Пише: Леон Ћеванић
О крвним зрнцима Николе Тесле говорило се много, а нема сумње да ће се говорити и даље. Из потребе за доказивањем већ стопут доказаног, провјеравањем већ стопут провјереног, присвајањем већ стопут присвојеног и враћањем већ стопут враћеног. Укратко, све тек из жеље за одмјеравањем с дежурним сумњивцима – с првим сусједима. Притом се, очекивано, редовито превиђа оно битно, оно још увијек занимљиво. Точније, оно битно и подједнако занимљиво. Мало се може чути о томе тко су били они с којима је Тесла дијелио своја „крвна зрнца“, тко су, што су и гдје су били његови преци и његови рођаци. А управо ти подаци, и даље углавном разасути по старим документима, писмима и новинама, дају много више од одговора на један дневнополитички проблем. Они надилазе чак и шпекулације о томе гдје је и како могло бити посијано сјеме Теслине генијалности. У њима је, наиме, кроз неколико генерација и нешто више имена, упризорена прича о читавом једном народу у свим његовим свијетлим и болним точкама – прича о „православним Власима“, „Крајишницима“, „Пречанима“, „Грчко-источњацима“, „српској националној мањини“. Прича о многима од нас.
Њезино уводно поглавље, спојница између Николе као доноситеља наше садашњости/будућности те цјелокупне повијести Срба у Хрватској, вјеројатно би морало бити оно о Милутину Тесли (1819. – 1879.), проти Митрополије сремско-карловачке, просвјетитељу, полихистору и оцу великог изумитеља. Милутин, родом из Радуча код Ловинца, изворно је требао наставити породичну традицију и постати крајишки официр. Због тога по завршетку њемачке школе у Госпићу започиње војну наобразбу, но од ње подједнако брзо одустаје, не желећи се покоравати строгој дисциплини. По каснијем свједочењу његова сина Николе, пресудним се показала једна ситуација у којој га је старјешина дуго корио због наводно невјешто очишћених мједених гумба на униформи. У сваком случају, Милутин се потом окреће вјерској наобразби, те у Плашком као ђак генерације завршава богословију. Као свештеник, најприје је вршио дужност капелана у Штикади код Грачаца, након чега је био прота у Сењу, потом у прослављеном Смиљану који није волио и у којем је изгубио прворођеног сина Дану, те на концу парох у Госпићу гдје је и преминуо. Све се вријеме истицао и као јавни радник, пишући пјесме, а и филозофске, културне и политичке расправе за низ гласила, од којих се највише истиче Србски дневник, под властитим именом или пак под псеудонимом Србин Правичић. Његов се славни син касније често освртао на очево знање и мудрост, говорећи, примјерице, како је Милутин разумио чак осамнаест језика. Иако овај податак очуваном документацијом није могуће потврдити, његова до данас доступна писма откривају како је течно говорио њемачки и талијански, а добро познавао њих још шест (старославенски, мађарски, француски, руски, грчки и енглески). За свој је рад добио и одликовање од цара и краља Фрање Јосипа, орден Великог крижа И. ступња.
Милутинов старији брат Јосиф (1807. – 1879.), изумитељев стриц, није имао проблема с војном стегом. Завршио је потребне школе, постао крајишки официр и напредовао до чина мајора с којим је дошао и премјештај у Сремску Митровицу у којој је остао до краја живота. Док је службовао, написао је више књига о математици које су потом биле кориштене као уџбеници у војничким заводима, а којима се служио и о њима неријетко говорио и његов славни нећак. У два брака, Јосиф је имао много дјеце, међу којима и немали број оних који су наставили војничку традицију породице, или се барем женидбено повезивали с другим породицама истог педигреа. Примјерице, кћер Ана (1856. – 1908.), изумитељева вршњакиња, постала је супруга бечког официра Франца Шлифелдера, те се с њим одселила у Которско код Добоја гдје је овај добио намјештење као лугар. Након супругове ране смрти, радила је као бабица, скрбећи за шире подручје између Дервенте и Прњавора. Управо је ово био разлог због којег је, по свом првом повратку из САД-а, Никола Тесла, поред родне Лике, Београда и Загреба, застао још једино у Прњавору. И Анина најмлађа кћи, Марија, удала се за аустријског официра-лугара, Остермана, с којим је живјела у Сремској Митровици, родила му сина и десет кћери.
Прича другог Милутиновог брата и Николина стрица, Станка (р. 1815.), доказује пак како одласци Личана у Америку нису били ријетка појава. Његов унук Милан (1880. – 1937.), након два брака и петоро дјеце отишао је у свијет, испловивши из Котора „преко баре“, до Филаделфије, гдје поновно склапа брак и с трећом женом добива још седморо дјеце. Бројни потомци ове лозе и данас живе диљем САД-а, а вриједи споменути његову кћер Олгу која је, заједно са супругом Францисом Кимом, радила за Westinghouse Electric Corporation, управо ону твртку која је у славном „рату струја“ откупила Теслин патент за измјеничну струју и потом поразила Едисонову истосмјерну.
Милутинове сестре, Николине тетке, такођер су водиле типичан живот личке официрске дјеце, постајући официрске супруге. Станка се удала за пуковника Данила Банковића из Раковца код Карловца, а Јања за Стеву Дошена из Петриње. Из ове је лозе потекао још један Стево Дошен (1919. – 1944.) којег повијест памти као народног хероја, заповједника Калничког партизанског одреда, а послије и команданта Гупчеве бригаде.
По Милутиновом оцу и Николином дједу велики изумитељ је добио име. Никола Тесла (1785. – 1848.) био је још један војник-крајишник, с чином подофицира. Ипак, пресудан тренутак његова живота повезан је с Наполеоновим успоном, јер управо је као његов војник зарадио чин наредника, као и попратно одликовање. Том је пригодом добио и премјештај у Срем, одакле се с групом својих земљака из Лике, њиховим породицама и стоком, убрзо ипак вратио натраг на родну груду. Као Наполеонова официра више пута га је у својим записима спомињао и његов славни унук. Бака по оцу, Ана рођена Калинић, њихова сумјештанка из Радуча, такођер је из војне породице. Била је кћер прослављеног локалног пуковника.
Брат Наполеонова војника Николе, Илија Тесла, остао је читав живот у Лици и бавио се земљорадњом, а двојица његових синова међу својим су бројним потомством поновно изњедрили низ свештеника и војника. Ипак, у овој се лози, у потпуности угашеној 1940.-их, налази и свакако најтрагичније поглавље Теслина рода. Наиме, укупно 38 потомака из тада три живуће генерације ове гране убиле су усташе, што у јамама по Лици, што у логорима НДХ. Најмлађа од њих била је петогодишња дјевојчица Ранка, кћи Илијина чукунунука, страдала у дјечјем конц-логору Сисак, а најстарији његов унук Миле који је тад имао 97 година, убијен је у Клишевићу, сеоцу на граници Лике и Бихаћке крајине које су усташе предвођене начелником Џафером Ибрахимпашићем у потпуности збрисали с лица земље. Потомци другог Николиног брата Томе, који је отишао у Грубишно Поље, у том крају живе и данас.
С Теслиним прадједом Милутином (1760. – 1844.) долази се до кључне прекретнице у повијести породице Тесла – до њихова пресељења у Лику из Равног код Купреса. Овај је Милутин, баш као и његов унук и имењак, такођер био свештеник. Након рукоположења у Херцеговини, добива намјештење у Госпићу гдје гради цркву Светог Георгија. Иако је касније службовао и у Врлици код Сиња, те на концу поновно у Купресу, гдје је преминуо, његова су дјеца остала живјети у Лици, заједно с неколицином даљих рођака који су се ондје доселили које десетљеће раније. Његова супруга Стана, рођена Поповић, из Кудиље код Купреса, у породици има још дуљу традицију свештенства. Њезин отац Димитрије (1730. – 1805.) био је прота у оближњем Вуковском, баш као и дјед Марко (1705. – 1790.), прадјед Миле (1682. – 1750.), те чукундјед Петар „Црни“ (1660. – 1720.) који је ондје дошао из Змијања. Традицију је наставио и Станин брат Никола Поповић (1753. – 1811.) којем су и оба сина, Никола и Лазар, такођер постали свештеници, а и међу свим генерацијама њихових потомака увијек по један или двојица све до данашњих дана. Њезин други брат Јосиф био је обичан земљорадник, али је међу Теслиним рођацима дефинитивно рекордер у дуговјечности – живио је пуних 112 година, од 1759. до 1872. године. Његов син Митар, рођен 1785., такођер је доживио стоту.
Знана повијест Теслине породице по мушкој линији почиње с двојицом имењака – његовим чукундједом Томом (1735. – 1814.), те његовим оцем Томом, умрлим 1750. године. Обојица су читав живот провели у Равном и оженили дјевојке из Ливна, али недостатком матичних књига даљи детаљи су заборављени. Остаје тек обитељска предаја из које произлази да су раније генерације до Херцеговине дошле из ужичког краја, из околице Кремана. Ипак, и тај нагли прекид утврдиве кронологије, прелазак из повијесних извора у пучку предају, типичан је елемент приче свих породица Срба Пречана, и не само њих. Теслина породица, као велико племе свештеника и војника, одређено бројним сеобама, бројним породима, али и погибијама, усменим казивањима и службеним записима, тако у себи од почетка до краја остаје један од огледних примјера из свога народа.
Извор: П-Портал
