Priredio: Danilo Lučić
Knjiga Omaška na tastaturi (izdavač: Laguna, prevod: Nevena Andrić) otkriva intimnu stranu Terija Pračeta (1948–2015), jednog od najomiljenijih savremenih britanskih pisaca. U njoj su sabrani eseji, govori, novinski tekstovi i drugi zapisi nastajali tokom više od pola veka – od njegovih ranih dana u novinarstvu do perioda kada se suočavao sa retkim oblikom Alchajmerove bolesti. I kada govori o teškim temama, Pračet zadržava prepoznatljiv humor i ironičan pogled na svet. Zbirka tako postaje više od publicističkog pregleda – ona je iskreno i dirljivo svedočanstvo o jednom stvaralačkom putu i suočavanju sa prolaznošću. U ova dva teksta “Koreni fantastike” i “Čarobna kraljevstva” koje vam ovde prenosimo, Pračet piše o tome kako fantastika – od ognjišta prvih priča do savremenih romana – nastaje iz ljudske potrebe da nepoznato pretvori u priču i prazninu sveta ispuni zmajevima, bogovima i junacima.
Koreni fantastike
„Koreni fantastike: mit, folklor i arhetip“, Knjiga Svetske fantazijske konvencije, urednica Šeli Daton Beri, 1989.
Ovo sam malo doterao i dopunio nekoliko pojedinosti.
Ono o nuklearnoj vili je sušta-suštacka istina.
Eto još jedne priče o onoj elektrani; samo čeka pravi trenutak da se ostvari.
Vidite, treba mnogo vremena da se sagradi elektrana.Krupni komadi građevinske mašinerije provode čitav radni vek na istom gradilištu, sve dok se bespovratno ne pokvare. Šta radiš s rashodovanim buldožerom? Pa, ionako imaš gomilu iskopane zemlje i đubreta, a okolinu valja urediti i doterati, pa napraviš ogroman breg i zakopaš mašinu, možda s nekoliko mini-bagera, da je opslužuju na onom svetu.
Današnji posetioci vide ovo brdo i misle da je to vilinska humka. Nije. Ona je s druge strane puta i, u poređenju s brdom, deluje neugledno.
Ipak, znate šta, volim da zamišljam kako će neke mračne, olujne noći grom udariti u oba brežuljka istovremeno. Biće to ona spora, plava, iskričava munja kakva se viđa samo u filmovima, razume se.
A onda će uslediti časak duboke tišine, koji naruši prigušeno ali jasno kašljucanje velikog dizel-motora koji se pali…
Elem, takvo saopštenje za štampu sigurno ne biste želeli da propustite…
Prošle godine jedan američki pisac mi je rekao: „Bojim se da se tvoje knjige neće prodavati ovde kod nas, jer iz njih ne dopire pevanje vilenjaka.“
Pa, vreme je, čini se, pokazalo da je pogrešio, ali ne smeta mi što se ne čuje pevanje vilenjaka. Ako mene pitate, oni verovatno rade štošta zanimljivije. Pored toga, ukoliko je vilenjacima posao da pevaju, mene tu zapravo zanima onaj jedan antisluhista. Kad pišete smešnu fantastiku, dobar deo zabave jeste potraga za klišeima koje možete izvrnuti naglavce. Ipak, dosta o tome…
Koreni fantastike sežu mnogo dublje od običnih zmajeva i vilenjaka, i šteta je što danas pisci provode toliko vremena u opštem fantazijskom univerzumu… znate već na koji mislim.
Negde duboko, u čvrstoj steni Zemljine kore, leži želja da stvaramo svetove u kojima, ma koliko naizgled složeni, čudni i krajnje opasni oni bili, važe shvatljiva pravila, a sami ti svetovi se temelje na moralu. Znamo da će pobediti treći brat, onaj koji da hranu siromašnoj starici, znamo da će poslednja, očajnička prilika, kojoj je šansa za uspeh jedan u milion – doneti taj uspeh, znamo da će svaki predmet koji glavni junak stekne pod tajanstvenim okolnostima biti ključan za zaplet. Znamo da je skromni svinjar zapravo prerušeni prestolonaslednik zato što, u dubini duše, znamo da smo to i mi sami, ali u tom malenom, sekundarnom svetu važe razumljiva načela i zabrane, kroz koje on, za razliku od nas, može da se probije kako bi dosegao… pa, kraj knjige.
Ima to i svoju tamnu stranu. Uzmimo Gospodara prstenova – prvu knjigu fantastike za mnoge iz moje generacije. Odrasli um mi kaže da je zanimljiv deo Gospodara zapravo ono što je došlo posle – nevolje kontinenta opustošenog od rata, službeni plan obnove Mordora, političke promene, demokratizacija Minas Tirita. Eto, to bi mogla biti smešna fantastika. Ili satira. Ali ne uobičajena fantastika, zato što je suviše blisko našoj stvarnosti. Mi želimo junake, rešenja i, jeste, raspevane vilenjake.
Takođe u dubini duše znamo da univerzum nije stvarno takav. Znamo to oduvek, još od onog prvog malenog kruga obasjanog svetlošću vatre, kada nam je šaman pričao o Zogu, koji može da ubija mamute. Svet nije stvarno takav, ali bi trebalo da bude, i ako budemo dovoljno snažno verovali, možda preživimo još koju noć.
Fantastika uspostavlja red u univerzumu. Ili mu, u svakom slučaju, nameće red. I to ljudski red. Stvarnost nam govori da postojimo samo jedno kratko, mučno vreme u hladnoj večnosti; fantastika nam kaže da su likovi u prvom planu važni. Fantastika popunjava tuđinsku Spoljašnjost živim bićima, i nije naročito važno popunjava li je pozitivcima ili negativcima. Ucrtati na mapu izmišljeno ostrvo Brasil predstavlja korak u dobrom pravcu, ali ako to ne možete, bar napišite „ovde žive zmajevi“; bolje išta nego ništa. Bolje zmajevi nego praznina.
Na samom dnu, na krajičku korena, nalazi se strah od tame i hladnoće, ali kad tami nadeneš ime, već si je delimično zauzdao. Ili bar misliš da jesi, a to je skoro podjednako važno.
Stvaralačka želja i dalje je snažna kao i uvek, u briljantnim, pametnim nama, koji znamo sve o teflonu i centralnom grejanju. Na primer, stvarnost kaže sledeće: kad mi je dosadno na dugom putovanju, stanem na benzinskoj pumpi i kupim kasetu koju nađem u rafu, a pošto te rafove uvek popunjava neko ko ima ukusa za muziku koliko i kakvo pačje jaje, uglavnom se odlučim za siguricu i kupim kompilaciju nekog umereno pristojnog benda, da se zapravo ne ispovraćam dok slušam. I tako se raznorazni ćoškovi auta pune jeftinim kompilacijama. To je ono što mi stvarnost govori, ako ništa. Ipak, ja sam nekako stvorio sujeverje da se svaka kaseta, ako je oko dve nedelje ostavim u kolima, pretvori u album „Najveći hitovi Kvina“. Prijatelji mi kažu da je to sumanuto. Njihove kasete se navodno pretvaraju u kompilacije Brusa Springstina.
Dobro, zezam se. Skoro uopšte ne verujem u to. Pronašao sam logično objašnjenje. Kao i za šapat u našoj staroj kući; shvatio sam da se čvorci gnezde ispod strehe. Ako hoćete tačno značenje reči „šušorenje“, to su vam noćni šumovi čvoraka. A što se tiče ogromne zveri koja je stajala iza mene i teško mi disala za vrat jednog dana dok sam čitao – neko malo dalje u našoj ulici je kosio travu onom starinskom kosilicom na guranje, zvuk se odbijao, naleteo je na ugao sobe iza mene i, uz šum šišanja i landaranje lanca, zaličio je na – pa, na neku užasnu zver. Činilo mi se da tih dvadeset sekundi – koliko mi je trebalo da proanaliziram zvuk a da ne pomerim glavu – traje mnogo duže.
Da vam ispričam o nuklearnoj elektrani sagrađenoj na – dobro, skoro na – mogili iz gvozdenog doba. Meštani su mogilu zvali Vilinski breg. Za vreme izgradnje elektrane radnici su za sve, od izgubljenog čekića do velikog kašnjenja na projektu, počeli da krive vile (navodno je neko slučajno prešao kamionom preko brežuljka, a vile to stvarno mrze). Naravno, nisu verovali u to. Kad je elektrana bila gotova, građevinsko preduzeće je iz šale poklonilo direktoru elektrane malu baštensku statuu – vilu. Direktor ju je stavio u vitrinu s trofejima. Izrodila se priča da će ukoliko je neko pomeri, nešto poći po zlu u elektrani. I jednog dana su je stavili u ormar. Tri nedelje kasnije neobično jaka oluja je dojurila prema nama uz estuar, poplavila nuklearnu pumpnu stanicu do dubine od metar i osamdeset centimetara i izbacila iz igre četiri reaktora i stotine megavata proizvodnog kapaciteta.
Sutradan su došle televizijske ekipe da snimaju popravke i, naravno, neko od radnika je pomenuo vilu, koju su vredno ekshumirali iz ormara da joj podare trenutak slave. Ho-ho-ho, vilinsko prokletstvo zatvorilo elektranu. Ho-ho-ho.
U to vreme još je bilo zezanja s nuklearnom energijom. Bila je to zanimljivost na vestima i za njom je usledio sasvim pristojan prilog o brzoj popravci elektrane.
Vest je obišla svet. Negde na početku putovanja uklonili su onaj ključni činilac u stilu „ho-ho-ho“. Pisma su nam pristizala odasvud. Na čelu pismopisaca je bila tadašnja Zapadna Nemačka, ako se dobro sećam. „Molim vas, ispričajte nam nešto više o tom stvorenju koje je zatvorilo nuklearnu elektranu“, rekli su.
Tražili su mi da sastavim prigodan odgovor i moram reći da uopšte nije bio loš. Objasnio sam šta su gremlini i kako su mnogi zanati stvarali sopstvena sitna sujeverja i male mitologije. Ipak, kao portparol elektrane, polako sam shvatio da se ne slažu baš svi zaposleni s mojim vedrim izjavama da mi, razume se, ne verujemo stvarno u to. Bili su inženjeri. Znali su za Marfija. Nisu imali nameru da ljute vile.
Zapravo, u toj blistavoj, svetlucavoj, modernoj elektrani, vodio sam razgovor s jednim starijim inženjerom; glasio je ovako:
„Ne možeš im reći da niko ovde ne veruje u to.“
„Dakle, hoćeš da kažem da naši ljudi zapravo veruju?“
„Ne. Reci im da je to samo… priča.“
Kasnije je neko od njih rekao: „Pitam se kakve će sve legende nastati o ovom mestu za hiljadu godina, kad ostane samo breg. U selima ce se verovatno pričati da se ponekad u ponoć ukaže tim fizičara u patroli.” Složilismo se: ako ljudi ne obrate pažnju na upozorenja, mrtav i zakopan nuklearni reaktor bi postao prava-pravcata ukleta grobnica – nedugo nakon što provale unutra, svi bi umirali pod tajanstvenim okolnostima.
To je ostavilo na mene popriličan utisak. Nisam znao da inženjeri umeju tako da razmišljaju. Oštre mašinske ivice već je počinjao da prekriva tanak sloj fantazijskog maziva – ili maziva sanjarija, pošto su sanjarije samo fantastika kojoj se ispasala košulja. Tada sam shvatio nešto: ukoliko jednom budemo imali bazu na Mesecu, na Marsu ili na koloniji L5, naši umovi, skloni unutrašnjoj dekoraciji, ukrasiće novi krajolik renoviranim maštarijama: senovitim prilikama koje žive negde u metalnoj konstrukciji i kradu struju, možda, ili patuljcima koji izlaze iz kompjuterskih kućišta i noću ti čiste kacigu ako im ostaviš činiju nutrijentske supe.
Obeležavamo predele sopstvenim maštarijama kao što ih pas obeležava mokraćom. Time ih prisvajamo. Nakon što izmislimo bogove i demone, možemo da im se umiljavamo ili da ih isterujemo.
Pošto smestimo vile u zlokobno, usamljeno trnovito drvo, možemo da odlučimo kakav ćemo stav zauzeti prema njemu; možemo da ga kitimo vrpcama, da doživljavamo vizije ispod njega – ili da ga srušimo buldožerom i proglasimo kako nismo sujeverni.
Dnevnici Borislava Pekića (drugi dio): „Doznajem da me je narod lišio slobode”
Čarobna kraljevstva
Sandej tajms, 4. jul 1999.
Kad je izašla treća knjiga o Hariju Poteru, Sandej tajms me je zamolio da kažem nešto o tome zašto Britanci s toliko žara pišu fantastiku. Čini mi se da je celo uputstvo glasilo ovako: „Treba nam do četvrtka.“ Kad su objavili tekst, pod nazivom „Kraljevstvo fantastike“, ispostavilo se da je neki urednik ljubazno pretpostavio da sam greškom otkucao „numinozan“ iako sam zapravo hteo da kažem „luminozan“, pa je to izmenio. Eh.
Sećam se nekog zadnjeg dvorišta koje sam stalno viđao iz voza. Bilo je to vrlo malo dvorište vrlo male kuće, stešnjeno između gromoglasno bučne pruge, bilborda i gotovo razrušene fabrike.
Ne znam šta bi od njega napravio kakav Francuz ili Italijan. Baštu za sedenje, verovatno, s nekoliko biljaka u saksijama i paravanom obraslim u lozu da prikrije bar ono najgore postindustrijsko ruglo. Ipak, ovo je bio vrt jednog Engleza, i on je odlučio da uzgoji ako ne sam Jerusalim, a ono bar jerusalimske artičoke. Bilo je tu ukrasnog kamenja obraslog u planinsko bilje, napravljenog od pažljivo postavljenih komada betona (baštensko kamenje od betona je veliki britanski doprinos hortikulturi, i nadam se da je izloženo negde u nekom muzeju na otvorenom). Imao je i ribnjak. Ribe su verovatno morale da izađu na obalu ako hoće da se okrenu. Bilo je ruža. Postojala je i majušna staklena bašta od starih prozorskih ramova prikucanih jedan za drugi (još jedan veliki britanski izum). Nikad nijedna parcela nije bila tako temeljito podvrgnuta baštovanstvu, zapravo, kao taj komadić tla koji su zaposele mačke.
Ako ne računate mnogocvetni pasulj, nije se trudio da zakloni pogled na mračne, satanske fabrike. Za tog vrtlara, u toj bašti, one nisu postojale. Nalazile su se u drugom svetu.
Britanci su nadareni da stvaraju svetove u mašti i nesumnjivo smo njihovi veliki izvoznici. Trenutno nam je na čelu Džoana Rouling. Ne bi više knjiga prodala ni da je njen mladi čarobnjak Hari Poter kumče Hanibala Lektera. Zašto smo toliko navikli na fantastiku?
Pa, ona je svuda oko nas… skoro bukvalno. Ranohrišćanska crkva je doprinela tome, pošto nije zatrla tadašnje paganske religije. Umesto toga, pojedini običaji i proslave dobili su hrišćansku fasadu. Ovo je u to doba nesumnjivo uštedelo crkvi mnogo nevolja. Takođe je i očuvalo dotične proslave i običaje, što nije bio cilj. Otad vredno sakupljamo božanstva svojih osvajača i stvaramo svračju mitologiju, grabeći sve što privlačno zasija. Pojedini komadići su se spojili, i nastao je Britanski ciklus, legenda o kralju Arturu izatkana od drugih legendi u veliku britansku priču. Prožima i sam predeo, od jednog kraja zemlje do drugog. Svako brdo je Arturov presto, svaka špilja – Merlinova pećina.
Iz priča se rađaju druge priče. Oduvek slutim da je Robin Hud bio samo običan razbojnik, ali je bio u prednosti jer je imao vrlo moćno oružje. Ne mislim na dugi luk. U pitanju je bio glas minstrela Alana a Dejla. Oružje te samo održava u životu, ali dobra balada ti podari besmrtnost.
Onda su, početkom industrijske revolucije, ovaj bogati seoski folklor zaključali u fabrike, i on se tamo skuvao kao u ekspres loncu.
Naravno da fantastika postoji oduvek. Ona je praknjiževnost koja je izrodila sve ostale žanrove, a razvila se u pećini uporedo s religijom. Izrasle su iz istog korena: ako nacrtamo one prave slike i nađemo one prave reči, možemo da upravljamo svetom, da osiguramo uspeh u lovu, da se zaštitimo od groma i pregovaramo sa Smrću. Sintagma koju ponekad povezujemo s fantastikom jeste „priče o bogovima i junacima“, a oni su međusobno neodvojivi. Prvi junaci su se suprotstavljali bogovima, varali ih ili pljačkali za dobro plemena, i vratili su se, i pričali su o tome.
Ipak, tek u prošlom veku fantastika je dobila dodatnu ulogu kao sredstvo bekstva, način da umakneš iz takozvanog turobnog sveta koji je sve više podlegao industrijalizaciji. Iz istog lonca je, kako mi se uvek činilo, potekla i engleska opsednutost baštama – malenim, privatnim parcelama koje su, na možda sat vremena, mogle postati ceo svet.
Pre nekoliko godina su se u štampi pojavile žučne kritike kada su, u anketi knjižare Voterstouns, čitaoci izglasali Gospodara prstenova za knjigu veka. Izvesni kritičari su smatrali da je javnost – ta gomila nikogovića – baš nezahvalna posle svega što su kritičari za nju uradili. Bilo je nebitno. Ta knjiga je za njih nedodirljiva. Isto tako su mogli ciglama gađati planinu; ne mogu napraviti štetu, a planina posle bude malčice viša. Gospodar prstenova je sada klasik, a klasici ne nastaju po narudžbini.
DŽ. R. R. Tolkin je postao poput planine; pojavljuje se u svim kasnijim delima fantastike onako kao što se planina Fudži često pojavljuje na japanskim grafikama. Ponekad velika, u krupnom planu. Ponekad kao obličje na obzorju. Ponekad je uopšte nema, što ili znači da je umetnik svesno odlučio da ne prikaže planinu, a to je već samo po sebi zanimljivo, ili znači da on sam stoji na planini Fudži.
Svetovi fantastike nas veoma privlače. Podrazumevaju izvesna pravila. Dopadaju nam se zato što su jednostavni i očaravajući, u složenom svetu dvadesetog veka. Zlo je prikazano na mapi, i protiv njega se zna lek – pronađeš mač, povratiš Gral, uništiš prsten. Put će biti težak, ali bar postoji putokaz. Ako Dobro pokaže dovoljno dobrote, moralnosti i hrabrosti, pobediće – premda uz izvesnu cenu. I neko vreme će pozitivci živeti srećno do kraja života… dok ne budu morali da ponove sve to.
A ipak, iako je Gospodar prstenova engleski do srži, on nije bio tipična britanska knjiga fantastike. Nije pripadao glavnim strujanjima, svejedno što sada sam za sebe čini reku, što je izrodio brojne pritoke i, za mnoge, postao definicija „fantastike“.
Književnost svedočenja Varlama Šalamova – o knjizi Dušana Opačića
Gospodar je bio neobičan zato što je počinjao i završavao se u svetu koji je kao naš, ali nije naš, svetu u kom važe drugačija pravila, pedantno stvorenom do najsitnijeg detalja; što je najvažnije, u pitanju je svet u koji se ne može stići odavde. Ne postoje čarobna vrata u Srednji svet – ako ne računate korice knjige. Nema ulaska pomoću čarobnog ćilima, ormara, sna ili labuđe zaprege. On je zasebna tvorevina.
Od Tolkina naovamo – i zbog Tolkina – nastalo je toliko fantazijskih univerzuma da ih ne možete obuhvatiti ni zamahom neobično izgraviranog mača, ali ako pogledamo tradiciju, Britanci su oduvek želeli da fantazijski svetovi budu mnogo bliže njihovom rođenom pragu. Volimo da budu odmah tu, s druge strane vrata ili ogledala, pa čak i da budu ovde, uz nas – numinozni, nevidljivi dok ne stekneš izvestan dar. Pride je išla i snažna težnja ka odomaćivanju, pokušaj da se bašte pretvore u divljinu punu goblina, da se fantastika zauzda… da se, zapravo, fantastika spusti na Zemlju.
Aristotel je u Poetici rekao da poetska metafora i jezik podrazumevaju pažljiv spoj običnog i neobičnog. Po rečima G. K. Čestertona, od svega tuđinskog i fantastičnog zapravo je mnogo grotesknije i čudesnije ono što je svakodnevno ali nezapaženo – samo ga treba pogledati iz novog ugla. Takva je naša tradicija, i uglavnom je održavaju u životu ljudi koji pišu za decu.
Veliko Tolkinovo dostignuće jeste što je promenio odrednice fantastike kao žanra; odjednom se mogla objavljivati za odrasle i odrasli su je mogli čitati. Dotada smo pretežno to putovanje prepuštali deci, a ona su poprilično uživala u njemu i lako su ga prevaljivala. Odrasli bi se umešali samo utoliko da kakav nastavnik pažljivo oduzme „eskapističko đubre“ koje dete trenutno čita i baci ga u kantu. I dan-danas ima takvih – verujem da ih čeka naročit krug pakla. Naravno da je fantastika eskapistička. Većina priča nam donosi bekstvo. Pa šta? Ne treba nastavnici da budu tamničari.
Bekstvo nije po sebi dobro ili loše. Važno je od čega bežiš i kuda. Pišem ovo iz iskustva, jer, što se mene tiče, pobegao sam u ideju da se u knjigama može zaista uživati, pošto mi nastavnici dotad nisu skrenuli pažnju na tu činjenicu. Knjige fantastike dovele su me do mitologije, mitologija neprimetno do antičke istorije… i ja sam tiho i bez muke stekao obrazovanje, zahvaljujući gradskoj biblioteci.
Što se mene tiče, mladi junaci E. Nezbit su leteli na ćilimima, putovali kroz vreme i razgovarali s čarobnim bićima, ali to su i dalje bila deca iz edvardijanskog doba. Deca u knjigama K. S. Luisa su svakako živela Ovde, ali su prolazila kroz čarobna vrata da bi stigla Onamo. Čarobna vrata su vrlo važan deo tradicije. Slika koja već vrlo dugo simbolizuje fantastiku mnogo bolje od bogzna kojih zmajeva i veštica jeste jedna od prvih scena u filmu Terija Gilijama Vremenski banditi, kada vitez na konju, pod punim oklopom, izgalopira iz ormara u običnu sobu jednog običnog dečaka.
Keju Harkeru, junaku iz knjiga Džona Mejsfilda Narod ponoći i Kutija čuda, nisu trebala čak ni vrata, samo sposobnost da vidi čarobni svet, tamo gde se dodiruje sa ovim našim, kao i likove koji žive između ta dva sveta. Likovi pisaca poput Dajane Vin Džouns i Alana Garnera umeju da zalutaju u slične čarobne svetove – ovaj svet zapravo, gledan iz drugog ugla, što reče Česterton – i da se zatim vrate kući.
Najbolji pisci fantastike ne pišu jeftinu, hokus-pokus fantastiku; oni promene pravila koja pokreću svet, a onda vrlo pažljivo i vrlo logično pišu u okviru tih pravila. Više nije dovoljno da postoje čarobnjaci, bauci i magija. Za njih znamo. Sad nas zanima kako će se čarobnjaci izboriti s problemom genetski modifikovanih zmajeva i šta patuljci preduzimaju da bi zaustavili uznemiravanje gnomova na rasnoj osnovi. Vraćamo se Čestertonu. Možda ćemo bolje razumeti ovaj svet ako ga budemo posmatrali iz drugog.
Hari Poter Džoane Rouling je čvrsto utemeljen u ovoj tradiciji. Ako ćemo pravo, elementi njenih priča nisu novi ni za koga ko prati savremenu fantastiku za decu. Mladi čarobnjaci i veštice su i ranije išli u školu. Ipak, zaista je nebitno. Tako to ide u žanrovskoj književnosti; da je drugačije, postojala bi samo jedna knjiga o vremeplovu. Većina krimića vrvi od policije, zločina i zločinaca, a većina torti sadrži gotovo iste sastojke. Važno je kako ih umesite. Umesite ih kako treba, s maštom, živošću i povelikim prstohvatom sreće, i dobićete ono što je retko a dragoceno – žanrovsku knjigu koja prevazilazi granice žanra. A Hari Poter je divno umešen.
Izvor: Glif
