Prevela: Milica Jovanović
Majka me je nazvala Vendi, po junakinji iz Petra Pana. Jednog dana je na televiziji naišla na animirani film i bila zapanjena kreativnošću, maštom i ljubaznošću tog lika. Ali to nije bio jedini razlog zašto se odlučila za moje ime.
„Vendi“ se takođe lako prevodi na kineski, gde postaje dva znaka: „ven“ i „di“. Prvi znak, „ven“, bio je isti kao i prvi znak imena moje sestre, što ističe naš odnos i činjenicu da smo deo iste generacije. „Ven“ je sam po sebi bio povezan sa prizorom oblaka koji formiraju različite oblike na nebu, koje je moja majka volela da posmatra kao dete. Kada se dva znaka mog imena spoje, značenje je referenca na deo cveta. To je takođe odgovaralo imenu moje sestre, koje ima slično cvetno značenje. Imena vezana za cveće uobičajena su za ćerke, jer sugerišu lepotu i slatkoću.
Tako ime koje mi je majka dala nosi nekoliko priča, kao što je to često slučaj sa kineskim imenima. Kineski roditelji često biraju imena koja odražavaju nadanja porodice – bilo da se radi o karakteru ili budućnosti njihovog deteta. Moje ime je izabrano zbog njegovog značenja, ali i zbog veze sa mojom sestrom i konkretnom generacijom u kojoj ću se roditi. Štaviše, dvojezična priroda mog imena otkriva nešto o našoj porodičnoj istoriji: odluku mojih roditelja da emigriraju u Ameriku i prigrle svoju novu zemlju.
Kada sam odlučivala o imenima junaka za svoj roman Njihove božanske vatre želela sam da izaberem ona koja nose i značenje i reference na generacijsku i porodičnu istoriju. Inspiraciju sam potražila u imenima svojih rođaka. To je bila posebno korisna strategija jer je moj roman međugeneracijski porodični ep, koji obuhvata jedan vek u Kini i Americi.
Na primer, imena mojih dede i bake koji su rođeni 1930-ih u Kini odražavaju ogromne društvene promene koje su se dešavale u to vreme. Ime moje bake uključuje znak „ming“, što znači „svetao“, koji je tipično rezervisan za sinove. Koliko znam, majka moje bake je za svoje doba bila progresivna žena i odbijala je da podvezuje svoja stopala. Volim da mislim da je odabrala znak „ming“ za ime svoje ćerke u nadi da će ona voditi slobodniji život. Tokom života moje bake, rodna očekivanja od žena doživela su veliku promenu. Moja baka je završila škole, postala lekarka i vodila samostalan život na koji je njena majka bila ponosna.
Moj deda je, s druge strane, rođen u tradicionalnijoj, bogatoj porodici. Jedan od znakova u njegovom imenu je sadržao znak za „zlato“. Za vreme komunističke revolucije, moj deda je, kao i mnogi drugi, rešio da promeni ime u neko koje nema takvu konotaciju buržoaske dekadencije. Na kraju je izabrao znak za „proleće“ kao svoje novo ime, ime koje je predstavljalo optimizam pun nade za budućnost zemlje.
Imena u generaciji mojih roditelja – onih rođenih 60-ih godina – bila su pod velikim uticajem nacionalističkog žara tog vremena, one vrste koja je na kraju pokrenula kulturnu revoluciju u Kini. Imena su više odražavala interese nacije nego porodice. Na primer, ta imena mogu sadržati znak za „crveno“ (boja povezana sa revolucijom), „vojsku“ ili čak „seljaka“.
Ponekad su imena direktno upućivala na Mao Cedunga, kao što je ime „Vejdung“, što znači „štititi Dunga“. Tokom ovog perioda, ljubav prema naciji mogla je da raskine i najjače porodične veze. Nije bilo neuobičajeno da deca svoje roditelje, ili učenici svoje nastavnike prokažu kao antirevolucionare Crvenoj gardi, koja je potom ponižavala, mučila, pa čak i ubijala „neprijatelje“ države. Dok razmišljam o imenima generacije mojih roditelja, u stanju sam da bolje razumem rasprostranjenost tog žara.
U romanu Njihove božanske vatre takođe sam želela da odam počast konceptu „generacijske pesme“. Na to me inspiriše porodica mog oca, koja vekovima ima generacijsku pesmu. To je, naime, pesma oko koje se klan usaglasi kada imenuje svoje potomke. Prva reč pesme bi se koristila u imenima prve generacije porodičnog klana. Druga reč pesme bi se koristila u imenima druge generacije i tako dalje. Kada porodica stigne do poslednje reči u pesmi, počinje ponovo od početka.
Generacijsku pesmu bi obično sastavljali važni rodonačelnici porodice; ponekad bi je napisao čak i sam car kao poklon plemićkoj porodici kojim joj odaje počast. U mom romanu, jedna od porodica je konzervativnija i tradicionalnija, pa je generacijska pesma za njih način da pokažu te kvalitete.
Kada razmišljam o imenima raznih generacija u mojoj porodici, vidim odbleske istorije koju smo doživeli. Naša imena osvetljavaju naše mesto u porodici i naše mesto u istoriji. Mada su mnogi sukobi, građanski ratovi i revolucije tokom prošlog veka u Kini uništili većinu pisanih zapisa o mojoj porodici, naša imena su nasledstvo koje se nikada ne može konfiskovati ni spaliti. Priče o našim imenima mogu se prenositi sa generacije na generaciju i upravo im taj čin daje veliku snagu. Odabir pravog kineskog imena je čin ljubavi. Više od toga, to je umetnost.
U kineskoj grobnici otkriven „Nebeski kalendar“ star 2.000 godina
Izvor: Peščanik
