Пише: Марко Фернандез
У контексту Хладног рата, Франков режим дозволио је да САД отвори војне базе на шпанској територији, чиме је започео процес међународне рехабилитације земље и њеног постепеног повратка у међународне политичке токове. За време своје владавине Франко ипак није заборавио стара савезништва, па је Шпанија послужила као уточиште многим бегунцима, међу којима је био и Анте Павелић, чији се гроб, упркос бројним расправама о измештању, и данас налази на мадридском гробљу Сан Исидро
Ове године навршава се 90 година од почетка Шпанског грађанског рата (1936–1939). Иако је некада у Југославији грађански рат у Шпанији био готово опште место историјског и политичког образовања, данас у колективном памћењу постјугословенских друштава тај сукоб полако бледи и поприма обрисе још једне давно заборављене историјске епизоде. С друге стране, поделе које су у Шпанији настале током грађанског рата и касније се, за време диктатуре Франсиска Франка додатно продубиле, и даље интензивно прожимају различите сфере шпанског политичког, друштвеног и културног живота.
Алгоритам друштвених мрежа, који на застрашујућ начин препознаје интересовања његових корисника, избацио ми је пре неки дан најаву шпанског премијера Педра Санчеса да ће на наредној седници Савета министара бити усвојена уредба којом се постхумно одузима престижно државно одликовање за здравство додељено Антонију Ваљеху-Нахери, који је време Франкове владавине био познат и као “шпански Менгеле”. Ваљехо-Нахера важио је за главног психијатра франкизма: тврдио је да жене имају “закржљалу интелигенцију”, да им је “једина мисија да рађају децу за отаџбину” и да су они који се залажу за социјалну и политичку једнакост “ментално инфериорни”.
Оваква најава Педра Санчеса не представља изолован случај у данашњој Шпанији. Расправе о називима улица које носе имена истакнутих франкистичких политичара и војних заповедника, о њиховим споменицима и гробовима, као и о правима потомака жртава рата и Франкове диктатуре, представљају неке од главних полигона савременог политичког и идеолошког сукоба између шпанске левице и деснице. Док актуелна прогресивна Влада Шпаније сматра да је неопходно суочити се са франкистичким наслеђем укидањем његових још увек живих симбола и репарацијом жртава грађанског рата и франкистичке диктатуре, опозиција сматра да се тиме не постиже ништа осим буђења духова прошлости.
УЗРОЦИ РАТА
Да би се разумели узроци Шпанског грађанског рата, потребно је вратити се у 1931, када је, након локалних избора одржаних у априлу, укинута монархија и проглашена Република (1931–1939), а дотадашњи краљ Алфонсо XIII напустио земљу и отишао у егзил. Успостављањем Републике, Шпанија је постала демократска држава у којој су грађани бирали своје представнике на слободним изборима.
Након проглашења Шпанске Републике спроведене су бројне реформе. Грађанске слободе су проширене, уведено је право гласа за жене, започете су реформе образовања, а држава је настојала да ограничи утицај Цркве. Економска ситуација је, међутим, била тешка. Делимично спроведене аграрне реформе нису дале жељене резултате, земља није припадала онима који су је обрађивали, док су велики земљопоседници и даље имали снажан друштвени утицај. Конзервативни друштвени слојеви, на челу са војском и Црквом, били су незадовољни реформама Републике и за политичку и друштвену кризу кривили су снаге “блиске црвеној Русији”. Њихове политичке идеје биле су под снажним утицајем фашистичке Италије и нацистичке Немачке. Насупрот њима, радници и сељаци све интензивније су се организовали у синдикате и леве политичке организације, док су протести и штрајкови постајали све учесталији, додатно продубљујући политичке поделе у земљи. Ситуација у Шпанији постала је неодржива.
Незадовољство одређених сектора војске довело је до покушаја пуча 17. јула 1936, када је у делу Марока који је тада био под шпанском управом војска устала против легално изабране Владе Шпанске Републике. Наредног дана, побуна, коју је организовала група генерала, међу којима су се налазио и Франсиско Франко, проширила се са Шпанског Марока и на остатак Шпаније. Занимљиво је да за вођу побуњеника првобитно није био виђен Франко. Испред њега су се у хијерархији налазили генерали Хосе Санхурхо и Емилио Мола, који су обојица, невероватном коинциденцијом, настрадали у одвојеним авионским несрећама, отворивши тако Франку врата да дође на чело националног покрета.
Побуњеници су од самог почетка примењивали изузетно бруталне методе. Официри који су остали лојални Републици или су показивали неодлучност били су хапшени и стрељани, а насиље се убрзо проширило и на цивиле, раднике, сељаке и републиканске функционере у областима које су побуњеници заузимали.
Ипак, војни пуч није остварио свој основни циљ: брзо преузимање власти. Знатан део војске остао је веран Републици, док је влада одлучила да наоружа становништво и радничке милиције ради одбране уставног поретка. Шпанија је последично остала територијално подељена између области које су контролисали побуњеници и оних које су остале под контролом Републике. Неуспех пуча да у кратком року обори власт довео је до избијања трогодишњег крвавог грађанског рата, који је однео око пола милиона живота и исто толико људи отерао у егзил, а окончан је победом побуњеника предвођених Франком.
СЕЋАЊА
У мом малом али живописном селу Асуари, у арагонској пустињи, одакле је била моја бака по мами и у коме сваке године летујем са породицом, 18. јула 1936. контролу су преузели побуњеници, док су активисти и присталице друге стране побегли у брда. Одмах по успостављању власти, почели су по кућама да састављају спискове мештана који су подржали Републику, или су били познати као левичари. Само месец дана касније, 20. августа, село су заузели анархисти, што је изазвало бекство више од 200 мештана који су подржали побуну. У приватним албумима мештана видео сам фотографије сеоске цркве из тог периода, претворене у механичарску радњу за камионе напуњену ауто-гумама, док су верски предмети и црквени орнаменти великим делом спаљени на тргу. Тада су уништени архиви општине и матичне књиге рођених. Памтим да сам као дете у селу слушао приче како су неке од жена, касније, приликом поновног уписа у матичне књиге рођених, себи умањивале број година пријављујући каснију годину рођења и тако се подмлађивале.
Шпанска трагедија попримила је међународни значај, а различите земље постављале су се према Шпанији на различите начине. Нацистичка Немачка и фашистичка Италија стале су на страну побуњеничких трупа, снабдевајући их ресурсима, ратним материјалом и војском. С друге стране, Совјетска Русија активно је слала наоружање Републици, омогућавајући јој да одржава равнотежу у борбама против Франкових трупа. Енглеска, Француска и друге западне демократије држале су се по страни, и одлуком о приступању Пакту о немешању у “унутрашње питање Шпаније” онемогућиле Владу Републике да легалним токовима дође до војне помоћи из иностранства. Овим је де факто легално изабрана власт изједначена са побуњеницима. Међу овим земљама налазила се и Краљевина Југославија.
Франковим савезницима, Хитлеру и Мусолинију, који су се увелико спремали за рат, Шпанија је послужила као савршени полигон за тестирање војне моћи. Тако је немачка дивизија Кондор априла 1937. бомбардовала баскијски град Гернику. Ово бомбардовање представља једно од првих великих систематских бомбардовања цивилног становништва из ваздуха и постало је симбол страдања цивила у модерном ратовању. У Герники се тада налазио и мој деда по тати, који је неким чудом преживео бомбардовање, али је остао са трајним оштећењем слуха. Мој отац је једног лета почетком двехиљадитих на јадранском острву Шипан, у близини Дубровника, упознао Немицу чији је отац – тада још жив – био пилот Кондор дивизије. За тату је то била тек занимљивост која није имала никаквог утицаја на њихов однос. Сећам се, међутим, да је та чињеница њу прогањала. Извињавала се и није допуштала да се тема промени. Седамдесет година касније, на јадранском острву, усред врелог летњег дана и Оливерових песама у позадини, звучало је готово невероватно видети Немицу како се извињава Шпанцу и изражава жаљење због очевог бомбардовања Гернике.
ФАЛАНГИСТИЧКА ДИКТАТУРА
Насупрот знатној помоћи нацистичке Немачке и бројним италијанским снагама, Република је добила подршку око 35.000 добровољаца из 55 земаља, који су се борили у интернационалним бригадама. Међу њима је било Енглеза, Американаца, Немаца, Италијана, Француза и многих других националности. Југословена је било близу две хиљаде. Зарад јефтине идеолошке дискредитације интернационалних бригада, нису ретки они који тврде да су у њиховом саставу били искључиво партијски војници, који су у Шпанију похрлили по директиви Коминтерне. Иако је истина да је Коминтерна у јесен 1936. упутила позив добровољцима за одлазак у Шпанију, чињеница је такође да нису само комунисти отишли у редове Интернационалних бригада. Заједничка је свима њима била жеља за борбом против фашизма, који је постајао све већа претња светском миру, као и одбрана демократски изабране Републике. Југословенски интербригадисти долазили из различитих делова Југославије, а међу Хрватима је било и следбеника Хрватске сељачке странке и Стјепана Радића, по коме је једна тенковска јединица носила име.
Након победе франкистичких снага у грађанском рату, у Шпанији је успостављена диктатура којом је Франко, уз примену крајње репресивних мера, владао све до своје смрти 1975. године. По завршетку Другог светског рата, Шпанија је, због блискости франкистичког режима са Хитлером, била изопштена из међународних токова. Међутим, у контексту Хладног рата, Франков режим дозволио је да САД отвори војне базе на шпанској територији, чиме је започео процес међународне рехабилитације земље и њеног постепеног повратка у међународне политичке токове. За време своје владавине Франко ипак није заборавио стара савезништва, па је Шпанија послужила као уточиште бројним бегунцима, међу којима је био и Анте Павелић, чији се гроб, упркос бројним расправама о измештању, и данас налази на мадридском гробљу Сан Исидро. Југославија је за то време остала доследна свом ставу према франкистичком режиму и дипломатске односе са Шпанијом обновила је тек 1977, након успостављања демократије у Шпанији.
ЈУГОСЛОВЕНСКИ “ШПАНЦИ”
После пораза Шпанске републике бројни југословенски добровољци који су преживели грађански рат прошли су кроз француске логоре и затворе. Део њих прикључио се покретима отпора у окупираној Европи, док је око 350 бораца успело да се врати у Југославију, упркос покушајима Краљевине Југославије да њихов повратак онемогући. Велики део њих учествовао је у НОБ-у, где су искуство стечено у Шпанији пренели на југословенска ратишта. Многи су погинули, док су поједини, попут Коче Поповића, Пека Дапчевића, Косте Нађа и Петра Драпшина, имали кључну улогу у завршним операцијама за ослобођење земље. После ослобођења, “Шпанци” су заузимали одговорне положаје у југословенској администрацији, са великом улогом у друштвеном и политичком животу земље. Њихова је, између осталог, заслуга и за то што су у Југославији била веома популарна дела шпанских уметника који су стали у одбрану Републике, попут Федерика Гарсије Лорке, Рафаела Албертија, Мигела Ернандеза и других.
Данас “Удружење Шпански борци 1936–1939”, које је наследник “Удружења југословенских добровољаца шпанске републиканске војске 1936–1939”, баштини вредности овог удружења основаног 1946. године. Живих интербригадиста више нема, а чланове удружења данас чине потомци шпанских бораца и пријатељи Интернационалних бригада. У оквиру редовних активности удружења предвиђено је и обележавање 90. годишњице оснивања интернационалних у октобру ове године.
После повлачења интербригадиста из Шпаније у октобру 1938. године, Влада Хуана Негрина обећала је припадницима интернационалних бригада да ће бити третирани као синови Шпаније и да ће им бити додељено шпанско држављанство. То обећање, због исхода рата у коме је Република поражена, никада није испуњено. Законом о Демократском памћењу, који је коалициона Влада актуелног премијера Педра Санчеса усвојила 2022. године, предвиђено је, између осталог, да се потомцима (деци и унуцима) интербригадиста додели шпанско држављанство, под условом да су, како закон каже, континуирано радили на очувању сећања на своје претке и на одбрани демократије у Шпанији. У новембру прошле године у Шпанији је у Службеном гласнику објављен први списак са 171 именом потомака којима је додељено шпанско држављанство, а међу којима је око двадесет имена из Србије. Очекује се да ће се по истом основу број “Шпанаца” у Србији додатно увећати у наредном периоду.
У Асуари се до данас задржао један необичан обичај из времена Шпанског грађанског рата. Сирена за ваздушну опасност, која је тада упозоравала мештане на честа бомбардовања, од тада се и даље оглашава сваког дана у 13 часова. Некада је упозоравала становнике села да се склоне од бомбардовања, а данас служи да подсети оне који раде у околним пољима да је време за ручак. И нама деци је била знак да оставимо бицикле и кренемо кући на ручак. На њен звук мештани одавно више не обраћају пажњу. Необична је само онима који у село дођу први пут, подсећајући их да историја никада не нестаје сасвим.
Извор: Време
