Piše: Monja Jović
Leva misao, koliko god povremeno zastranjivala i budalesala, postavljena je tako da daje najpreciznije instrumente za razumevanje kapitalizma i svako malo se u njoj pojavi neki iznimno pronicljiv sjajni dijagnostičar ili dijagnostičarka. Ovoga puta to je Ketrin Liu i njen pogled na savremenu levicu koju kao da je prema sopstvenim interesima oblikovao upravo neoliberalni poredak protiv kog bi ona trebalo da se bori.
Jer kad danas slušamo političke rasprave, stiče se utisak da se društveni sukobi sve manje vode oko plata, stanova, zdravstvene zaštite ili uslova rada, a sve više oko osećanja, identiteta i ličnih iskustava. Upravo tu promenu američka teoretičarka Ketrin Liu vidi kao jedno od ključnih obeležja našeg vremena.
Liu ne negira postojanje stvarne patnje – autorka ne poriče ni PTSP, ni posledice zlostavljanja, ni psihološke rane koje ostavljaju ratovi i siromaštvo. Njena primedba usmerena je na nešto drugo: na kulturni i politički sistem u kome status žrtve postaje izvor moralnog autoriteta.
Liu je profesorka Univerziteta u Kaliforniji i autorka knjige „Virtue Hoarders: The Case Against the Professional Managerial Class“ koja smatra da je značajan deo savremene levice napustio jezik solidarnosti i kolektivne borbe, a prihvatio jezik traume i identiteta. Kad takva kritika nije konzervativna niti dolazi sa političke desnice već iz tradicije marksističke i klasne analize, insistirajući da se politika ponovo usmeri ka pitanjima materijalne nejednakosti – onda treba naćuljiti uši.
Prema Liu, poslednjih decenija dogodila se neobična transformacija. Trauma, pojam koji je nekada bio rezervisan za ratove, nasilje, katastrofe i ozbiljne psihološke povrede, postala je univerzalni jezik kojim se opisuje gotovo svako iskustvo nelagodnosti, isključenosti ili društvenog sukoba – i tako, umesto da bude jedna od kategorija za razumevanje ljudskog iskustva, trauma je postala dominantna kategorija.
Liu ne negira postojanje stvarne patnje – autorka ne poriče ni PTSP, ni posledice zlostavljanja, ni psihološke rane koje ostavljaju ratovi i siromaštvo. Njena primedba usmerena je na nešto drugo: na kulturni i politički sistem u kome status žrtve postaje izvor moralnog autoriteta.
U takvom okruženju, tvrdi Liu, subjektivno iskustvo često dobija veću težinu od objektivne analize društvenih odnosa. Politička debata lako se pretvara u takmičenje različitih povređenosti. Pitanje više nije „kako promeniti sistem“, već „čija je bol veća i kome pripada pravo da govori“.
Posledica toga jeste fragmentacija. Umesto širokih koalicija zasnovanih na zajedničkim interesima, nastaje mnoštvo grupa koje naglašavaju sopstvenu posebnost, i u takvom kontekstu solidarnost ustupa mesto međusobnom upoređivanju iskustava.
Ključni pojam u njenom radu jeste takozvana profesionalno-menadžerska klasa (Professional Managerial Class ili PMC). Tu grupu čine pripadnici obrazovane srednje klase, koji nisu vlasnici kapitala, ali poseduju kulturnu moć, prestiž i uticaj.
Liu smatra da je upravo ova društvena grupa oblikovala savremeni progresivni diskurs jer umesto da se bavi ekonomskom preraspodelom bogatstva, ona se sve više bavi moralnim signaliziranjem, ispravnim jezikom i javnim demonstriranjem vrline (otuda je i naslov njene najpoznatije knjige – Virtue Hoarders).
Po njenom mišljenju, deo obrazovanih elita koristi moralni kapital kao nekadašnje elite društveni status: pripadnost „ispravnim“ stavovima postaje način razlikovanja od običnih ljudi. Političko delovanje se zamenjuje simboličkim gestovima, a društvene promene kulturnim performansima.
I kako rekoh, ono što njene argumente čini provokativnim jeste tvrdnja da kultura traume zapravo odgovara neoliberalnom poretku koji navodno kritikuje. Dok se ljudi bave svojim identitetima, emocionalnim ranama i međusobnim priznavanjem, pitanja vlasništva, eksploatacije rada, rastuće nejednakosti i koncentracije bogatstva ostaju u drugom planu.
Drugim rečima, ako je svako pozvan da prvenstveno istražuje sopstvenu traumu, manje je verovatno da će se organizovati protiv ekonomskih struktura koje proizvode nesigurnost i nejednakost. Kakva sjajna strategija pacifikacije levice.
U vremenu kada svi govore o sebi, sebi, sebi – Liu nas iritantno i uporno vraća pitanju društva, a to je za mnoge koji se danas smatraju levičarima neugodna pozicija. Zamisli neko bi o klasnoj nejednakosti, kakva prostačka ideja
Ketrin Liu postavlja pitanje koje je teško ignorisati: šta se događa sa politikom kada se kolektivna akcija zameni individualnim iskustvom, šta se događa kada se društvena promena meri stepenom emocionalne validacije, a ne sposobnošću da promeni uslove života ljudi?
U vremenu kada svi govore o sebi, sebi, sebi – Liu nas iritantno i uporno vraća pitanju društva, a to je za mnoge koji se danas smatraju levičarima neugodna pozicija. Zamisli neko bi o klasnoj nejednakosti, kakva prostačka ideja. Jer najveći generator i izvor patnje globalno uzev – jeste i dalje DRUŠTVENA NEJEDNAKOST. Čak i oni koji traumu postavljaju u centar analizom bi verovatno klupko odmotali opet do – društvene nejednakosti.
Ono što je meni posebno zanimljivo jeste da se njena analiza ne odnosi samo na američku levicu. Ako malo razmislimo, možemo prepoznati slične obrasce i u Srbiji, doduše malo poprostačene: moralizaciju politike, takmičenje u simboličkoj ispravnosti, beskrajne rasprave o kojekakvim sporednostima, dok teme poput rada, stanovanja, plata, zdravstva ili prosvete ostaju u drugom planu. Jer je kapacitet društva da reši probleme rada, stanovanja, plata, zdravstva ili prosvete u obrnutoj srazmeri sa stepenom korupcije u tom društvu.
Ono što je meni posebno zanimljivo jeste da se njena analiza ne odnosi samo na američku levicu. Ako malo razmislimo, možemo prepoznati slične obrasce i u Srbiji, doduše malo poprostačene: moralizaciju politike, takmičenje u simboličkoj ispravnosti, beskrajne rasprave o kojekakvim sporednostima, dok teme poput rada, stanovanja, plata, zdravstva ili prosvete ostaju u drugom planu.
I sve naše podele nose taj isti nezreli pečat koji nas sprečava da se istinski bavimo i sistemom i smanjenjem nejednakosti kao glavnim izvorom patnje u društvu. Velika nejednakost je od drevnih vremena posledica korupcije i pokvarenosti. Nebriga za ranjive i siromašne takođe. Ali na mrežama mnogo bolje izgleda izvikivati parole i signalizirati vrlinu u svojoj traumatizovanoj niši.
I da – jasno mi je zašto neko nema problem da te ljude nazove pahuljicama, a njihove suze krokodilskim. Jer među njima nema nijedne majke radnice koja guli smenu od 12 sati i ne može dići glavu, decu joj vaspitava ulica jer je školski sistem pukao, nema gde da se leči i kad nešto nije u redu otići će na pregled kasno, po ceo dan je maltretira ko stigne. Za priče takvih ljudi nema mesta, a takvi ljudi su bili okosnica i snaga levice kroz njenu istoriju.
Kako je došlo do ovog cirkusa istraumiranih pahuljica koji se identifikuju ovako ili onako, koji su povređeni ovim ili onim – to je fakat za izučavanje. I zato jedva čekam novu knjigu drugarice Liu „Traumatized: The New Politics of Public Suffering“.
Iz dostupnih opisa, knjiga analizira kako se pojam traume proširio daleko izvan svoje kliničke upotrebe, zašto javna kultura sve više vrednuje status žrtve, kako patnja postaje oblik moralnog autoriteta, a fokus na psihološku povređenost potiskuje pitanja ekonomske eksploatacije i klasnih odnosa. Još zanimljivije – Liu analizira nastanak čitave „industrije traume“ u medijima, izdavaštvu, terapijskoj kulturi i na društvenim mrežama.
Samo srčano. Ne mora uvek Žižek.
Izvor: NSPM
