Пише: Моња Јовић
Лева мисао, колико год повремено застрањивала и будалесала, постављена је тако да даје најпрецизније инструменте за разумевање капитализма и свако мало се у њој појави неки изнимно проницљив сјајни дијагностичар или дијагностичарка. Овога пута то је Кетрин Лиу и њен поглед на савремену левицу коју као да је према сопственим интересима обликовао управо неолиберални поредак против ког би она требало да се бори.
Јер кад данас слушамо политичке расправе, стиче се утисак да се друштвени сукоби све мање воде око плата, станова, здравствене заштите или услова рада, а све више око осећања, идентитета и личних искустава. Управо ту промену америчка теоретичарка Кетрин Лиу види као једно од кључних обележја нашег времена.
Лиу не негира постојање стварне патње – ауторка не пориче ни ПТСП, ни последице злостављања, ни психолошке ране које остављају ратови и сиромаштво. Њена примедба усмерена је на нешто друго: на културни и политички систем у коме статус жртве постаје извор моралног ауторитета.
Лиу је професорка Универзитета у Калифорнији и ауторка књиге „Virtue Hoarders: The Case Against the Professional Managerial Class“ која сматра да је значајан део савремене левице напустио језик солидарности и колективне борбе, а прихватио језик трауме и идентитета. Кад таква критика није конзервативна нити долази са политичке деснице већ из традиције марксистичке и класне анализе, инсистирајући да се политика поново усмери ка питањима материјалне неједнакости – онда треба наћуљити уши.
Према Лиу, последњих деценија догодила се необична трансформација. Траума, појам који је некада био резервисан за ратове, насиље, катастрофе и озбиљне психолошке повреде, постала је универзални језик којим се описује готово свако искуство нелагодности, искључености или друштвеног сукоба – и тако, уместо да буде једна од категорија за разумевање људског искуства, траума је постала доминантна категорија.
Лиу не негира постојање стварне патње – ауторка не пориче ни ПТСП, ни последице злостављања, ни психолошке ране које остављају ратови и сиромаштво. Њена примедба усмерена је на нешто друго: на културни и политички систем у коме статус жртве постаје извор моралног ауторитета.
У таквом окружењу, тврди Лиу, субјективно искуство често добија већу тежину од објективне анализе друштвених односа. Политичка дебата лако се претвара у такмичење различитих повређености. Питање више није „како променити систем“, већ „чија је бол већа и коме припада право да говори“.
Последица тога јесте фрагментација. Уместо широких коалиција заснованих на заједничким интересима, настаје мноштво група које наглашавају сопствену посебност, и у таквом контексту солидарност уступа место међусобном упоређивању искустава.
Кључни појам у њеном раду јесте такозвана професионално-менаџерска класа (Professional Managerial Class или PMC). Ту групу чине припадници образоване средње класе, који нису власници капитала, али поседују културну моћ, престиж и утицај.
Лиу сматра да је управо ова друштвена група обликовала савремени прогресивни дискурс јер уместо да се бави економском прерасподелом богатства, она се све више бави моралним сигнализирањем, исправним језиком и јавним демонстрирањем врлине (отуда је и наслов њене најпознатије књиге – Virtue Hoarders).
По њеном мишљењу, део образованих елита користи морални капитал као некадашње елите друштвени статус: припадност „исправним“ ставовима постаје начин разликовања од обичних људи. Политичко деловање се замењује симболичким гестовима, а друштвене промене културним перформансима.
И како рекох, оно што њене аргументе чини провокативним јесте тврдња да култура трауме заправо одговара неолибералном поретку који наводно критикује. Док се људи баве својим идентитетима, емоционалним ранама и међусобним признавањем, питања власништва, експлоатације рада, растуће неједнакости и концентрације богатства остају у другом плану.
Другим речима, ако је свако позван да првенствено истражује сопствену трауму, мање је вероватно да ће се организовати против економских структура које производе несигурност и неједнакост. Каква сјајна стратегија пацификације левице.
У времену када сви говоре о себи, себи, себи – Лиу нас иритантно и упорно враћа питању друштва, а то је за многе који се данас сматрају левичарима неугодна позиција. Замисли неко би о класној неједнакости, каква простачка идеја
Кетрин Лиу поставља питање које је тешко игнорисати: шта се догађа са политиком када се колективна акција замени индивидуалним искуством, шта се догађа када се друштвена промена мери степеном емоционалне валидације, а не способношћу да промени услове живота људи?
У времену када сви говоре о себи, себи, себи – Лиу нас иритантно и упорно враћа питању друштва, а то је за многе који се данас сматрају левичарима неугодна позиција. Замисли неко би о класној неједнакости, каква простачка идеја. Јер највећи генератор и извор патње глобално узев – јесте и даље ДРУШТВЕНА НЕЈЕДНАКОСТ. Чак и они који трауму постављају у центар анализом би вероватно клупко одмотали опет до – друштвене неједнакости.
Оно што је мени посебно занимљиво јесте да се њена анализа не односи само на америчку левицу. Ако мало размислимо, можемо препознати сличне обрасце и у Србији, додуше мало попростачене: морализацију политике, такмичење у симболичкој исправности, бескрајне расправе о којекаквим споредностима, док теме попут рада, становања, плата, здравства или просвете остају у другом плану. Јер је капацитет друштва да реши проблеме рада, становања, плата, здравства или просвете у обрнутој сразмери са степеном корупције у том друштву.
Оно што је мени посебно занимљиво јесте да се њена анализа не односи само на америчку левицу. Ако мало размислимо, можемо препознати сличне обрасце и у Србији, додуше мало попростачене: морализацију политике, такмичење у симболичкој исправности, бескрајне расправе о којекаквим споредностима, док теме попут рада, становања, плата, здравства или просвете остају у другом плану.
И све наше поделе носе тај исти незрели печат који нас спречава да се истински бавимо и системом и смањењем неједнакости као главним извором патње у друштву. Велика неједнакост је од древних времена последица корупције и покварености. Небрига за рањиве и сиромашне такође. Али на мрежама много боље изгледа извикивати пароле и сигнализирати врлину у својој трауматизованој ниши.
И да – јасно ми је зашто неко нема проблем да те људе назове пахуљицама, а њихове сузе крокодилским. Јер међу њима нема ниједне мајке раднице која гули смену од 12 сати и не може дићи главу, децу јој васпитава улица јер је школски систем пукао, нема где да се лечи и кад нешто није у реду отићи ће на преглед касно, по цео дан је малтретира ко стигне. За приче таквих људи нема места, а такви људи су били окосница и снага левице кроз њену историју.
Како је дошло до овог циркуса истраумираних пахуљица који се идентификују овако или онако, који су повређени овим или оним – то је факат за изучавање. И зато једва чекам нову књигу другарице Лиу „Traumatized: The New Politics of Public Suffering“.
Из доступних описа, књига анализира како се појам трауме проширио далеко изван своје клиничке употребе, зашто јавна култура све више вреднује статус жртве, како патња постаје облик моралног ауторитета, а фокус на психолошку повређеност потискује питања економске експлоатације и класних односа. Још занимљивије – Лиу анализира настанак читаве „индустрије трауме“ у медијима, издаваштву, терапијској култури и на друштвеним мрежама.
Само срчано. Не мора увек Жижек.
Извор: НСПМ
