Пише: Марија Васић
Разговор у парку
– Вечерас има турнир, јуче није.
– А што није?
– Па због ових што су ухапшени.
– А да, тројица.
– Петорица их било!
– А откуд ти то знаш колико?
– Па знам, чуо сам.
– Вечерас значи идемо.
– Идемо.
Деци је, ипак, најбитније да се турнир вечерас одржи. Утешно. Деци је, срећом, и даље битно да буду деца. Шта је нама битно?
О протестима
– Сутра праве протест у Пасјану због хапшења. Не знам да ли да идем.
– Па како не знаш, мора да се оде, видиш ти докле је ово дошло?
– Јесте, мора. Што не изађе сад председник општине што даје земљу Албанцима? Где су његови представници сви живи неписмени, што не дају неку изјаву, што се не огласе? Ко да се огласи, уличари, лопови, ти што уцењују и цинкаре? И са њима да идем сутра? Нећу да идем докле год гледају да политизују све што нам се дешава и док гурају људе силом да излазе на протесте.
– Ма да, у праву си, кад погледаш тако.
Понедељак 5. август 2014.
У Пасјану одржан протест поводом хапшења петорице Срба. На једном од транспарената учесници траже да нас КФОР заштити. Јасно је да би тражење било чега од сопствене државе увредило „спонтане организаторе“. Најпотреснија порука међу свим, ипак – Курти пусти ми деду. Мој деда није убица. – Деца. Најискренија и најхрабрија међу нама.
О спонтаности
Звони телефон.
– Хало, где сте, шта радите?
– Ништа ево кући смо. Спремамо се за протест у 12.
– А добро, ми хтели да дођемо.
– Па морам да идем, директор звао и наредио. Дођите поподне.
– Важи. Чујемо се касније.
Комшијски разговори августа 2024. – Још један сладолед пред полазак за Немачку
– О, здраво! Мало у шетњу?
– Да, да – захладило.
– Јес’ вала, да се изађе. Како сте прошли у гости?
– Лепо, прија мало да се изађе.
– Лепо, Бога ми, слобода је лепа. А не ко ми овде, затворени. Чу ли што би ово?
– Чули смо.
– Па нема, то наумило своје и тера, а на нас ни је иста судбина. Овде. На Косово.
– Они свој план имају.
– Тачно. Ајд’ уздравље. Одо’ да ги купим сладолед, дошли мало, па се враћав. Добили визе. За Велигдан не, а сад имав. Деца треба да иду да се пријаве за школу.
Док гледамо Ђоковића
– Немога да гледам Ђоковића, промени на Вести…
– И ја сам једва издржао. Ал’ свака му част! Победио нам Ноле.
– Чу ли ово?
– Да бре. Ма, шта им је па сад?
– Не знам, али они хапсе Бога ми.
– Само онај што је на пола да оде, сад да превагне скроз на ту страну. Ето…
– Кад они хапсе ове што нису видели рат, шта да очекујем ја што сам био? Одакле знам сутра да неће и мени да дођу.
– Исто ти је. Био – не био, ми смо сви криви.
„Да продам, па да бегам и ја!“
– Куде је излаз из овуј радњу? Само мењав, више не познајем…
– На другу страну, баба. Ево ми ћемо са тобом.
– О, ви сте моји.
– Где ви живите?
– Ја, овде, у Камник.
– Сами?
– Па нисам сама. Син у Русију, две ћерке у Србију.
– Али сами сте у кући, а живите у граду.
– Живим док не продам кућу. Чекам да продам, па да бегам и ја.
– Па што нисте до сад?
– Неће више нико ни да купи. Кажу немају паре ни они, а ја нећу да поклањам.
– Овде је излаз.
– Фала ти. Ајде, глеј си посо твој!
Судбина на click
Наши су животи постали вести – кликови.
И добро и лоше постало је click. А људи беже од тешких прича никад лакше, једним покретом палца – освежи страну. Једну за другом, док пред очима не изађе нешто смешно и забавно да се проследи. Више и не пишу, само преносе. Нажалост, у том чвору испреплетаних проводника, ко је остао човек бива заборављен. Његова се звезда засјала и згасла у истом моменту када је и његова несрећа постала click. Click је та иста судбина косовска о којој прича комшиница. Заборав. Click као крик, који кратко траје, који нема ко да чује и који са собом, у грудима, као разочарање, носи још само онај који га испушта.
Нешто о дешавањима
– Можете ли да напишете нешто о овим дешавањима?
– Заправо, нешто бих могла.
Пишем… Знам да ово није вест, није ни прича, можда уопште није ни важно и није click. Ово су разговори који потврђују само једно – живот. Живот који се брани, јер „одбрана је са животом скопчана“.
Извор: Покрет за одбрану КиМ