Пише: Јанис Варукафис
Нова година је дошла на свет који тоне у ново мрачно доба. Технологије од којих смо очекивали да нас ослободе тешког рада и немаштине и спрече колапс животне средине, углавном се користе да живот људи учине још тежим. Велике хуманистичке идеологије које су стајале иза друштвених покрета и промена у протекла три века леже у рушевинама, а фашистички тропи се шире међу онима који би могли највише да изгубе. Левица лежи поражена, маргинализована и подељена – као и свет који није успела да промени.
Као стари левичар, верујем да имам право да констатујем следеће: то што је Трамп у Белој кући је наша кривица. То што превелики број Британаца криви мигранте за секуларну стагнацију, која с њима нема никакве везе, и то је кривица левице. То што се Европа дели и хушка на рат такође, погађате, иде на наш рачун. То што се зелене инвестиције занемарују на планети која се прегрева, и то је зато што левица није успела да пројекат зелене транзиције ишчупа из канџи профитера с Вол Стрита који покушавају да зараде на трговини кредитима загађивача.
Да ли сам превише оштар према левици? Заправо нисам. Истина, нисмо седели у управним одборима великих финансијских институција и компанија када су 2008. године уништили животе мноштва људи. То су обавили сами. Али на левици смо имали алате који су могли најавити долазећи крах. Могли смо понудити разумне политике у корист погођене већине. Уместо тога, уживали смо у сопственим гласовима држећи ватрене говоре на иначе сјајним скуповима: Occupy Wall Street, Indignados и Aganaktismenoi. Трошили смо енергију на расправе о неважним питањима, док су људи попут Барацка Обаме, Гордона Брауна и европских социјалдемократа смишљали нове начине – често у наше име – да губитке банкара пребаце на леђа најрањивијих делова друштва. Укратко, имали смо прилику да већину заштитимо од похлепе неколицине. Али то нисмо урадили. Резултат је талас нативистичког прото-фашизма прерушеног у неупитни патриотизам и реалистичку геополитику.
То је највећи парадокс наше ере. Левица никада није била слабија и на лошијем гласу. И никада нам није била потребнија. Разлог је то што једино марксистичка левица показује интерес за преиспитивање једине ствари која човекове технолошке капацитете још може ускладити с људском потребом за слободом и просперитетом: у питању су имовинска права над машинама, алгоритмима и оскудним природним ресурсима.
Где се сада налазимо? Капитализам је био поражен 2008. године готово једнако убедљиво као совјетски комунизам 1991. Од тада је мерама штедње за већину и државним „социјализмом“ за велике компаније и финансијске институције финансирана експлозија капитала у облаку у рукама великих технолошких компанија: то су машине које не производе робе, али генеришу огромну моћ директног обликовања нашег понашања.
Последична трајна стагнација која је у међувремену наступила манифестује се као проблем две планине: имамо огромну гомилу новца (прва планина) који одбија да потече у продуктивне инвестиције, и једнако велику гомилу јавног и приватног дуга (друга планина) који су продуктивне инвестиције могле елиминисати. Растуће незадовољство и повратак ултрадеснице су у таквој ситуацији неизбежни – исто као 1929, када је Вол Стрит последњи пут пропао.
Нова владајућа технофеудална класа користи капитал и моћ у облаку да обликује наше понашање, преузима контролу над тржиштима и исисава профит у облику ренте, продубљујући тако системску стагнацију. Конкуренција на тржиштима је практично недостижна, с изузетком комунистичке Кине. Широм западног света капиталистичка тржишта се смањују, а капитал у облаку поткопава и саму идеју либералног појединца, као и неолибералну фантазију да ће смањивање државе донети раст. Социјалдемократија је такође демонтирана, што је тужна потврда чињенице да се држава благостања не може финансирати опорезивањем неухватљивих техно-господара и неурачунљивих компанија у приватном власништву које су временом постале власници наших држава, као и средстава за директно модификовање стања нашег ума.
Капитал у облаку наставља да развија АИ моћи и практично укида наша власничка права над сопственим мислима, интелектуалним производима, чак и аудиовизуелним представама појединца. Приватизујући долар стабилним крипто валутама (stablecoins)и војно-индустријски комплекс комбинацијом беспилотних летелица и вештачке интелигенције, наши техно-господари развијају нову трансхуманистичку идеологију – технофеудализам – која замењује неолиберализам.
Регулација, антимонополски закони и закони о богатству не могу зауздати неконтролисане феудалне моћи. У свету у коме технофеудализам напредује маскиран у динамични капитализам, све друге идеологије – либерализам, неолиберализам и социјалдемократија – изумиру, баш као и некадашњи феудални идеали витештва или божанско право краља.
Стара прича о идеолошком сукобљавању идеолога слободног тржишта и социјалдемократа не одговара стварности у којој се налазимо. Истинска политичка моћ данас проистиче из контроле над власничким правима – а једини начин да се заиста бриљантне нове технологије ставе у службу човечанства јесте демократизација контроле над њима, посебно на радним местима на којима се користе. За то се може изборити једино ревитализована левица.
Али левица пре тога мора повратити поверење дубоко скептичног друштва, што може учинити једино дистанцирањем од својих пет кардиналних грехова.
Левица је пала у замку државе благостања када је одустала од амбиције да друштвени напредак осигурава интервенцијама на радном месту. Заборавивши шта заправо покреће производњу, социјалдемократске партије су скончале као странке пензионера. Прерасподела је суштински важна у сваком цивилизованом друштву, али друштво заглављено у начин размишљања који је фокусиран само на благостање не може дуго остати цивилизовано.
Затим, лабуризам. Као што је Вилијам Морис елоквентно упозоравао, слављење рада који отупљује човеков ум, као да је то некаква врлина, погрешно је и заглупљујуће. Индустријски роботи и капитал у облаку, када их отмемо од техно-господара, морају се искористити као алати левице за ослобађање рада од лабуризма и усмеравање људи ка креативном, занатском раду, који не само да задовољава душу него и производи ствари високог квалитета.
Зелени кејнзијанизам је сјајна ствар у теорији, али у пракси има озбиљних проблема. Као што је Мајкл Калецки предвидео још пре неколико деценија, чак и ако владајуће класе допусте држави да увећа свој укупни профит кроз јавне инвестиције у друштвено неопходне пројекте, као што је зелена енергија, њихова примарна стратегија ће бити да се докопају државног новца и угасе кејнзијанске политике много пре него што већина осети корист од њих.
Акцелерационизам (убрзавање капитализма до његове пропасти) такође може бити користан у одговарајућем контексту, али и катастрофалан ако се непромишљено примењује. Идеја да ће већина доћи себи и устати да заштити своје интересе чим се ситуација довољно погорша једнако је неутемељена као и вера техно-господара да ћемо сви бити срећни и славни чим њихов капитал у облаку и вештачка интелигенција преузму управљање планетом. Заустављање даљег погоршања ситуације на краћи рок, кроз прерасподелу и кејнзијанске политике, пресудно је важно, под условом да левица не подлегне искушењу да државу благостања и кејнзијанизам прогласи за трајно решење.
Коначно, могуће је да је наш највећи грех нешто против чега смо се некада борили, да бисмо на крају, са суморном спремношћу, и сами то прихватили: ауторитаризам. Они који су младост провели у левичарским круговима могу да испричају много страшних прича. Али трулеж је почела много раније, када наши претходници, између осталих и Карл Маркс и Фридрих Енгелс, нису предвидели да ће наши моћни нормативни текстови привући мноштво ученика и верника. Није прошло много времена, а левичари су почели да злостављају другове, да грабе моћ, елиминишу опоненте уместо да се боре аргументима, траже позиције од утицаја у систему против кога су се наводно борили, да успављују поводљиве студенте, преузимају контролу над Политбироом и свакога ко се побуни шаљу у гулаг, стварни или метафорички.
Под условом да смо способни да оставимо све те грехе иза нас, задатак који нас чека је јасан: циљ је да покажемо да радикална демократизација радних места и основне економске инфраструктуре није само радикални идеал, већ практични предуслов аутентично слободнијег, богатијег и срећнијег живота.
Свака теорија промене мора почети визијом будућности за коју се вреди борити. Али на томе се не може стати. Да би била од користи, левица мора изложити јасне кораке које треба предузети да би се циљ остварио – не само сутра, или за шест месеци, већ и за годину и пет година.
Полазећи од дугорочне визије, левица треба да инспирише веру да технологија може бити и ослободитељка, а не само слушкиња експлоатације и угњетавања: што ће заувек остати, ако машине остану у власништву 0,001% најбогатијих. Такође мора показати шта то заправо значи, уважавајући начин на који корпорације заиста функционишу, како се новац ствара и како се користе земљиште и други природни ресурси. За комплетно објашњење процеса којим ће се ова три царства – производња, новац и земља – ставити под управу оснаженог демоса потребно је исписати много страница. Зато сам написао читав роман из жанра политичке научне фантастике.
Ипак, темељ дугорочне визије левице може се сажети у једну реч: то је демократизација. Прво, демократизација корпорација новим корпоративним законима према начелу један запослени – једна акција и једна особа – један глас, уз грађанске пороте (уместо бирократских господара) као надзорно тело тако демократизованих корпорација. Друго, демократизација новца увођењем система дигиталног плаћања да би се успоставило монетарно јавно добро које ће искористити наш колективни капацитет стварања новца. То би био одлучујући корак за успостављање неинфлаторног труст фонда за све. Коначно, свака озбиљна левица мора демократизовати земљу и оскудне природне ресурсе и увести систем коришћења који јавно земљиште дели на комерцијалне и друштвене зоне, користећи приходе из првих за инвестирање у друге.
После демократизације (али не и национализације) производње, новца и земље, нема граница даљем замишљању најбољих начина да се технолошки капацитети човечанства ускладе са нашим колективним интересом и личном слободом. Једину границу поставља следеће тешко питање: чак и ако се сложимо да је то место на коме желимо да будемо, како тамо да стигнемо? Одговор мора садржати опипљиве и јасне циљеве на сваком кораку, од онога што треба да се догоди сутра до онога што ће се догодити за деценију или две.
Ти кораци морају укључивати практична решења за описани проблем две планине (усмеравање неискоришћеног новца у продуктивне инвестиције које неће бити штетне); укидање лажних тржишта електричне енергије; оживљавање наших осиромашених (здравствених, образовних, еколошких) заједничких добара; обуздавање великих финансијера и владајуће технофеудалне класе; ослобађање мноштва људи из окова који их спутавају, као и од лажи које им помућују ум.
У међувремену, на нивоу идеологије и језика, левица мора исправити грешку која је у прве две деценије 20. века довела до скретања у блато ауторитаризма и неуспеха. Мада левица вуче корене из еманципаторских покрета 19. века – од ослобађања жена до синдиката – негде у време Првог светског рата комунистичка и социјалдемократска традиција одбацују слободу у име нечега збуњујућег и нејасно дефинисаног као што је једнакост, што је Маркс с правом одбијао. Тако је левица идеју слободе препустила либералима (који брину само о личној слободи, а не о слободи већине), залутала у ауторитаризам и изашла на зао глас.
Левица се мора ослободити магловитих појмова које не може јасно дефинисати, попут правичности и једнакости, и прихватити као највише начело универзалну слободу од туђе екстрактивне моћи – која у модерном друштву проистиче из погрешно заснованих имовинских права. Другим речима, носећа греда програма левице морају бити имовинска права, уз одбрану слободе од концентрисане (корпоративне или државне) моћи и нетолеранције (укључујући и нетолеранцију према нетолерантнима).
У нашем технофеудалном свету, у коме капитал тријумфује мутирајући у облик који директно контролише наше умове, више не поседујемо ни сами себе. Како се дистопија 21. века буде даље развијала, либертерско-марксистички начин размишљања ће се наметнути као последња шанса левице да поврати релевантност и буде од користи људској врсти која се бори не само да реформише један проблематичан систем – него и да опстане, у крајњој инстанци, као заједница способна за слободу и просперитет.
Извор: Пешчаник
