Пише: Мишо Вујовић
Био је један од оних људи о којима се у породици говорило тихо, готово свечано, као да би прегласна реч могла да наруши достојанство једне давно потонуле епохе.
У Котор је стигао са првим таласима руских емиграната, после слома царевине и расула Беле армије. Једног јутра ушао је у Цркву Светог Николе, стао пред свештеника и представио се као високи официр Руске царске гарде.
Није тражио помоћ. Није молио за положај, новац или привилегију. Само је рекао:
— Мој цар је мртав. Од сада ћу служити Небеском Цару.
И остаo је.
Деценијама је продавао свеће у цркви, скромно, ненаметљиво, готово невидљиво. Људи су пролазили поред њега, куповали воштану свећу, остављали ситнину и журили својим пословима. Мало ко је знао да им свећу пружа човек који је некада стајао у близини руског цара, носио гардијску униформу и командовао људима.
Када је царевина нестала, није се одрекао службе. Само је променио Цара.
Таквих судбина било је много. Руски генерали постајали су црквењаци, професори су држали приватне часове, племкиње шиле туђе хаљине, а официри градили путеве, продавали новине и копали канале. Носили су у себи успомену на један велики свет, али се њоме нису разметали.
Са њима су у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца стигли знање, ред, дисциплина и култура. Постали су професори, лекари, архитекте, инжењери, сликари, свештеници и музичари. Оставили су дубок траг у Србији, Црној Гори, Боки и Херцеговини.
У залеђу Дубровника остали су трагови козачких јединица и кадетских школа. Дечаци који су некада васпитавани да служе руском цару учили су туђ језик, марширали туђом земљом и сањали домовину у коју се већина никада није вратила.
— До смрти је продавао свеће. Нико није знао ко је био.
Знао је он, знао је и Небески цар. За остале није ни било важно.
Ову причу чуо сам од Жељка Комненовића на представљању књиге “ Господар књига”
Извор: ИН4С
