Пише: Леон Ћеванић
Захваљујући нашем великом изумитељу, није тешко закључити како је презиме Тесла већ десетљећима и десетљећима несумњиво најславније од свих којима су именовани лички и пречански родови. Издигавши се на глобалну разину и уписавши се у врх цјелокупне повијести знаности, Тесла је од имена одавно постао појам – незаобилазан у физици, електротехници, аутомобилској индустрији, астрономији, опћој култури. Вратимо ли се, међутим, неких стољеће и пол унатраг, у вријеме док су Тесле још увијек били присутни само на локалној разини, запажени као породица традиционално цијењених свештеника и војника, у родослову будућег „изумитеља 20. стољећа“ Николе одмах ћемо уочити још најмање два презимена без којих о повијести Срба Пречана ни онда, а нити данас не може бити говора. Ријеч је о лозама из којих је изникла Теслина мајка, о двјема вјеројатно најутјецајнијим породицама међу Србима из Лике – Будисављевићима и Мандићима.
Већ је сама мајка Николе Тесле, рођена као Георгина Мандић, а упамћена по локалној иначици Ђурђија или, још чешће, надимку Ђука, особа о којој вриједи опсежно говорити. Рођена 1822. у селу Томингај код Грачаца, као прво дијете проте Николе Мандића (1801. – 1863.) и Софије, Соке, Будисављевић као врло млада преузела је бригу о седморо млађих браће и сестара, будући да јој је мајка од средине 1830-их година почела губити вид. Тако је Ђука на концу остала и једина од браће и сестара која се није школовала, оставши неписмена до краја живота, што је атипично за онодобну дјецу свештеничких обитељи. Ипак, сви очувани подаци свједоче како су јој изражен интелект и креативност били урођени, а Никола Тесла управо мајку описује као особу од које је наслиједио изумитељску способност. Наиме, Ђука је, како би олакшала рад око куће и окућнице, у ходу организирала различите иновације за сијање сјемења, узгој биљака и одвајање влакана.
Исто је тако, након што се 1845. године удала за проту Милутина Теслу, усавршила ткалачки стан чијим је производима облачила цијелу обитељ, а и шире, јер специфични, разнолики украси њезине одјеће сељанима су били врло лијепи. Сама је израдила и више комада кућног намјештаја. Једнако занимљиви остају и наводи о Ђукину интересу за књижевност и с њом повезаним добрим памћењем. Забиљежено је да је напамет знала низ пјесама косовског и ускочког циклуса, баш као и „Горски вијенац“ за који се понекад наводи да је могла репродуцирати његов већи дио, а понекад чак и читав његов текст. Наџивјевши супруга и најстаријег сина, поудавши кћери за свештенике, Ђука је доживјела и свјетску славу млађег сина Николе. Године 1892. нагло оболијева, због чега Тесла, који је тад боравио у Паризу, одмах отказује све планове и враћа се у родни крај. Умрла је исте године, 16. априла, те је сахрањена уз супруга на гробљу у Госпићу.
Сва Ђукина браћа и сестре, подигнути управо њезином скрби, доживјели су зрелост и наставили живјети типичне пречанске судбине. Баш као и Ђука, сестре Марија (р.1825.) и Стака (р.1830.) удале су се за свештенике. Маријин син Симо Мајсторовић остао је у контакту с Теслом и по његову одласку у свијет, а из очуване преписке видљиво је како је Тесла управо преко њега слао новац и за мајку и за тетку. Стакин супруг Ђуро Алагић (1828. – 1898.) потицао је из породице која је у Мазину дала читаву династију свештеника, а традиција се одржала све до Другога свјетског рата кад је њихов унук, такођер назван Ђуро (1882. – 1941.), војни свештеник који је три године провео у Првом свјетском рату и касније био парох у Горњим Дубравама код Огулина, ухапшен и стријељан од усташа заједно с још десет својих угледних сународњака из огулинског краја. Трећа Ђукина сестра Олга (р.1838.), удана Дражић, није пошла за свештеника, али зато јест њезина кћи Смиљана чији је супруг био грачачки парох Томо Обрадовић.
Леон Ћеванић: Теслин родослов по оцу – Племе свештеника и војника
Ђукин најстарији брат Тома Мандић (1827. – 1906.) такођер уписује богословију те је 1849. године рукоположен за ђакона, након чега најприје као војни свештеник службује у Котору до 1861, па у Дубровнику до 1866. године, након чега постаје зрмањски, а потом горњограчачки парох. За своју службу одликован је црвеним појасом. Његова кћи Милка удала се за учитеља Данила Зорића. Други брат Тривун Мандић (1832. – 1911.) израстао је у имућног земљопосједника и бавио се хотелијерством, а женио се четири пута, те добио шесторо дјеце. Већина његових потомака након Другог свјетског рата постали су колонисти у Вуковару и у Бачкој. Ипак, у првом реду треба истакнути унуке његове кћери Олге. Душан Ивковић (1943. – 2021.) упамћен је као тренер Шибеника и потом југославенске и српске кошаркашке репрезентације које су с њим освојиле сребро на Олимпијади у Сеулу, једно злато на свјетској разини, те три злата и сребро на еуропским првенствима. Његов брат Слободан Ивковић (1937. – 1995.) такођер се прославио као кошаркаш, један од првих југославенских тренера школованих у САД-у, а свакако највише као играч и тренер Радничког који данас организира спомен-турнире који носе његово име.
Трећи Ђукин брат Павле отишао је пак другим типичним путем за Крајишника уз онај свештенички – завршио је Војну академију и службовао у Вараждину, гдје се бавио и винарством, уз што се веже и податак да је своја вина слао нећаку Николи у САД, а овај му је писао како те пошиљке очекује „као Жидови Месију“. Након умировљења оженио се кћерком богатог велепосједника у Мађарској гдје је, на његову имању „кроз које воз пролази два сата“, провео остатак живота. Ипак, свакако највећи успјех доживио је најмлађи брат Петар Мандић (1840. – 1907.). У Плашком је с одличним успјехом завршио богословију и рукоположен је за ђакона, но 1891. године, након смрти супруге Марте и кћери јединице Марије, замонашио се у манастиру Гомирје и узео име Николај, а исте је године именован архимандритом. У годинама које слиједе постао је и митрополит зворничко-тузлански, а потом и митрополит дабробосански. Устројавао је читаонице и пјевачка друштва, потицао дијалог с муслиманима и католицима, обилазио културна збивања диљем Еуропе, добио низ црквених одликовања, али и нека од највиших државних од цара Фрање Јосипа. Усто, обилно је помагао свога нећака Николу, опскрбљујући га новцем, али и књигама из којих је Тесла, како се касније сам присјећао „усвојио математичко размишљање“.
О Ђукиним родитељима није очувано много података, но о угледу читаве породице довољно говори чињеница да је њихово село Томингај добило име управо по њезину дједу који се, као и отац, звао Тома Мандић (р.1770.) и који је такођер био свештеник. У тај је крај први из лозе дошао његов отац Петар, рођен око 1740. године, а његови су преци изворно из југозападне Србије, уз границу са Црном Гором. Мандићи у Лици остали су на гласу као способни занатлије, ковачи и столари, а у још већој мјери као свештеници, будући да је још у доба Теслина живота забиљежено како су њихови синови Лици дали укупно 36 свештеника.
Наташа Вујисић Живковић: Теслин духовни азбучник Александре Нинковић
Породица Будисављевић, којој је Ђука Тесла припадала по мајци, има још важнији статус и разгранатију повијест, као један од најстаријих српских и православних родова у Лици, двапут овјенчаног племићком титулом хабсбуршког царства, из којег је потекло више десетака угледних војника, правника, политичара, књижевника и свештеника. Њезин дјед, Тома Будисављевић
(1759. – 1825.) као протојереј вођен просвјетитељским идејама био је цијењен у читавој Лици због свог залагања против унијаћења у Горњокарловачкој епархији, а за ширу доступност образовања међу православним сељаштвом. Био је више пута одликован од хабсбуршких власти, а 1811. године добио је и Наполеонов орден Легије части, док је његов брат Петар (р.1756.) погинуо као Наполеонов војник код Вероне 1805. године, гдје је и сахрањен. Уз Ђукину мајку Соку, Тома је имао и сина Стевана (р.1804.) чији је директни потомак по мушкој линији била и Јованка Будисављевић (1924. – 2013.), супруга маршала Тита и прва дама Југославије.
Ђукин прадјед Марко Будисављевић (р.1714.) као крајишки потпоручник заслужан је пак за додјељивање племићке титуле овом огранку породице. Од године 1787. он и његови потомци почели су се служити придјевком „Приједорски“, а креиран им је и припадајући грб. Дубље у прошлости, прецизан родослов Будисављевића могао би се пратити све до 15. стољећа када су тројица браће, Пилип, Јуриша и Будиша, избјегли пред Османлијама и као старо немањићко племство дошли до Личког Рибника код Госпића, започевши тако лозе Пилиповића и Јуришића, те Будисављевића који су једини остали православни. Као њихова изворна постојбина уобичајено се наводе метохијски Пећани, којима су у спомен у своју насеобину у Лици назвали Пећане, што је и данас постојећи топоним и мјесто у којем је презиме Будисављевић најчешће. О држању овог рода кроз стољећа повијесних мијена најбоље говори анегдота забиљежена у 20. стољећу, а по којој се Будисављевићима предбацивало како су остајали подобни свим политичким струјама – Хабсбурговцима, Наполеону, Карађорђевићима, комунистима, а неки чак и усташама. На то је неки члан породице одговорио: „Нисмо се ми мијењали, они су се мијењали.“ Тај став, на необичан начин истодобно и поносан и трагичан, могао би се примијенити и на читаво племе Пречана и Крајишника.
Извор: П-Портал
