugušiti‘. ‚On je govorio da je naš spasilac, a ispostavilo se da je naš gušitelj‘. (Nasrlah je navodno umro od nedostatka kiseonika u svom podzemnom bunkeru nakon što je zgrada u više navrata pogođena u izraelskom vazduhoplovnom napadu). Ali se zacenio od smeha zbog svoje dosetke.
Sve donedavno, bilo bi nezamislivo da bilo ko iz ‚zajednice‘ napravi šalu na Sajedov račun, a ponajmanje u vezi sa njegovom smrću. Pitala sam ga da li i drugi govore na sličan način – zar nisu uplašeni?
‘Ne više‘, rekao je. Naglasio je da, kao berberin, razgovara sa desetinama ljudi svakoga dana. ‚Ima ljudi koji neprikriveno proklinju Hezbolah. Moj ujak je otišao na glavni trg u našem selu sa Nasrlahovom slikom i uzvikivao je da će mu, ukoliko ne bude dobio nadoknanu, gaziti po licu‘.
Analitičari i istoričari će verovatno godinama raspravljati o tome šta je izazvalo Hezbolahov neočekivani sunovrat, ali jedan od faktora koji je nesumnjivo igrao veliku ulogu jeste odluka da se interveniše u Sirijskom građanskom ratu.
Pomažući Asadu da pobedi protiv sunitskih pobunjenika, Nasrlahova gerilska vojska po prvi put je bila u prilici da vodi konvencionalni rat. Stekli su dragoceno vojničko iskustvo, kao i osveženi dotur oružja iz Irana (Iran je bio podjednako nevoljan da Asada obore sunitske milicije). Ali istegnutost je takođe izazvala nove ranjivosti za organizaciju koja je navikla da deluje u strogoj tajnovitosti.
‘Kada je Hezbolah intervenisao oni su otvorili sve svoje karte Izraelu‘, kaže Basil Idris, jedan od pobunjenika koji se borio protiv grupe u Kusairu. On je sada zapovednik policije u naselju, i razgovara u svojoj kancelariji ispred crnog pravougaonika na zidu na mestu gde se nekada nalazio Asadov portret.
‚Hezbolah je imao zatvoreni krug ljudi u Libanu, sa decentralizovanom komandom‘, Idris objašnjava. ‚Kada su ušli u Siriju morali su da se bore zajedno sa sirijskom armijom, morali su da se koordinišu sa njenim oficirima‘. Izrael je onda mogao da prodre u ovu komunikaciju.
Idris se seća da su prvi libanski borci u Kusairu bili vešti i disciplinovani. Ali kako su godine prolazile i kako je Hezbolah proširivao svoje operacije drugde u Siriji, olabavili su kriterijumi za regrutaciju. ‚Njihov kvalitet je opadao i postali su korumpirani‘, kaže. ‚Ovo nasumično regrutovanje dopustilo je nama a i drugima da steknemo pristup u organizaciju‘. Hezbolah se takođe priključio Asadovom tekućem biznisu trgovine narkoticima, proizvodeći i prenoseći kaptagon, supstancu sličnu amfetaminu.
Nasrlah je predstavljao intervenciju u Sriji kao još jednu etapu na zajedničkom maršu ‚od pobede do pobede‘. Do 2018. godine delovalo je da je Asadova pozicija osigurana. Iako su napetosti u odnosima sa Izraelom bile snažne – Izraelci su često bombardovali oružje dopremljeno Hezbolahu u Siriju – predvodnici grupe nadali su se da su njihovi stari neprijatelji dovoljno zastrašeni da se neće odlučiti na dalju eskalaciju. ‚Ako Izrael nametne rat Libanu, suočiće se sa sudbinom i realnošću koju nisu očekivali‘, obznanio je Nasrlah u svom govoru iz 2018. godine, u kojem je objavio da je Hezbolah pribavio precizno vođene rakete.
Na kraju, Hezblah je bio onaj koji je započeo borbu. Nasrlah i iranski zvaničnici već neko vreme razrađivali su novu strategiju, koju su nazivali ‚jedinstvom frontova‘, prema kojoj bi sve iranske savezničk emilicije u regionu, uključujući i Hamas, pritrčale u odbranu bilo kojoj od njih ukoliko ona bude napadnuta – što je svojevrsni oblik uzajamnog obavezivanja sličan NATO.
Kada je Hamas izveo svoj sudbonosni napad na Izrael 7. oktobra 2023. godine, ubivši više od hiljadu ljudi, među kojima i više desetina dece, Izraelske odbrambene snage (engleski IDF) odgovorio je razarajućim vazduhoplovnim bombardovanjem Gaze. Ovo je bio trenutak aktiviranja Petog člana Osovine otpora. Iako je Iran ograničio svoj odgovor na osuđivanje Izraela, njegovi saveznici su odmah priskočili u pomoć. Huti, grupa iz Jemena koja uživa podršku Irana, napala je brodove u Crvenom moru, i ispaljivala je pored toga povremeno, neefikasne rakete prema Izraelu. Milicije u Iraku ispaljivale su rakete i dronove na američke trupe u Iraku i Siriji. Hezbolah je otpočeo raketne napade protiv gradića, sela i baza duž izraelske severne granice (neke od njegovih pristalica bile su zabrinute da je ovo bio previše slab odgovor). Mnogi Libanci nisu smatrali da je rat ‚Osovine otpora‘ nešto u čemu bi trebalo da učsrvuju, ali niko ih o tome nije ni pitao.
Ako je Hezbolah očekivao da se ponovi ratni scenario iz 2006. godine, bio je u zabludi. Izraelski obaveštajci proveli su godine između dva rata pažljivo proučavajući grupu, i osmislili su sofisticirane planove da joj naškode. Nekoliko dana kasnije usledila je izraelska ofanziva, koja se okoristila pometnjom u Hezbolahovim redovima kako bi bili izvedeni vazduhoplovni napadi u kojima je ubijeno preko petsto ljudi u prva dvadeset četiri časa. Napad pejdžerima koji je iz stroja izbacio preko hiljadu Hezbolahovih boraca bilo je jedno od tih lukavstava. Ukoliko je Hezbolah ikada raspolagao precizno vođenim oružjem kojim se Nasrlah hvalisao, nije ga upotrebio. Izraelski borbeni avioni su bombardovali južni Liban, dolinu Beka na istoku, južne četvrti Bejruta i čak mesta u središtu prestonice za koja se verovalo da otuda operiše Hezbolah. Sve što su ovi napadi izazvali kao odgovor bili su mlaki raketni napadi i napadi dronovima na sever Izraela.
Hezbolah jeste raspolagao velikom količinom uobičajenog naoružanja, uz mnogo ovih sredstava pohranjenih ispod zgrada bez znanja njihovih stanara. Ali IDF je bilo poznato gde se ovo oružje nalazi pa su ga razneli, uz prizore municije koja je parala naokolo noćno nebo iz zapaljenih zgrada.
Iako je IDF uobičajeno davao upozorenja o napadima na zgrade u kojima je smeštana municija, ukoliko su sumnjali da je pripadnik Hezbolaha sa njihovog spiska meta u takvoj zgradi onda su bili skloni da napadnu bez upozorenja. Mnogi civili koji su stradali bili su ubijeni na ovaj način (libanski zvaničnici navode da je u nedavnom sukobu poginulo 4.000 ljudi ali nije jasno koliko od njih su bili civili). Mogućnost da bi operativci Hezbolaha mogli biti među izbeglicama iz bombardovanih šiitskih područja učinilo je da drugi Libanci budu nevoljni da im pruže utočište.
Za mnoge libanske šiite vest o Nasrlahovoj smrti krajem septembra bila je razarajuće potresna. Nekoliko nedelja kasnije posmatrala sam kolone ljudi kako se provlače kroz naslage šuta pomešanog sa pocepanom ćebadi kako bi došli do džinovskog kratera koji je ostao na mestu vazduhoplovnog udara u kojem je poginuo. ‚Došli smo da osetimo njegovu bol‘, rekla je tinejdžerka po imenu Zana, koja je obišla mesto četvrti put tog dana. Maramicama je pritiskala oči kako bi zaustavila suze. Alaa Salem, trideset petogodišnjak, pao je na svoja kolena, udarao se po grudima i plačući zavapio Bogu kada je došao do oboda kratera. Rekao je da živi u blizini i da dolazi svakoga dana da ga oplakuje. Drugi muškarac, Ali, doputovao je iz Iraka samo da bi odao počast. Kada je skinuo naočare za sunce videla sam da su mu oči pocrvenele. Rekao mi je da je izgubio trojicu braće koja su se borila uz šiitske milicije koje su se sukobljavale sa Islamskom državom u Iraku. ‚Moje srce ne pati toliko za njima koliko pati za Nasrlahom‘.
Liban je danas država u čudnom, suspendovanom stanju. Hezbolah je sve samo ne iščezao, ali ni on više nema vlast. Bejrut polako pokazuje znake opreznog oporavka nakon dugotrajnog opadanja koje je počello ekonomskim kolapsom 2019. godine. Ova kriza potresla je bankarski sistem u državi i zbrisala je depozite i životne ušteđevine gotovo svih Libanaca.
Hezbolah nije bio odgovoran za ovu krizu: najveći krivac bila je koterija bankara i pripadnika političke elite koja je do grotesknih razmera pogrešno upravljala zemaljskim finansijskim sistemom. Ali do 2018. godine politički blok koji je predvodio Hezbolah postao je dominantna snaga u vladi, i organizaciji je prebacivan neuspeh što nije uspela da spasi ekonomiju koja se urušavala. Protestanti su se okupljali protiv celokupne elite razdeljene po sektaškoj osnovi, uzvikujući ‚Dole sa svima!‘. Lokalne vlasti podigle su metalne ograde kako bi zaštitile prodavnice luksuzne robe od njihovog besa, i onda su jednostavno ostavile ove barijere da i dalje stoje.
Od kada je okončan izraelski rat protiv Libana 2024. godine, zemlja je izgleda krenula da se odmiče naviše od samog dna. U januaru, libanski parlament je izabrao novog predsednika koji uživa američku podršku. Hezbolah se ranije zaklinjao da će sprečiti naimenovanje Džozefa Auna, ali više nije u poziciji da demonstrira silu i nevoljno je prihvatio novu predsedničku administraciju. Pre neku nedelju uklonjene su barikade koje su razdvajale četvrti u centru grada. Hedonistički barovi raspoređeni na gradskim krovovima su iznova otvoreni ovog leta, i ulice oko njih ponovo su zakrčili luksuzni terenci.
Neki od neprijatelja Hezbolaha osećaju da je ovo prilika da sada izmene zemlju. Među njima je voditelj podkasta sa kosom vezanom u konjski rep, Roni Čatah. Čatahov otac Muhamed, sunitski političar, bio je ubijen u napadu automobilom-bombom postavljenom na putu ka njegovoj kancelariji 2013. godine. Slučaj nikada nije zvanično razrešen ali nekoliko dana pre nego što je Muhamed bio ubijen, napisao je otvoreno pismo iranskom vođstvu zahtevajući da prekine svoje veze sa Hezbolahom i prihvati libansku državu. Čatah ne pokazuje ni najmanju sumnju u pogledu toga ko stoji iza ubistva njegovog oca. ‚To je učinio Hezbolah‘, kaže.
‘To je neupitno‘. Muhamedovo ubistvo utišalo je sve dalje rasprave o potiskivanju šiitske militantne grupe tokom više od jedne decenije.
Džefri Saks: Zaustavite Netanjahua prije nego što nas sve poubija
Sada, međutim, u igri su izgleda i nove mogućnosti. U januaru, ministar spoljnih poslova Saudijske Arabije posetio je Liban po prvi put za više od deset godine, i ima nade da bi zalivkse zemlje mogle biti ubeđene da daju barem neka sredstva za obnovu. Nekoliko bilborda koji prikazuju saudijskog kralja i njegovog naslednika, princa Muhameda bin Salmana, pojavilo se duž libanskih autoputeva, umetniti između onih koji prikazuju Nasrlaha. To je mali znak da bi ravnoteža moći mogla da se pomera od regionalne šiitske prema sunitskoj osovini.
Čatah oseća da je rat potvrdio predviđanja njegovog počivšeg oca da neobuzdana moć Hezbolaha može Liban da dovede u opasnost. On je umereno optimističan da će nastupiti promene. ‚Javno mnjenje se pomerilo od neutralnog gledišta prema protivljenju Hezbolahu‘, kaže. Ali on je takođe uplašen da bi Hezbolah mogao da žestoko uzvrati ukoliko oseća da je u ranjivoj poziciji. Većina atentata koji se pripisuju Hezbolahu desila su se kada je grupa učvršćivala svoju moć polovinom prve decenije 21. veka, i većina ljudi strahuje da bi se mogli vratiti u dane čestih eksplozija automobila-bombi. ‚Ne verujem da je to verovatno u ovom trenutku‘, kaže Čatah, ‚Ali je tako nešto uvek moguće.‘
Nadim Žamail, hrišćanski poslanik, deli ovu zabrinutost. Kao istaknuti kritičar Hezbolaha, on je pokušavao da ostane kod svoje kuće što je više moguće. ‚Mnogi ljudi su nervozni, i strahuju da bi situacija mogla da eskalira u svakom trenutku. Postoji nekoliko činilaca u čijem je interesu da stvari eskaliraju‘, rekao mi na sastaknu uz kafu u svom apartmanu na devetom spratu odakle se pogled pruža na Sredozemno more.
Jedan od tih činilaca, kaže Žamail, je Iran. Američki predsednik Donald Tramp, trenutno pokušava da postigne dogovor sa Islamskom republikom koji bi razrešio pitanje nuklearnog programa ove zemlje. Ukoliko se to desi to bi moglo da vodi sankcionim olakšicama, koje bi dopustile Iranu da iznova finansira svoju libansku ispostavu. Nasuprot tome, Iran bi mogao da odluči da napusti Hezbolah kao deo šireg dogovora o reintegraciji u međunarodnu zajednicu.
Bez obzira na sve rizike, Žamail tvrdi da je spreman da naruši neugodni status kvo u Libanu. ‚Potrebni su nam usredsređenost i hrabrost‘, kaže. ‚Hezbolah ne može da zadrži svoje naoružanje‘. Da li to znači da u Libanu ima ljudi koji su voljni da se bore protiv dobro naoružane milicije i da uvuku zemlju u građanski rat, pitam. Nije želeo da odgovori na to pitanje, ali iznova je insistirao da Hezbolah mora da preda svoje oružje. Izrael je pomogao, dodaje, ‚ali poslednju deonicu trebalo bi da pređemo nama‘.
Nasrlahova zamena, Naim Kasem, održava tradiciju redovnih televizijskih obraćanja, ali bez veština koja je u nastupima pokazivao njegov prethodnik. Nervozno se znojio tokom prvog obraćanja, brišući znoj sa čela dok je sedeo ispred nečeg što je ličilo na ormar. Iako je bio zamenik vođe organizacije tokom mnogo godina, Kasem nikada nije sagledavan kao izgledni naslednik na rukovodećem mestu. Ta čast je pripadala Hašemu Safiedinu, iskusnom vojnom zapovedniku koji je, poput Nasrlaha, nosio crni turban klerika koji ukazuje da mogu tvrditi da potiču od samog Proroka [Muhameda]. Na Safiedina je izveden atentat vazduhoplovnim napadom nekoliko dana nakon Nasrlahovog ubistva.
Kasem koji je nosio beli turban igrao je uglavnom ceremonijalnu ulogu i pojavljivao se na javnim događajima. Hezbolahove pristalice šalile su se da Izrael nije držao da je dovoljno vredan da se na njega izvrši atentat. ‚On je cipela‘, rekao je prezrivo Ali, koristeći se arapskom uvredom.
Osobe koje redovno saobraćaju sa grupom kažu da postoji borba za moć među njenim preživelim zapovednicima. Takođe se kaže da postoji unutrašnja podela između onih koji smataraju da bi organizacija trebalo da se posveti obnovom podrške među Libancima i onih koji bi da se prevashodno obnovi njeno vojno krilo. Pristalice potonjeg pravca delovanja izgleda da su u usponu. S vremena na vreme, i izraelska i nova sirijska vlada objavljuju da su presrele vozila koja pokušavaju da prokrijumčare oružje u Liban.
‚Hezbolah je uspeo da apsorbuje ovaj ogroman rat i sada preoblikuje svoje unutrašnje strukture‘, kaže Kasem Kasir, analitičar blizak Hezbolahu. Susrela sam se sa Kasirom u kafeu u Jnahu, jednoj od bogatijih šiitskih četvrti Bejruta. ‚Ne može se reći da je sa Osovinom otpora završeno‘. Naznačio je ono što je optimističan scenario budućnosti Hezbolaha. Uz nestabilnu novu sirijsku vlast i njene rastegnute bezbednosne snage, Hezbolah bi mogao da iznova uspostavi rute sa krijumčarenje oružja, kaže Kasir. Libanski političar, koji je takođe povezan sa Hezbolahom, spekuliše da bi Sirija čak mogla da iznova postane saveznik Heznolaha zbog izraelske okupacije sirijske zemlje.
To ne izgleda verovatno. Ali izraelsko ponašanje pošto je naneo poraz Hezbolahu moglo bi da poseje seme za eventualnu buduću obnovu grupe. IDF i dalje redovno izvodi napade na preostala Hezbolahova skladišta oružja u Libanu i ciljano pogađa ljude za koje tvrdi da su Hezbolahovi operativci. Takođe i dalje okupira pet strateški važnih lokacija u Libanu, za koje tvrdi da planira da ih zadrži. Postoje glasine da bi mogao da pokuša da zauzme još više. Ovaj revizionistički pristup međudržavnim granicama, rekao mi je jedan zapadni diplomata, je ‚najsnažniji podsticaj kojem se Hezbolah mogao ponadati‘.
Iako je ostatak Libana počeo da se polako uzdiže, jug, glavno Hezbolahovo uporište, ostalo je zarobljeno u stanju poratne razorenosti. Čitavi gradovi su uništeni. Voćnjaci i polja su spaljeni. Infrastruktura je doživela potpuni kolaps. Većina stanovnika koji su napustili svoje kuće prošlog septembra nije mogla da se vrati i da nastavi da živi u njima.
Kian je gradić na pet kilometara od granice sa Izraelom. Okružen zelenim brdima načičkanim stablima masline, posvedočio je neke od najgorih epizoda Izraelsko-libanskog sukoba. Nadaleko ozloglašeni zatvor bio je smešten u ovom mestu tokom prve izraelske okupacije kada su u njemu zlostavljani palestinski i libanski zatvorenici. Četvoricu mirotvoraca Ujedinjenih nacija ubila je izraelska bomba bačena 2006. godine. Poslednja faza sukoba svela je najveći deo grada na gomilu ruševina.
‚Otpor nije materijalna snaga. Otpor je moralna snaga‘
Pošla sam tamo ubrzo pošto su se izraelske snage povukle u januaru. Hiljade bivših stanovnika pohrlilo je da se vrati natrag, baš na dan da ‚proslave‘ povlačenje. Bilo je to ipak pre okupljanje ožalošćenih. Žute Hezbolahove zastave nadnosile su se nad ruševinama. Najveća gumila šuta u centru gradića bila je pretvorena u improvizovano svetilište posvećeno borcima poginulim tokom izraelskog napada. Rođaci su donosili fotografije svojih voljenih da ih okače na izobličeni beton stvarajući mračnu izložbu lica mrtvih.
Pogrebna povorka boraca čija su tela upravo bila pronađena kretala se kroz okupljene gomile i ruševine, idući prema groblju. Kamion na koji je bio postavljen zvučnik emitovao je pesme koje su razglašavale pobedu. Da li je to zaista bila pobeda? Pitala sam ženu po imenu Zainaba, koja je bila odevena u crni čador.
‘Neko ko dolazi iz daleka možda bi mogao da kaže da nije vredelo‘, kaže. ‚Ali zato što je ovo naša zemlja i zato što smo se vratili na svoju zemlju, to je bio otpor i bilo je vredno‘. ‚Otpor nije materijalna snaga. Otpor je moralna snaga‘, objašnjavala mi je njena ćerka, tinejdžerka Sara.
Čovek kojeg sam videla kako čisti put ka onome što su nekada bila ulazna vrata nije pokazivao toliko razumevanje. ‚Da li je ovo pobeda? Imamo svoju zemlju ali nemamo kuće. Sve je bilo uzaludno‘. Mnogi u gradiću osećaju se na isti način, kaže, ali se malo ko usuđuje da to javno kaže. ‚Boje se da govore zato što žele novac za obnovu‘.
Nejasno je da li će se nagoveštena sredstva i opredeliti. Zalivske države za sada se uzdržavaju od obezbeđivanja novca Libanu nakon što su shvatile da je novac koji su davale u prethodnim prilikama korišćen samo da ojača Hezbolah. Iran, sa svoje strane, sada finansijski daleko slabije stoji nego 2006. godine, i bili bi mu teško da obezbedi novac Hezbolahu čak i kada bi to želeo. Kako bi zaustavila izraelsko bombardovanje bejrutskog aerodroma, libanska vlada je zabranila Hezbolahu da ga kroisti. Nekoliko aviona upućenih iz Irana je prinuđeno da se vrati nazad, i vlasti su presrele veći broj osoba sa koferima punim gotovine, sumnjičeći ih da je taj novac namenjen Hezbolahu.
Da li će očajno stanje infrastrukture u južnom Libanu navesti šiite da urade bilo šta više od negodovanja ostaje da se vidi. Kroz sadejstvo pokroviteljstva, ideologije i taktičke prinude, Hezbolah i dalje ostvaruje čvrstu kontrolu nad ovom zajednicom. Ali što duže vlasnici kuća oštećenih u ratu budu morali da čekaju na pomoć, Hezbolah će postajati politički sve ranjiviji i ranjiviji.
Dok je sunce zalazilo, gomile ljudi sporo su se razilazile, idući prema svojim privremenim domovima daleko na severu. Nema struje, nema ni vode; proći će mnogo vremena pre nego što se bude moglo ponovo živeti u Kiamu.
Liz Slaj je novinar iz Londona; od 2012. do 2024. godine bila je šef dopusništva Vašington posta iz Bejruta
Izvor: The Economist
