Piše: Aleksa Anđelić
Uelbekov cilj nije bio da upozori na pretnju od predstojećeg islamskog prevrata, već da ukaže da moderni čovek sa njegovim vrednosnim orijentirima nije opremljen da se suoči sa takvim sistemom. Islam služi kao strukturni test liberalnih pretpostavki.
Po običaju, dela verovatno najpoznatijeg i najproslavljenijeg romanopisca današnjice, Mišela Uelbeka, posmatraju se kao svojevrsna parodizacija stvarnosti, kao iskrivljena i dramatizovana uvreda upućena opštim i ustaljenim konvencijama. Ukoliko je tačno Ničeovo zapažanje, da današnja „filisterska obrazovna kultura“ pronalazi način da se izmiri sa svojim kritičarima tako što će ih jednim gotovo alhemijskim procesom razblaženja i apsorpcije, pretočiti u puke proizvode umetničkog uživanja, pogodne za konzumaciju i prežvakavanje, onda je ovaj opis prikladan za savremenu recepciju Uelbekovog dela.
Ova kultura, razmišljajući koja Geteova ili Šilerova dela su najpogodnija za večernju cigaru i muziku sa gramofona, na sličan način doživljava Uelbeka kao nastavljača francuskog stila „épater la bourgeoisie“ [1], u tradiciji dekadentnih pesnika poput Bodlera, Remboa, ili kasnijih pisaca, poput Luja-Ferdinanda Selina.
U ovom pogledu, Uelbekov „shock and awe“ stil se doživljava kao književna verzija horor filma, koji podiže adrenalin ili podstiče na razmišljanje, ali koji ne treba shvatiti previše ozbiljno ukoliko se želi sačuvati mentalna stabilnost. Ovo gledište postalo je sve utvrđenije kako je Uelbekov položaj autora postao uvaženiji i utemeljeniji. Na način na koji je to opisao Niče za svoje doba, francuska javnost je pokazala da je Uelbeka „uspela da preživi“, i uvrstila ga u red prodornih, iako kontroverznih kulturnih satiričara, koje ipak ne treba shvatati previše ozbiljno.
Agonija Evrope
Svakako, Uelbek je nedokučiva i kontroverzna figura sam po sebi. Njegov stil, ponegde alegoričan, ali u većini slučajeva groteskno direktan, čitaocu upućuje munje i žaoke koje se veoma lako mogu doživeti kao lični napadi. Uelbek ne dozvoljava lagano obitavanje u predrasudama i opštim uverenjima, i poput otrovne tečne materije prodire u pukotine i razvaline današnjeg liberalnog konsenzusa.
Pitanja koja on postavlja su ona pitanja pred kojim najveći broj ljudi crveni, ali koja jesu, u biti, osnovna pitanja života i sreće živuće zajednice. Ukoliko se prihvati da je Uelbekova tema spora agonija raspada visoke evropske kulture, onda je njegov pristup u tom pogledu mikroskopski. On možda, kako dolikuje dobitniku nagrade Špenglerovog društva (Oswald Spengler Society), poseduje određenu filozofiju istorije, ali predmet njegovih slika je unutrašnja agonija poslednjih ljudi koji stupaju na istorijsku pozornicu razvoja evropske civilizacije.
Ukoliko je Špenglerova vizija makroskopska, onda je Uelbekova mikroskopska. Špengler obitava na svetskoistorijskom, sudbinskom nivou, dok Uelbek oslikava tihe i teskobne posledice ovih metafizičkih, sudbonosnih previranja. Možda nijedna Uelbekova knjiga ne opravdava takav zaključak kao Pokoravanje (Soumission), njegovo ostvarenje iz 2015. godine.
Ova knjiga se zadržava na temama društvene atomizacije, kolapsa životnog stila, propasti liberalnog konsenzusa, poremećenja muško-ženskih odnosa i rastakanja tkiva društvene materije koje su ranije bile okosnica Uelbekovih romana, ali u Pokoravanju pisac takođe stupa na rovito i nezahvalno tle politike. Glavni lik romana, Fransoa, svojom unutrašnjom konfiguracijom podseća na arhetipskog Uelbekovog „junaka“, ali po ustanovljenoj metodi, sami likovi nisu toliko bitni koliko društvene i duhovne okolnosti u kojima se nalaze.
Uelbekovi likovi podsećaju na prazne ljušture, iako ne bez unutrašnjeg života i duhovnih potreba, ali svojom letargijom i ispraznošću ogoljeni do kostiju i prepušteni na milost i nemilost silama koje je oslobodilo materijalističko doba. Fransoa, u Pokoravanju, kao takav jeste tipičan predmet Uelbekove karakterne izgradnje (ili razgradnje), opisan kao čovek apolitičan do bola, bez jakog instinkta ili nagona, u kojem se animalne potrebe tek povremeno javljaju da bi dale do znanja da postoje, i da je ovde reč o čoveku, živom biću.
Fransoa je profesor književnosti na Sorboni, čija je životna tema lik i delo Žorž-Šarla Uismansa (Joris-Karl Huysmans), dekadentnog katoličkog reakcionara, koji je ovde predstavljen kao prvobitni uočavalac propasti vere kao vezivnog tkiva društva. Kroz postepeno ispovedanje Uismansovog dela, Uelbek pokazuje kako religija u moderni postaje nepodobna u dva pravca.
U prvom, moderni čovek, atomizovana jedinka, izgubio je unutrašnju konfiguraciju koja mu omogućava da bezrezervno prihvati religijsko iskustvo, dok je sa druge strane, hrišćanstvo, ovde katoličanstvo, izgubilo snagu ubeđivanja i samorazumljivost koja mu je omogućavala nesmetanu prevlast. Da li ovde krivica pada na čoveku ili religiji, nepoznato je. Izgleda da je u pitanju obostrani mehanizam odbojnosti, koji otežava mogućnost povratka ili reakcije, i da hrišćanstvo više nema na raspolaganju vertikalno ustremljenog, metafizički opremljenog čoveka, dok s druge strane materijalistički čovek postavlja druga pitanja i potrebe na koje religija u svojoj ranijoj formi više ne može da odgovori.
Naravno, ovde može biti reči o „padu“, ili gubitku, degradaciji čoveka, ali svakako rezultat ostaje isti. Kako je Niče „konzervativcima šaptao u uho“, povratak na pređašnju meru vrline nije moguć. „Mora se napred, korak po korak u decadence.“ [2] Na bilo koji način potkupiti napredujući korak istorije nije moguće u bilo kom aspektu života, posebno u religiji.
Portret dekadenta
Uelbekova Francuska, opisana u Pokoravanju, prožeta je dubokom političkom krizom koja odražava društvene podvojenosti i razgrađenu etničku strukturu stanovništva. Demografski kolaps praćen je žestokom političkom borbom koje je junak dela svestan tek maglovito, i u naznakama. Opšta psihofizička i duhovna atrofija odrođenog čoveka poput Fransoe ne dozvoljava mu da oseti težinu istorijskog trenutka, čija se drama odvija pred njegovim očima.
Ne može se ipak reći da su Fransoa i njemu bliski pripadnici francuskih akademskih krugova progresivisti ili poklonici liberalnog materijalizma. Oni možda proživljavaju posledice tih ideologija, ali njihova unutrašnja dekadencija nije produkt svesnog izbora, niti želje. U nedostatku ustremljenja ka višem, oni su prepušteni svom materijalističkom minimumu, animalnim nagonima i željama, ali im nedostaje vitalnost da ih zadovolje.
Ovde se javlja sličnost sa junakom Isplamsavanja (Le feu follet), iz pera Pjera Drijea La Rošela (Pierre Drieu La Rochelle), međuratnog pisca i nastavljača dekadentističke tradicije. Iako lik Alena iz La Rošelovog romana ne deli potrebu za religijskim preporodom sa Fransoom iz Pokoravanja, mehanika njihovog metafizičkog bola se razlikuje samo prema poodmaklosti stadijuma duhovnog i društvenog kolapsa.
Alenova duboka potreba za ispoljavanjem svoje prigušene vitalnosti usmerena je ka usiljenim, teskobnim odnosima sa ženama, koje ovde postaju jedini dokaz i mogućnost ostvarenja te vitalnosti. Međutim, iako se čini da kod La Rošela glavni lik samog sebe apstrakcijama i neosnovanim preubeđenjima vodi u ćorsokak, njegova unutrašnja snaga, prikrivena ali postojana, vodi ka „isplamsavanju“ i svesti o nemogućnosti izmirenja unutarnje slobode sa spoljašnjim okolnostima.
Sama priča se završava tragično. Na svojoj strani, Uelbek gradi portret dekadenta koji ne samo da ne poseduje svest o unutarnjoj slobodi, već u stepenu svoje zakržljalosti ne može sebe da osposobi niti za elementarne izlive vitalnosti i životne snage. Fransoini odnosi sa ženama su mehanički, ogoljeni od zadovoljstva, usmereni samo snagom primitivne nužnosti.
Satirični ton
Poprište političke borbe u Uelbekovom romanu obeleženo je sukobom dva fronta. S jedne strane, razjedinjena i neusmerena desnica, i sa druge, Islamsko bratstvo fiktivnog Muhameda Ben Abesa, sa jasnom i energičnom vizijom društvenog preporoda. Pripadnici desnice ovde su tzv. „nativisti“, po svemu sudeći naslednici identitaraca, čije predstavnike glavni lik sreće u više navrata. Desnica je karakteristično prikazana kao razjedinjena, bezidejna, i vođena jedino instinktivnim silama reakcije umesto konkretnim programom.
Iako je ona ubedljivo najjači pojedinačni politički blok, sprečena je da masovnu podršku iskoristi – prvo sopstvenim nedostatkom političkog instinkta i volje, i drugo, anatemom političkog sistema na desne ideje i svetim strahom od pobede zabranjenih desničara. Sudbina Francuske zapečaćena je koalicijom manje konzervativne stranke i Islamskog bratstva, čime je Nacionalni front ostavljen u prašini.
Opšta psihofizička i duhovna atrofija odrođenog čoveka poput Fransoe ne dozvoljava mu da oseti težinu istorijskog trenutka, čija se drama odvija pred njegovim očima
Ironija je očigledna, a Uelbekov satirični ton doživljava vrhunac kada opisuje nesnađenost novog konzervativnog premijera u poređenju sa ambicioznim i pronicljivim Ben Abesom. Po rečima Karla Šmita: „Političko ne iščezava iz sveta time što neki narod nema više snage ili volje da se zadržava u sferi političkoga. Iščezava samo slab narod.“ [3] Kada se javila nova i dinamična politička struja sa jasnom, ubedljivom vizijom ljudske prirode, društvenog uređenja, i metafizičkom vertikalom, njena snaga ubeđivanja raspršila je krhki otpor neusmerene reakcije koja računa još samo na silu inercije.
Novi vladari Francuske ne beže od političkog i računaju na osnovne datosti koje motivišu ljude da učestvuju u sistemu i doprinesu njegovom funkcionisanju. Naravno, ovde takva sila ne mora biti islam niti njegova politička kodifikacija. Čini se da Uelbekova satira ovde maskira jednu dublju analizu, koja govori o ranjivosti i labavoj osnovi pretpostavki o ljudskoj prirodi na kojima počiva liberalizam.
Islam ovde služi kao najočiglednija, i naravno, najkontroverznija opcija koja skandalizuje francusku javnost, ali se ne može zaključiti da Uelbek uistinu veruje u preuzimanje vlasti od strane islamskog bloka u skorijoj budućnosti. Uelbekov direktni stil sam stvara svoje alegorije, koja su ponegde možda i nesvesne, satira služi i da šokira i da opiše realno stanje.
Za Uelbekovo bavljenje hrišćanstvom u ovoj knjizi karakteristično je jedno mesto iz Ničeovog Antihrista koje vrlo lako može biti najsnažnija necitirana inspiracija čitavog dela. Po Ničeu: „Ako islam prezire hrišćanstvo, on za to ima hiljadu razloga: islam pretpostavlja muškarce…“ [4] Kod Uelbeka se javlja slično zapažanje: „Bili su puni slatkoće, nade, i očekivanja. Isus će se vratiti, uskoro će se vratiti, i već se može osetiti toplina njegovog prisustva koja ispunjava naše duše radošću. Ovo je bila jedina prava tema njihovih himni, himni slatkog i organskog očekivanja. Taj stari čudak Niče je bio u pravu: hrišćanstvo je, na kraju dana, jedna ženstvena religija.“ [5]
Međutim, ovakva oštra paljba po hrišćanstvu nije sasvim koncentrisana, već je kod Uelbeka usmerena na više ciljeva, prevashodno ka liberalizmu i njegovoj političkoj i društvenoj viziji. Ukoliko islam pretpostavlja da se ophodi prema muškarcima, onda liberalizam pretpostavlja jedinke vođene snagom pukog utilitarizma i ostvarivanja lične koristi.
Međutim, ironija jeste da se upravo te koristi i želje ne mogu ispuniti uspomoć takvih pretpostavka. U praznom hodu, u svetu bez kontura, zajednice, utemeljenja, sive mase ekonomskih konzumenata, čovek paradoksalno postaje manje od onoga što jeste, više individualan, iščupan, prepušten prostotama i svakodnevnim potrebama. Ukoliko je Niče predvideo „prevrednovanje svih vrednosti“, herojsku izgradnju novog poretka s one strane dobra i zla, onda bi se možda vragolasto nasmešio na ovakvu demonsku inverziju svog proročanstva, u kome se od njegovog „poslednjeg čoveka“ očekuje upravo da postane Natčovek.
Od iskorenjenog savremenog čoveka se očekuje da izgradi smisao ni iz čega, da bude stvaralac novih vrednosti izvan svih tradicionalnih spona, te da osmisli razlog i motivaciju svom postojanju samostalno i u praznom prostoru. Današnjica je ispunjena nepreglednim masama ovog grotesknog hibrida: poslednjeg Natčoveka, od koga se očekuje da podnese breme istorije i sam pronađe svoj smisao u najnepovoljnijim uslovima za takav poduhvat. U takvom stanju nije za čuđenje ako se pojavi politički, religijski, metafizički pokret koji skida ovo breme sa čoveka i ponudi mu sasvim izledne, opipljive, i neposredne koristi.
Uloga islama
Tu leži uloga Islamskog bratstva, čiji su prvi dani vladavine detaljno opisani pri kraju knjige. Svakako najzanimljiviji segment romana jeste Fransoin razgovor sa Robertom Redigerom, novim rektorom Sorbone, sada Islamskog univerziteta u Parizu. Rediger u razgovoru otkriva da ga je njegovo traganje za za smislom prvo odvelo u potragu za korenima sopstvenog identiteta, te je u mladosti pripadao „nativističkim“ krugovima.
Po njegovom mišljenju, spas nečega što je presudilo samo sebi, efektivno izvršavajući samoubistvo, je promašen zadatak. Posredstvom jedne interesantne anegdote o zatvaranju bara u Hotelu Metropol u Briselu, Rediger smatra da je svesno opadanje i gašenje kvaliteta životnog stila nezanemarljiv i ključan simptom evropskog opadanja. Kako drugačije razumeti namerno proterivanje lepote iz javnog prostora, prilikom čega se ne stiče nikakva korist, osim ako to nije ispunjenje nekakvog mazohističkog poriva?
Uelbek ne dozvoljava lagano obitavanje u predrasudama i opštim uverenjima, i poput otrovne tečne materije prodire u pukotine i razvaline današnjeg liberalnog konsenzusa
Duboko potrešen ovim događajem, Rediger zaključuje da Evropi nema spasa, i brže bolje odlazi u Veliku džamiju u Parizu, gde biva preobraćen u islam. Izgleda da ova priča značajno utiče i na glavnog lika dela, mada presudna odluka o njegovoj konverziji i prihvatanju položaja profesora na novom univerzitetu dolazi kasnije. Naime, Fransoa razmišlja šta tačno ima da izgubi ukoliko se povinuje novoj realnosti?
Njegov porodični život je nesrećan ako ne i nepostojeći, nema snažne spone sa svojom zemljom ili zajednicom, a romantični život mu je neispunjen. On, istina, ima određenu autonomiju i slobodu, ali, rečima Uelbeka, „dođavola s autonomijom“.
Apstraktna sloboda nije dovoljna da obezbedi ispunjenu i smislenu egzistenciju, te Fransoa konačno prihvata poziciju profesora sa trostruko većom platom nego što je imao i prelazi u islam. Stvar je rešena, pokoravanje je gotovo. Značajne su reči kojima se roman završava: „Nemam ni za čime da žalim.“ Efektivno, Fransoa ne gubi ništa, ali dobija mnogo toga.
Naravno, apstraktna sloboda ovde je zamenjena vrlo realnim pokoravanjem koje nudi izgledne povlastice. Takvo pokoravanje samo je moguće ukoliko je suočeno sa atomizovanim, prividno slobodnim jedinkama koje nemaju odbrambene mehanizme, niti žele da se suprotstave vrednosnom prevratu. Na taj način, Uelbek pokazuje nepodobnost liberalne sigurnosti u sopstvene mitove.
Liberalizam računa na samosvesne, racionalne aktere sposobne da formiraju svoj identitet gotovo ni iz čega. Umesto toga, iskorenjena jedinka smeštena u okruženje gde nema dodirnih tačaka sa svojom okolinom, zajednicom, i istorijom, svedena je na proste, materijalne potrebe, i nesposobna da se nosi sa nametljivijim, energičnijim, i totalnim pogledima na organizaciju društva, politike, ili države.
Uelbekov cilj nije bio da upozori na kakvu pretnju od predstojećeg islamskog prevrata, već da ukaže da moderni čovek, njegove institucije, te i njegova vrednosni orijentacija, nisu opremljeni da se suoče sa takvim sistemom. Islam ovde služi kao strukturni test liberalnih pretpostavki, izazov upućen antropološkim osnovama liberalizma, koji Uelbek postavlja s vrhunskom preciznošću, i daje neprolaznu ocenu modernim shvatanjima.
UPUTNICE:
[1] Plašiti buržoaziju, odnosno građanina.
[2] Fridrih Niče, Sumrak idola, Ukronija, Beograd, 2020.
[3] Karl Šmit, Pojam političkog, u: Karl Šmit, Norma i odluka – Karl Šmit i njegovi kritičari, prev. Danilo Basta, Filip Višnjić, Beograd, 2001, str. 36.
[4] Fridrih Niče, Antihrist, Službeni glasnik, Beograd, 2020, str. 115.
[5] Michelle Houellebecq, Submission, Vintage, London, 2016, p. 181.
LITERATURA:
- Fridrih Niče, Sumrak idola, Ukronija, Beograd, 2020.
- Karl Šmit, Pojam političkog, u: Karl Šmit, Norma i odluka – Karl Šmit i njegovi kritičari, prev. Danilo Basta, Filip Višnjić, Beograd, 2001.
- Fridrih Niče, Antihrist, Službeni glasnik, Beograd, 2020.
- Michelle Houellebecq, Submission, Vintage, London, 2016
Izvor: Novi Standard
