Приредио: Данило Лучић
Књига Омашка на тастатури (издавач: Лагуна, превод: Невена Андрић) открива интимну страну Терија Прачета (1948–2015), једног од најомиљенијих савремених британских писаца. У њој су сабрани есеји, говори, новински текстови и други записи настајали током више од пола века – од његових раних дана у новинарству до периода када се суочавао са ретким обликом Алцхајмерове болести. И када говори о тешким темама, Прачет задржава препознатљив хумор и ироничан поглед на свет. Збирка тако постаје више од публицистичког прегледа – она је искрено и дирљиво сведочанство о једном стваралачком путу и суочавању са пролазношћу. У ова два текста “Корени фантастике” и “Чаробна краљевства” које вам овде преносимо, Прачет пише о томе како фантастика – од огњишта првих прича до савремених романа – настаје из људске потребе да непознато претвори у причу и празнину света испуни змајевима, боговима и јунацима.
Корени фантастике
„Корени фантастике: мит, фолклор и архетип“, Књига Светске фантазијске конвенције, уредница Шели Датон Бери, 1989.
Ово сам мало дотерао и допунио неколико појединости.
Оно о нуклеарној вили је сушта-суштацка истина.
Ето још једне приче о оној електрани; само чека прави тренутак да се оствари.
Видите, треба много времена да се сагради електрана.Крупни комади грађевинске машинерије проводе читав радни век на истом градилишту, све док се бесповратно не покваре. Шта радиш с расходованим булдожером? Па, ионако имаш гомилу ископане земље и ђубрета, а околину ваља уредити и дотерати, па направиш огроман брег и закопаш машину, можда с неколико мини-багера, да је опслужују на оном свету.
Данашњи посетиоци виде ово брдо и мисле да је то вилинска хумка. Није. Она је с друге стране пута и, у поређењу с брдом, делује неугледно.
Ипак, знате шта, волим да замишљам како ће неке мрачне, олујне ноћи гром ударити у оба брежуљка истовремено. Биће то она спора, плава, искричава муња каква се виђа само у филмовима, разуме се.
А онда ће уследити часак дубоке тишине, који наруши пригушено али јасно кашљуцање великог дизел-мотора који се пали…
Елем, такво саопштење за штампу сигурно не бисте желели да пропустите…
Прошле године један амерички писац ми је рекао: „Бојим се да се твоје књиге неће продавати овде код нас, јер из њих не допире певање вилењака.“
Па, време је, чини се, показало да је погрешио, али не смета ми што се не чује певање вилењака. Ако мене питате, они вероватно раде штошта занимљивије. Поред тога, уколико је вилењацима посао да певају, мене ту заправо занима онај један антислухиста. Кад пишете смешну фантастику, добар део забаве јесте потрага за клишеима које можете изврнути наглавце. Ипак, доста о томе…
Корени фантастике сежу много дубље од обичних змајева и вилењака, и штета је што данас писци проводе толико времена у општем фантазијском универзуму… знате већ на који мислим.
Негде дубоко, у чврстој стени Земљине коре, лежи жеља да стварамо светове у којима, ма колико наизглед сложени, чудни и крајње опасни они били, важе схватљива правила, а сами ти светови се темеље на моралу. Знамо да ће победити трећи брат, онај који да храну сиромашној старици, знамо да ће последња, очајничка прилика, којој је шанса за успех један у милион – донети тај успех, знамо да ће сваки предмет који главни јунак стекне под тајанственим околностима бити кључан за заплет. Знамо да је скромни свињар заправо прерушени престолонаследник зато што, у дубини душе, знамо да смо то и ми сами, али у том маленом, секундарном свету важе разумљива начела и забране, кроз које он, за разлику од нас, може да се пробије како би досегао… па, крај књиге.
Има то и своју тамну страну. Узмимо Господара прстенова – прву књигу фантастике за многе из моје генерације. Одрасли ум ми каже да је занимљив део Господара заправо оно што је дошло после – невоље континента опустошеног од рата, службени план обнове Мордора, политичке промене, демократизација Минас Тирита. Ето, то би могла бити смешна фантастика. Или сатира. Али не уобичајена фантастика, зато што је сувише блиско нашој стварности. Ми желимо јунаке, решења и, јесте, распеване вилењаке.
Такође у дубини душе знамо да универзум није стварно такав. Знамо то одувек, још од оног првог маленог круга обасјаног светлошћу ватре, када нам је шаман причао о Зогу, који може да убија мамуте. Свет није стварно такав, али би требало да буде, и ако будемо довољно снажно веровали, можда преживимо још коју ноћ.
Фантастика успоставља ред у универзуму. Или му, у сваком случају, намеће ред. И то људски ред. Стварност нам говори да постојимо само једно кратко, мучно време у хладној вечности; фантастика нам каже да су ликови у првом плану важни. Фантастика попуњава туђинску Спољашњост живим бићима, и није нарочито важно попуњава ли је позитивцима или негативцима. Уцртати на мапу измишљено острво Брасил представља корак у добром правцу, али ако то не можете, бар напишите „овде живе змајеви“; боље ишта него ништа. Боље змајеви него празнина.
На самом дну, на крајичку корена, налази се страх од таме и хладноће, али кад тами наденеш име, већ си је делимично зауздао. Или бар мислиш да јеси, а то је скоро подједнако важно.
Стваралачка жеља и даље је снажна као и увек, у бриљантним, паметним нама, који знамо све о тефлону и централном грејању. На пример, стварност каже следеће: кад ми је досадно на дугом путовању, станем на бензинској пумпи и купим касету коју нађем у рафу, а пошто те рафове увек попуњава неко ко има укуса за музику колико и какво пачје јаје, углавном се одлучим за сигурицу и купим компилацију неког умерено пристојног бенда, да се заправо не исповраћам док слушам. И тако се разноразни ћошкови аута пуне јефтиним компилацијама. То је оно што ми стварност говори, ако ништа. Ипак, ја сам некако створио сујеверје да се свака касета, ако је око две недеље оставим у колима, претвори у албум „Највећи хитови Квина“. Пријатељи ми кажу да је то сумануто. Њихове касете се наводно претварају у компилације Бруса Спрингстина.
Добро, зезам се. Скоро уопште не верујем у то. Пронашао сам логично објашњење. Као и за шапат у нашој старој кући; схватио сам да се чворци гнезде испод стрехе. Ако хоћете тачно значење речи „шушорење“, то су вам ноћни шумови чворака. А што се тиче огромне звери која је стајала иза мене и тешко ми дисала за врат једног дана док сам читао – неко мало даље у нашој улици је косио траву оном старинском косилицом на гурање, звук се одбијао, налетео је на угао собе иза мене и, уз шум шишања и ландарање ланца, заличио је на – па, на неку ужасну звер. Чинило ми се да тих двадесет секунди – колико ми је требало да проанализирам звук а да не померим главу – траје много дуже.
Да вам испричам о нуклеарној електрани саграђеној на – добро, скоро на – могили из гвозденог доба. Мештани су могилу звали Вилински брег. За време изградње електране радници су за све, од изгубљеног чекића до великог кашњења на пројекту, почели да криве виле (наводно је неко случајно прешао камионом преко брежуљка, а виле то стварно мрзе). Наравно, нису веровали у то. Кад је електрана била готова, грађевинско предузеће је из шале поклонило директору електране малу баштенску статуу – вилу. Директор ју је ставио у витрину с трофејима. Изродила се прича да ће уколико је неко помери, нешто поћи по злу у електрани. И једног дана су је ставили у ормар. Три недеље касније необично јака олуја је дојурила према нама уз естуар, поплавила нуклеарну пумпну станицу до дубине од метар и осамдесет центиметара и избацила из игре четири реактора и стотине мегавата производног капацитета.
Сутрадан су дошле телевизијске екипе да снимају поправке и, наравно, неко од радника је поменуо вилу, коју су вредно ексхумирали из ормара да јој подаре тренутак славе. Хо-хо-хо, вилинско проклетство затворило електрану. Хо-хо-хо.
У то време још је било зезања с нуклеарном енергијом. Била је то занимљивост на вестима и за њом је уследио сасвим пристојан прилог о брзој поправци електране.
Вест је обишла свет. Негде на почетку путовања уклонили су онај кључни чинилац у стилу „хо-хо-хо“. Писма су нам пристизала одасвуд. На челу писмописаца је била тадашња Западна Немачка, ако се добро сећам. „Молим вас, испричајте нам нешто више о том створењу које је затворило нуклеарну електрану“, рекли су.
Тражили су ми да саставим пригодан одговор и морам рећи да уопште није био лош. Објаснио сам шта су гремлини и како су многи занати стварали сопствена ситна сујеверја и мале митологије. Ипак, као портпарол електране, полако сам схватио да се не слажу баш сви запослени с мојим ведрим изјавама да ми, разуме се, не верујемо стварно у то. Били су инжењери. Знали су за Марфија. Нису имали намеру да љуте виле.
Заправо, у тој блиставој, светлуцавој, модерној електрани, водио сам разговор с једним старијим инжењером; гласио је овако:
„Не можеш им рећи да нико овде не верује у то.“
„Дакле, хоћеш да кажем да наши људи заправо верују?“
„Не. Реци им да је то само… прича.“
Касније је неко од њих рекао: „Питам се какве ће све легенде настати о овом месту за хиљаду година, кад остане само брег. У селима це се вероватно причати да се понекад у поноћ укаже тим физичара у патроли.” Сложилисмо се: ако људи не обрате пажњу на упозорења, мртав и закопан нуклеарни реактор би постао права-правцата уклета гробница – недуго након што провале унутра, сви би умирали под тајанственим околностима.
То је оставило на мене поприличан утисак. Нисам знао да инжењери умеју тако да размишљају. Оштре машинске ивице већ је почињао да прекрива танак слој фантазијског мазива – или мазива сањарија, пошто су сањарије само фантастика којој се испасала кошуља. Тада сам схватио нешто: уколико једном будемо имали базу на Месецу, на Марсу или на колонији Л5, наши умови, склони унутрашњој декорацији, украсиће нови крајолик реновираним маштаријама: сеновитим приликама које живе негде у металној конструкцији и краду струју, можда, или патуљцима који излазе из компјутерских кућишта и ноћу ти чисте кацигу ако им оставиш чинију нутријентске супе.
Обележавамо пределе сопственим маштаријама као што их пас обележава мокраћом. Тиме их присвајамо. Након што измислимо богове и демоне, можемо да им се умиљавамо или да их истерујемо.
Пошто сместимо виле у злокобно, усамљено трновито дрво, можемо да одлучимо какав ћемо став заузети према њему; можемо да га китимо врпцама, да доживљавамо визије испод њега – или да га срушимо булдожером и прогласимо како нисмо сујеверни.
Дневници Борислава Пекића (други дио): „Дознајем да ме је народ лишио слободе”
Чаробна краљевства
Сандеј тајмс, 4. јул 1999.
Кад је изашла трећа књига о Харију Потеру, Сандеј тајмс ме је замолио да кажем нешто о томе зашто Британци с толико жара пишу фантастику. Чини ми се да је цело упутство гласило овако: „Треба нам до четвртка.“ Кад су објавили текст, под називом „Краљевство фантастике“, испоставило се да је неки уредник љубазно претпоставио да сам грешком откуцао „нуминозан“ иако сам заправо хтео да кажем „луминозан“, па је то изменио. Ех.
Сећам се неког задњег дворишта које сам стално виђао из воза. Било је то врло мало двориште врло мале куће, стешњено између громогласно бучне пруге, билборда и готово разрушене фабрике.
Не знам шта би од њега направио какав Француз или Италијан. Башту за седење, вероватно, с неколико биљака у саксијама и параваном обраслим у лозу да прикрије бар оно најгоре постиндустријско ругло. Ипак, ово је био врт једног Енглеза, и он је одлучио да узгоји ако не сам Јерусалим, а оно бар јерусалимске артичоке. Било је ту украсног камења обраслог у планинско биље, направљеног од пажљиво постављених комада бетона (баштенско камење од бетона је велики британски допринос хортикултури, и надам се да је изложено негде у неком музеју на отвореном). Имао је и рибњак. Рибе су вероватно морале да изађу на обалу ако хоће да се окрену. Било је ружа. Постојала је и мајушна стаклена башта од старих прозорских рамова прикуцаних један за други (још један велики британски изум). Никад ниједна парцела није била тако темељито подвргнута баштованству, заправо, као тај комадић тла који су запоселе мачке.
Ако не рачунате многоцветни пасуљ, није се трудио да заклони поглед на мрачне, сатанске фабрике. За тог вртлара, у тој башти, оне нису постојале. Налазиле су се у другом свету.
Британци су надарени да стварају светове у машти и несумњиво смо њихови велики извозници. Тренутно нам је на челу Џоана Роулинг. Не би више књига продала ни да је њен млади чаробњак Хари Потер кумче Ханибала Лектера. Зашто смо толико навикли на фантастику?
Па, она је свуда око нас… скоро буквално. Ранохришћанска црква је допринела томе, пошто није затрла тадашње паганске религије. Уместо тога, поједини обичаји и прославе добили су хришћанску фасаду. Ово је у то доба несумњиво уштедело цркви много невоља. Такође је и очувало дотичне прославе и обичаје, што није био циљ. Отад вредно сакупљамо божанства својих освајача и стварамо сврачју митологију, грабећи све што привлачно засија. Поједини комадићи су се спојили, и настао је Британски циклус, легенда о краљу Артуру изаткана од других легенди у велику британску причу. Прожима и сам предео, од једног краја земље до другог. Свако брдо је Артуров престо, свака шпиља – Мерлинова пећина.
Из прича се рађају друге приче. Одувек слутим да је Робин Худ био само обичан разбојник, али је био у предности јер је имао врло моћно оружје. Не мислим на дуги лук. У питању је био глас минстрела Алана а Дејла. Оружје те само одржава у животу, али добра балада ти подари бесмртност.
Онда су, почетком индустријске револуције, овај богати сеоски фолклор закључали у фабрике, и он се тамо скувао као у експрес лонцу.
Наравно да фантастика постоји одувек. Она је пракњижевност која је изродила све остале жанрове, а развила се у пећини упоредо с религијом. Израсле су из истог корена: ако нацртамо оне праве слике и нађемо оне праве речи, можемо да управљамо светом, да осигурамо успех у лову, да се заштитимо од грома и преговарамо са Смрћу. Синтагма коју понекад повезујемо с фантастиком јесте „приче о боговима и јунацима“, а они су међусобно неодвојиви. Први јунаци су се супротстављали боговима, варали их или пљачкали за добро племена, и вратили су се, и причали су о томе.
Ипак, тек у прошлом веку фантастика је добила додатну улогу као средство бекства, начин да умакнеш из такозваног туробног света који је све више подлегао индустријализацији. Из истог лонца је, како ми се увек чинило, потекла и енглеска опседнутост баштама – маленим, приватним парцелама које су, на можда сат времена, могле постати цео свет.
Пре неколико година су се у штампи појавиле жучне критике када су, у анкети књижаре Вотерстоунс, читаоци изгласали Господара прстенова за књигу века. Извесни критичари су сматрали да је јавност – та гомила никоговића – баш незахвална после свега што су критичари за њу урадили. Било је небитно. Та књига је за њих недодирљива. Исто тако су могли циглама гађати планину; не могу направити штету, а планина после буде малчице виша. Господар прстенова је сада класик, а класици не настају по наруџбини.
Џ. Р. Р. Толкин је постао попут планине; појављује се у свим каснијим делима фантастике онако као што се планина Фуџи често појављује на јапанским графикама. Понекад велика, у крупном плану. Понекад као обличје на обзорју. Понекад је уопште нема, што или значи да је уметник свесно одлучио да не прикаже планину, а то је већ само по себи занимљиво, или значи да он сам стоји на планини Фуџи.
Светови фантастике нас веома привлаче. Подразумевају извесна правила. Допадају нам се зато што су једноставни и очаравајући, у сложеном свету двадесетог века. Зло је приказано на мапи, и против њега се зна лек – пронађеш мач, повратиш Грал, уништиш прстен. Пут ће бити тежак, али бар постоји путоказ. Ако Добро покаже довољно доброте, моралности и храбрости, победиће – премда уз извесну цену. И неко време ће позитивци живети срећно до краја живота… док не буду морали да понове све то.
А ипак, иако је Господар прстенова енглески до сржи, он није био типична британска књига фантастике. Није припадао главним струјањима, свеједно што сада сам за себе чини реку, што је изродио бројне притоке и, за многе, постао дефиниција „фантастике“.
Књижевност сведочења Варлама Шаламова – о књизи Душана Опачића
Господар је био необичан зато што је почињао и завршавао се у свету који је као наш, али није наш, свету у ком важе другачија правила, педантно створеном до најситнијег детаља; што је најважније, у питању је свет у који се не може стићи одавде. Не постоје чаробна врата у Средњи свет – ако не рачунате корице књиге. Нема уласка помоћу чаробног ћилима, ормара, сна или лабуђе запреге. Он је засебна творевина.
Од Толкина наовамо – и због Толкина – настало је толико фантазијских универзума да их не можете обухватити ни замахом необично изгравираног мача, али ако погледамо традицију, Британци су одувек желели да фантазијски светови буду много ближе њиховом рођеном прагу. Волимо да буду одмах ту, с друге стране врата или огледала, па чак и да буду овде, уз нас – нуминозни, невидљиви док не стекнеш известан дар. Приде је ишла и снажна тежња ка одомаћивању, покушај да се баште претворе у дивљину пуну гоблина, да се фантастика заузда… да се, заправо, фантастика спусти на Земљу.
Аристотел је у Поетици рекао да поетска метафора и језик подразумевају пажљив спој обичног и необичног. По речима Г. К. Честертона, од свега туђинског и фантастичног заправо је много гротескније и чудесније оно што је свакодневно али незапажено – само га треба погледати из новог угла. Таква је наша традиција, и углавном је одржавају у животу људи који пишу за децу.
Велико Толкиново достигнуће јесте што је променио одреднице фантастике као жанра; одједном се могла објављивати за одрасле и одрасли су је могли читати. Дотада смо претежно то путовање препуштали деци, а она су поприлично уживала у њему и лако су га преваљивала. Одрасли би се умешали само утолико да какав наставник пажљиво одузме „ескапистичко ђубре“ које дете тренутно чита и баци га у канту. И дан-данас има таквих – верујем да их чека нарочит круг пакла. Наравно да је фантастика ескапистичка. Већина прича нам доноси бекство. Па шта? Не треба наставници да буду тамничари.
Бекство није по себи добро или лоше. Важно је од чега бежиш и куда. Пишем ово из искуства, јер, што се мене тиче, побегао сам у идеју да се у књигама може заиста уживати, пошто ми наставници дотад нису скренули пажњу на ту чињеницу. Књиге фантастике довеле су ме до митологије, митологија неприметно до античке историје… и ја сам тихо и без муке стекао образовање, захваљујући градској библиотеци.
Што се мене тиче, млади јунаци Е. Незбит су летели на ћилимима, путовали кроз време и разговарали с чаробним бићима, али то су и даље била деца из едвардијанског доба. Деца у књигама К. С. Луиса су свакако живела Овде, али су пролазила кроз чаробна врата да би стигла Онамо. Чаробна врата су врло важан део традиције. Слика која већ врло дуго симболизује фантастику много боље од богзна којих змајева и вештица јесте једна од првих сцена у филму Терија Гилијама Временски бандити, када витез на коњу, под пуним оклопом, изгалопира из ормара у обичну собу једног обичног дечака.
Кеју Харкеру, јунаку из књига Џона Мејсфилда Народ поноћи и Кутија чуда, нису требала чак ни врата, само способност да види чаробни свет, тамо где се додирује са овим нашим, као и ликове који живе између та два света. Ликови писаца попут Дајане Вин Џоунс и Алана Гарнера умеју да залутају у сличне чаробне светове – овај свет заправо, гледан из другог угла, што рече Честертон – и да се затим врате кући.
Најбољи писци фантастике не пишу јефтину, хокус-покус фантастику; они промене правила која покрећу свет, а онда врло пажљиво и врло логично пишу у оквиру тих правила. Више није довољно да постоје чаробњаци, бауци и магија. За њих знамо. Сад нас занима како ће се чаробњаци изборити с проблемом генетски модификованих змајева и шта патуљци предузимају да би зауставили узнемиравање гномова на расној основи. Враћамо се Честертону. Можда ћемо боље разумети овај свет ако га будемо посматрали из другог.
Хари Потер Џоане Роулинг је чврсто утемељен у овој традицији. Ако ћемо право, елементи њених прича нису нови ни за кога ко прати савремену фантастику за децу. Млади чаробњаци и вештице су и раније ишли у школу. Ипак, заиста је небитно. Тако то иде у жанровској књижевности; да је другачије, постојала би само једна књига о времеплову. Већина кримића врви од полиције, злочина и злочинаца, а већина торти садржи готово исте састојке. Важно је како их умесите. Умесите их како треба, с маштом, живошћу и повеликим прстохватом среће, и добићете оно што је ретко а драгоцено – жанровску књигу која превазилази границе жанра. А Хари Потер је дивно умешен.
Извор: Глиф
