Пише: Елис Бекташ
У сарајевској Скендерији прије скоро двије деценије на једној се утакмици плеј-офа домаће лиге надигла велика фртутма због тога што је играч КК Игокеа након постигнуте тројке подигао три прста. Када би КК Босна играла у Евролиги и када би исту ствар урадио играч, рецимо, Жалгириса или Барселоне, или када би такву гесту на мечу репрезентација начинио играч Француске или Њемачке, жучна реакција и увријеђеност би несумњиво изостале. Из тога слиједи да је у Сарајеву неприхватљиво само када Србин дигне три прста.
С друге стране, у Републици Српској полиција реагује на заставу са љиљанима а судови изричу прекршајне казне за њу, при чему је потпуно погрешно називају ратном заставом АРБиХ (ратна застава је имала вијенац изнад грба и укрштене мачеве у позадини, а таквом заставом апсолутно нико не маше по Српској), док се у Бањалуци кочопери споменик монарху који грб с љиљанима начинио државним симболом. Из тога слиједи да је у Српској неприхватљиво само када Бошњак истакне ту заставу.
Неће бити простора за чуђење ако и у Федерацији БиХ полиција и судови почну на исти начин реаговати на истицање симбола који се доживљавају као „великосрпски“ или као „ратни“ јер је федерални министар унутрашњих послова Рамо Исак још прије двије године изјавио је да се „застава РС никада неће вијорити у Федерацији“, правдајући свој став устаљеним пропагандним флоскулама из ратног доба и непосредног пораћа.
Дакле, улазимо у епоху у којој је законска норма у пракси условљена етничком а сутра и расном детерминацијом субјекта, са великим изгледима да се та пракса канонизује у легислативи. И све то пролази тихо и без икаквог смисленог отпора јавности, између осталог и стога што овдашње друштво скупа са својим елитама никада није схватило садржај појма антифашизам већ га је доживљавало као нешто што је одређено значком на капи а не свијешћу и дјелом.
Но још је дубљи проблем то што ни друштво ни његове елите никада нису разумјеле раисон д’êтре закона и начела која га обликују, односно општост, детрминисаност, јасноћа, забрана ретроактивности, нужност, пропорционалност, логичка досљедност, остваривост и транспарентност.
Премда је немогуће одвагати важност појединачних начела, јер су сва подједнако битна, општост се ипак истиче у хуманистичком погледу, јер то начело предвиђа да закон не смије бити усмјерен на конкретног извршиоца или конкретне групе, већ на неограничен број потенцијалних прекршилаца законске норме, без обзира на њихову етничку, расну, полну или идеолошку припадност.
У овдашњим остацима друштава преовладава свјетоназор по ком је лични или осјећај групе хијерархијски надређен правним принципима и унутар ког је митопоетика важнија од самог живота, па зато владајућим квислинзима без окупатора неће бити проблем да већ сутра донесу законе који ће уважавати изопачени осјећај правдољубивости овдашњих већина и на тај начин друштва приближити израелској припиздини у којој је донијет закон о смртној казни ком подлијеже само једна друштвена група.
Тродеценијско слуђивање друштава и подилажење најпримитивнијем племенском популизму, те потхрањивање осјећаја угрожености уродили су плодом и потребан је још сасвим незнатан напор па да се та друштва гурну у нови облик тоталитаризма пред којим ће чак и правилно схваћен антифашизам бити немоћан.
Једини начин да се то не деси захтијева од друштава да колико данас почну одбацивати своје заблуде и своје митоманије, те да сама себи поставе питање да ли им је важнији живот или страх.
Извор: Нови Трибун
