Пише: Жарко Видовић
Поводом деценије од одласка Жарка Видовића
Све што се могло мобилисати за рат, све „од Балтика до Багдада“ (како каже Глигор Станојевић у књизи Србија у време Бечког рата 1683-1699) – било је мобилисано. Кад се узме у обзир да у то време читава Европа, заједно с Русијом, не броји више од сто милиона становника, онда се о размерама и катастрофалним последицама тога рата може рећи да је то до данас највећи и најстрашнији рат у историји Европе, па и у историји света
Бечки рат се водио између два у то време огромна табора: турска империја је имала око 25 милиона становника, а тзв. Свето римско царство немачке народности (чији цар је био аустријски цар, тада Леополд I) је имало око 26 милиона становника. Ако се томе дода и становништво западних савезника, тзв. Свете лиге (Папске државе, републике Венеције, Краљевине Пољске), с једне стране, и становништво које је учествовало милом или силом на страни Турака (Татари из јужне Русије, мађарски протестанти, својим богатством и стоком, становници „Каравлашке и Карабогданске“, данашње Румуније), може се рећи да је моралним, материјалним и физичким учешћем у рату било обухваћено око шездесет милиона становника.
Све што се могло мобилисати за рат, све „од Балтика до Багдада“ (како каже Глигор Станојевић у књизи Србија у време Бечког рата 1683-1699) – било је мобилисано. Кад се узме у обзир да у то време читава Европа, заједно с Русијом, не броји више од сто милиона становника, онда се о размерама и катастрофалним последицама тога рата може рећи да је то до данас највећи и најстрашнији рат у историји Европе, па и у историји света. Далеко је мањи проценат учесника и настрадалих у Првом и Другом светском рату заједно, него у самом Бечком рату.
Иван Вејковић: „Душан је био један од највештијих политичара на Балкану“
Много је више и времена и друштвеног богатства (узето релативно, историјски) требало да се залече ране Бечког рата. Бечки рат је трајао укупно шеснаест година (1683-1699), дуже од укупног трајања Првог и Другог светског рата.
Кад се све то има у виду, онда још страшније делује податак који сад има да саопштимо: све те материјалне и физичке снаге мобилисане из простора „Балтика до Багдада“ крећу се, ратују, пустоше, пале и убијају по земљама дуж обала Дунава, Саве, Мораве, Тисе, Босне, Вардара, дакле, по земљама у којима је живео српски народ.
„У најтежем искушењу у овом рату, када се одлучивала судбина Османског царства у Европи, ТАТАРИ СУ СПАСЛИ ОСМАНЛИЈЕ. Татарски хан Хаџи Селим Ђирај (са Крима), са својим борбеним и крволочним хордама, угушиће у пепелу и крви Карпошев устанак у Македонији, сасећи и одвести у ропство (у Русију – прим. Ж. В.) већи део српског народа са Косова и нанети осетан пораз Аустријанцима (тј. преосталим аустријским заштитним одредима, а не главнини, која је на западном фронту против Француза – прим. Ж. В.)…“ (Глигор Станојевић)
„Косово је доживело највећу трагедију у својој историји. Јер доиста, од како су Турци завладали српском земљом, није било ни тежег ни судбоноснијег догађаја од овога. Никада, ни раније (тј. ни год. 1389, кад је погинуо Кнез Лазар – прим. Ж. В.), ни касније, овај део српске земље није запамтио такву несрећу. Татарска сабља и огањ, а онда и куга, направили су пакао од једне питоме земље…
По венецијанском сведочанству (Глигор Станојевић га наводи и именује – прим. Ж. В.) Татари, пошто су запалили на Косову сва она места која су била изјавила покорност цару (аустријском), учинили су свирепе покоље несрећног становништва и опустошили већи део те плодне земље… само у околини Приштине разорено је 360 (три стотине и шездесет) мањих и већих села, док су села око Вучитрна и Трепче сасвим опустела…“ (Глигор Станојевић)
Ми даље нећемо наводити, него треба упутити нашег читаоца на радове и књиге нашег историчара др Глигора Станојевића. То је – колико ми је познато – једини наш историчар који је свестан изузетног значаја Бечког, односно Морејског рата (1683-1699). Тај рат означава прекретницу у историји, животу и култури српског народа. Он је учинио крај целокупном ранијем српском схватању историје, заједнице, народа и света. Он означава ТРАГИЧАН улазак српског народа у Нови век. Српски Нови век почиње са Бечким ратом!
Најтеже искушење поднело је Косово управо зато што је на Косову била последња битка савезника (Аустрије) са Татарима и што су управо ту, на Косову, године 1689, Татари славили прву победу исламске војске над хришћанском. (Прву у Бечком рату!)
***
У историји српског народа позната су „три Косова“: из године 1389. (погибија Кнеза Лазара и султана Мурата), из године 1448. (пораз Јанка Хуњадија; о њему и Секељију, његовом сестрићу „Секули“, пева такође народна песма), и из године 1689, тачно три стотине година после Лазареве Косовске битке.
Трагично за српски народ – реално историјски гледајући – је тек ово ТРЕЋЕ КОСОВО. И тек оно је стварни повод да се јаве народне песме КОСОВСКОГ ЦИКЛУСА, мада у томе циклусу народни песник сва три Косова слива у једно и поистовећује их са првим, са битком на Косову год. 1389, и погибијом Кнеза Лазара, Милоша и двојице му побратима, Браће Југовића и др. Јер народне песме Косовског циклуса јављају се тек после Бечког рата, после Косова из 1689. и Велике сеобе Срба са патријархом Арсенијем III Црнојевићем (1690).
Тек са Трећим Косовом постаје Косово ОПСЕСИЈА српског народа, јер тек та трећа битка даје разлоге свим оним клетвама које српски песник баца на Косово, а које и Његош бележи:
„О, проклета земљо, пропала си!
ИМЕ ти је страшно и опако.
…………………………………………..
У крв си се мени претворила!
………………………………………….
О, Косово, ГРДНО СУДИЛИШТЕ,
(као Страшни суд српског народа)
Насред тебе Содом запушио!“
(тј. дабогда да изгори под усијаном лавом вулкана под каквом је нестао и библијски
град Содом)
(ГВ, 973-988)
Тако куне Сердар Вукота, „стручњак“ за клетве у Горском вијенцу. Истим очајем говори о самом Косову и Вук Мићуновић:
„Што спомињеш Косово, Милоша?
Сви смо на њем срећу изгубили!“
(ГВ, 1006-1007)
***
Мило Ломпар: Косовско опредељење није сећање на пораз него позив на Обилићев подвиг
И тај период Бечког рата је најстрашнији период у историји српског народа: страшнији и од његових укупних страдања у Првом и Другом светском рату. Заправо, за српски народ први светски рат – СВЕТСКИ! – је био Бечки рат (1683-1699), други је био „Први“ (1914-1918), а „Други“ (1941-1945) је био заправо трећи! Улазити на такав начин у светску историју! Јер и Нови век почиње за Србе Бечким ратом, тек њиме. Ми нисмо ни дан-данас свесни свих оних промена које су у култури, оријентацији и психологији српског народа настале са Бечким ратом. Од три Косова најгоре је треће, од три светска рата најгори је први, Бечки!
Да би од Косова било могуће начинити неку наду, никако се није могло у народној песми певати о Трећем Косову, јер оно је могло бити извор само БЕЗНАЂА, апокалиптичне визије света. По њему, Косово је могло бити само ПРОКЛЕТСТВО. Требало је то Треће Косово утопити бар у прво, оно Кнез Лазарево и Обилићево, кад је јунаштво још могло имати некаквог смисла и уливати наду. О Трећем Косову није имало шта да се пева: ни поезија не подноси страхоту безнађа. Зато она – кад већ мора бити речи о Косову – тражи Прво Косово, још могући извор надахнућа. Обнављање наде у српском народу после Трећег Косова и Бечког рата било је могуће само оним сећањем које је чувала Црква: сећањем на Жртву Лазареву. Истовремено је лик Кнеза Лазара потиснуо из народне свести све друге ликове: чак и Св. Сава је отишао у други план.
Јер Косово – ово Треће – је могло избрисати читаву историју српског народа, да црквено предање (чувано дотле о Косову само у Цркви) није визију Трећег Косова ублажило предањем о Првом Косову. Тако у предању и народа и Српске православне цркве избија у први план лик ЦАРА ЛАЗАРА, који даје једино прихватљиво и за обнову српског народа употребљиво тумачење српске историје. Јер сад се већ не ради само о вери – светосавској, православној – него о могућности одржања те вере у СВЕТУ И ИСТОРИЈИ. Потребан је нов појам О СВЕТУ!
Из књиге Жарка Видовића „Срби и Косовски завет у Новом веку“, Српски научни центар и пријатељи професора др Жарка Видовића, Београд, 2021, приредили Љиљана Цревар и Дарко Стефановић
Извор: Печат
