Piše: Margaret Talbot
Ako prošetate elegantnim naseljem Frogner u Oslu, možete primetiti kuću koja se ne uklapa u suzdržane stambene zgrade i ambasade u blizini. Nije da je kuća ružna ili zapuštena. Naprotiv, podseća na kućicu iz bajke. Obložena tamnim drvetom, sa strmim zabatnim krovom, ima vijugave detalje u trešnja-crvenoj boji, nalik ukrasima na rođendanskoj torti. Norvežani takvu arhitekturu nazivaju dragestil, ili „zmajski stil“, sa estetikom s kraja XIX veka koja nalikuje vikinškim brodovima i drvenim crkvama. Za Joakima Trira norveškog reditelja čiji je novi film Sentimentalna vrednost delimično smešten na ovoj adresi, kuća je „pomalo kao kuća Pipi Duge Čarape. Postoji osećaj nečeg divljeg i duševnog usred nečega uglađenijeg i pristojnijeg“.
Iako je kliše reći da u filmu prostor može biti podjednako junak kao i osoba, to je kliše koji je Trir prisvojio. U tri od svojih prethodnih šest filmova Repriza Oslo, 31. avgust i njegovom hitu sa kojim se probio Najgora osoba na svetu, Oslo je bio mnogo više od pozadine. Njegovi likovi neprestano lutaju gradom, a Trir ističe njegovu melanholičnu lepotu: raskošne, ali naizgled puste parkove; sumorni indigo fjord.
U maju, kada je Sentimentalna vrednost premijerno prikazana u Kanu, gde je dobila Veliku nagradu, jedna od zvezda filma, El Faning pojavila se na konferenciji za štampu u majici sa natpisom „Leto Joakima Trira“ Mesec dana ranije, pop zvezda Čarli Eks-Si-Eks, koja je skovala izraz „Leto derišta“ kako bi promovisala album 2024. godine, nastupila je na Kočela festivalu uključivši Trirovo ime u treperavi slajd-šou sa spiskom umetnika koji zaslužuju sopstveno leto. Trir mi je rekao da su se u Norveškoj zbijale mnoge šale o tome šta bi „Trirovo leto“ moglo da znači. Iako su njegovi filmovi formalno razigrani i povremeno duhoviti, oni su i intimna istraživanja teških emocija. Među ponavljajućim temama su samoubistvo, misteriozno neukrotiva tuga i neuspešni pokušaji porodične i romantične povezanosti. Trir je, smejući se, rekao: „Jedne norveške novine su bile u fazonu: ‘Leto Joakima Trira? Šta je to? Biti depresivan? Biti usamljen na žurkama?’“
U oktobru sam razgovarala sa norveškim piscem Karlom Uveom Knausgorom, ranim Trirovim poštovaocem koji mu je vremenom postao prijatelj, na neki način. Prvi put su razgovarali 2016. godine, na književnom festivalu u Njujorku, kada je Trir Knausgoru otkrio jednu svoju tajnu, i od tada se sastaju otprilike jednom godišnje i vode dugačke razgovore. „Razgovaramo o neverovatno ličnim stvarima“, rekao je Knausgor. „Sa njim postoji neka vrsta sigurnog prostora, veoma je iskren i zaista ga zanimaju drugi ljudi i njihovi odnosi.“ Između tih susreta retko su u kontaktu. Ipak, kako je Knausgor rekao, kada bi se davio, Trir bi bio jedna od osoba koje bi najviše želeo da vidi u čamcu za spasavanje. Dan ranije Knausgor je bio na projekciji Sentimentalne vrednosti u Londonu, gde živi. (Film se u Sjedinjenim Državama prikazuje od 7. novembra.) „Bio sam neizmerno dirnut“, rekao je. „Zaista sam plakao.“ Knausgor je potom poslao poruku Triru: „Sada znam gde je lestvica – ti si je preskočio.“ Knausgor mi je rekao: „Poželeo sam samo da odem kući i pišem o odnosima i porodicama. Pomislio sam: tu treba da budeš, tamo gde diraš u emocije drugih ljudi. Ne na šupalj način, izvini, holivudski, već na način koji ostavlja mnogo toga o čemu kasnije možeš da razmišljaš.“
Izraz „Leto Joakima Trira“ nije bio baš knausgorovski, ali mi se činilo da nije baš sasvim ni isprazan. U Sentimentalnoj vrednosti ima nečeg setno letnjeg, kao i u gotovo svim Trirovim filmovima, slatke ali oštre čežnje koja se čini da je u vezi za severnim svetlom i njegov dug, zavodljiv nestanak. Anders Danijelsen Li , daroviti glumac koji je igrao u četiri Trirova filma (i koji je ujedno i lekar i službenik javnog zdravlja u Oslu, što je vanredno) rekao je da je za njega leto Joakima Trira „šetnja Oslom u junu, rano ujutru, povratak sa žurke i miris jorgovana“. Dodao je i „posmatranje Osla kroz prizmu njegovih filmova obogatilo je moja čulna iskustva grada.“
U Sentimentalnoj vrednosti, kuća u dragestilu odzvanja od radosti i tuga nekoliko uzastopnih generacija. U prologu, kojima je Trir na staromodan način sklon, devojčica koja tu živi, Nora, opisuje mesto sa nežnom, antropomorfizujućom radoznalošću. Pita se da li kuća više voli da se oseća „prazno i lagano“ ili „puno i teško“, i primećuje pukotinu koja se penje uz jedan zid, „kao da kuća tone, urušava se, ali u veoma usporenom snimku“. Nora odrasta u toj kući sa voljenom sestrom Agnes koju tumači Inga Ibsdotir Lileas depresivnom majkom terapeutkinjom i, sve dok se naglo ne iseli, prepotentnim ocem filmskim rediteljem Gustavom, koga igra Stelan Skarsgord
Film potom skače unapred nekoliko decenija. Nora, koju tumači Renate Reinsve, zvezda filma Najgora osoba na svetu, sada je uspešna pozorišna glumica koja – kako jednog jutra u krevetu kaže svom oženjenom ljubavniku – “osamdeset odsto sjebana”. Posle majčine smrti, Gustav se ponovo pojavljuje i polaže pravo na kuću koja je dugo bila u vlasništvu njegove porodice. U napetom pokušaju pomirenja, poziva Noru da igra glavnu ulogu u njegovom sledećem filmu. Njegove veštine ubeđivanja često se sudaraju sa njegovom egocentričnom grubošću: „Nije da mrzim pozorište“, kaže on Nori, pozorišnoj glumici, „samo mrzim da ga gledam.“ Kada ona odbije, jer od njega ne želi unosnu ulogu već roditeljsku pažnju, on angažuje mladu američku zvezdu El Faning, kojoj bez napora postaje brižan mentor.
Dok se razrađuju posledice Gustavovog nespretnog pokušaja da se približi Nori, ćerke dolaze do novog razumevanja svoje sestrinske veze, tragedije koja je oblikovala očevu mladost i načina na koje umetnost može, ali i ne može, da nam pomogne da dopremo jedni do drugih. Stara kuća, sa ugrađenim policama za knjige i gvozdenom peći kroz koju Nora može da prisluškuje majčine terapijske seanse u prizemlju, savršeno odgovara takvoj porodici, sa njenim samouverenim ukusom i krhkim tajnama. Ali kuća je i blagonaklono ravnodušan svedok sreće i razdora koji se odvijaju unutar njenih zidova, kao i srceparajuće prolaznosti ljudskih života.
U inventivnoj sceni u filmu Najgora osoba na svetu, Oslo se ljubazno zaustavlja i zamrzava za Juliju, koju igra Renate Reinsve, dok ona trči gradom da pronađe muškarca s kojim je flertovala na jednoj žurki. Sekvenca je snimljena sa statistima koji stoje potpuno nepomično, ali ne uz pomoć kompjuterskih efekata.
Trir i njegovi izviđači lokacija tražili su odgovarajuću kuću gotovo godinu dana. Na kraju ju je pronašao na pet minuta hoda od stana u kojem živi sa suprugom Hele Bendiksen Trir, arhitekticom i umetnicom eksperimentalnog pozorišta, i njihove dve ćerke, stare četiri godine i godinu dana. Svideli su mu se veliki prozori na toj kući, koji su mu omogućavali da povremeno snima spolja, „kao da kuća gleda unutra“ ljude u njoj, kao i način na koji se svetlost tokom dana polako prelivala preko unutrašnjih zidova. Čak su i stvarni stanari kuće bili odgovarajući, jedan od njih bio je postpank muzičar koga je Trir cenio. „Kuća je imala taj vajb stare bogataške porodice, ali i ljudi koji su kasnije u njoj živeli i bili tipovi za kulturu, sa zanimljivim opsesijama“, rekao je Trir. „Imala je melanholičan osećaj velike prošlosti.“
“Više volim da radim u režimu nežnog ohrabrivanja, jer ljudi tako rade bolje – barem oni s kojima ja želim da radim“
Korišćenje ove lokacije imalo je i ličnih prednosti: u danima kada je snimao u kući, mogao je da doručkuje sa ćerkama i da ih uveče uspavljuje. Trir duboko razume reditelja poput Gustava, sa njegovim umetničko-čudovišnim sklonostima i napola trapavim, napola šarmantnim pokušajima da dopre do svojih ćerki, ali nipošto ne želi da bude Gustav. Zapravo, veliki deo Trirovog procesa izgleda kao potraga za načinima da se takav model izbegne. Pomaže, kako mi je rekla Hele, to što je Trir „beskrajno fasciniran“ psihologijom drugih ljudi, „probijanjem površinskog sloja snažnih emocija i pokušajem da se razume zašto su ljudi takvi kakvi jesu. To je stalni razgovor, i kod kuće i sa našim prijateljima“.
Trir, visok i vitak, kratko ošišane kose, sa kratkom bradom, plavim očima iza naočara sa ramom od kornjačinog oklopa i sklonošću ka crnim pantalonama i patikama, izgleda kao profesor istorije koji je omiljen kod đaka. Na snimanju se kreće sa prirodnom atletskom lakoćom. Nekada je jurio niz skijaške staze, a usporio je tek posle nesreće 2019. godine koja je gotovo zahtevala amputaciju stopala. Trir je druželjubiv i emocionalno pristupačan, sklon da u zanosu sklopi ruke, da izgovori razdragano „Upravo tako!“ kada se s nečim složi, i da mu zasuze oči dok režira. (Isto mu se dogodilo i kada sam mu prepričala nešto lepo što je njegova supruga rekla o njemu.)
Ovu poslednju sklonost Trir deli sa direktorom fotografije na filmovima Sentimentalna vrednost i Najgora osoba na svetu, danskim snimateljem Kasperom Tuksenom. „Mnogi snimatelji su nekako supermačo tipovi“, kaže Trir. „Kasper je toliko senzibilan i divan, zaista je uključen u ono što glumci rade.“ Tuksen mi je rekao da mu snimanje scena koje su ga posebno dirnule predstavlja tehnički rizik. Trirovi filmovi snimaju se na tridesetpetomilimetarskoj traci, a Tuksen prilazi glumcima sasvim blizu, često sedeći na točkićima na niskoj stolici sramnog naziva butt dolly. „Kad snimate na filmu, imate tražilo od pravog optičkog stakla“, rekao je Tuksen. „Divan je za jasno gledanje, ali problem je kondenzacija od vlage sa oka. Kada mi se oko u radu ovlaži, staklo se zamagli. Zato moram da koristim grejno tražilo, da skuvam svoje suze.“
Američki reditelj Majk Mils, autor filmova Početnici i Žene dvadesetog veka,blizak je Trirov prijatelj i takođe sarađuje sa Tuksenom. I Mils i Trir pristupaju filmu sa nepatvorenim osećajem iskrenosti, čak i dok se igraju arhivskim montažama, skokovima unapred i drugim rafiniranim postupcima. Njih dvojica redovno razgovaraju preko Zuma, ponekad satima, i međusobno dele prve verzije svojih filmova. Mils je rekao da su on i Trir, „dvojica ljudi koji su prošli mnogo terapije“, bolno svesni da je filmska istorija „prepuna narcisa koji su možda snimali velike filmove, ali su bili užasni ljudi za sve oko sebe“. Nastavio je: „Ako ste tip osobe koji u svemu tome vidi ćorsokak, ili problem, ili nešto što ne vodi ka sreći ili bogatijem životu, kako na to reagujete?“ Poput Trira, i Mils ima sklonost da daje psihoterapijski promišljene opaske, a zatim da naglas brine da li zvuče pretenciozno.
Milsove komentare prenela sam Triru kada sam se s njim našla na kafi tokom Njujorškog filmskog festivala. “U režiji”, rekao je Trir, „ima mnogo teškog posla, kako u borbi za kreativnu kontrolu, tako i u okupljanju svih ljudi oko iste ideje, u vođenju velikog tima ljudi rano ujutru, kada su umorni i kada polovina njih ima nedijagnostikovani ADHD, ali vi volite njihovu energiju“. Takva situacija „može da podstakne mačo ponašanje, jer ste vi vođa, militaristički general“. Kada Trir mora da okupi svoju ekipu, on produbi glas, pljesne rukama i obznani, „ljubazno ali strogo, kao učitelj: ‘Moramo da se fokusiramo, svi!’“ Više voli da radi u režimu „nežnog ohrabrivanja, jer ljudi tako rade bolje – barem oni s kojima ja želim da radim“.
„Volim da sedim tik uz kameru i da gledam glumce, i veliki deo proba se sastoji upravo u tome, da ih naviknem na svoju blizinu.”
Prošlog oktobra posetila sam snimanje filma Sentimentalna vrednost. Snimalo se u studiju, koji je na trideset minuta vožnje vozom od centra Osla. U njemu je bila rekonstruisana prva i druga etaža kuće u Frogneru. Za snimanje kuće u različitim istorijskim trenucima, od 10-ih do 80-ih godina XX veka, bilo je lakše – iako ni malo jednostavno niti jeftino – izgraditi repliku nego prilagoditi stvarnu kuću. Scenografski tim je zidove lažne kuće obložio palimpsestom tapeta; kada bi scene iz jednog perioda bile završene, skidali bi jedan sloj da bi se otkrio sledeći.
Tog dana snimala se scena kućne žurke iz 60-ih godina, iz vremena kada je kuću nastanjivala Gustavova tetka Edit, sestra njegove majke, koja je otvoreno živela sa svojom partnerkom. Saznajemo da se Gustavova majka tokom nacističke okupacije Norveške priključila pokretu otpora i da ju je Gestapo zatvorio. Kasnije je, dok je Gustav bio još mlad, izvršila samoubistvo. Edit na svojim žurkama voli da pojača muziku kada se komšije žale, a za jednog od njih sigurna je da je upravo on odao njenu sestru.
Trir me je uveo u lažnu kuću kao da je domaćin zabave, provodeći me pored stola prekrivenog čašama od vina i zgužvanim salvetama. „Ovo je kuća u svom najpohabanijem, najživljem stanju“, rekao je, pokazujući na pažljivo ispucalu boju na dovratniku. On i Tuksen su razgovarali o kadru koji su želeli da snime, o cipelama koje lupkaju i grebu drveni pod. Žurka je, kako je Tuksen objasnio, „jedan od događaja koji su ostavili tragove života u kući“.
Ples u toj sceni bio je precizno isplaniran, ali je Trir podsticao izvođače da se opuste. „Ovo je prelep trenutak oslobađanja i sreće“, rekao je. Kako mi je kasnije objasnio, takva okupljanja su mesta na kojima mladi Gustav uči da bude provokator, „da odbaci stare lance neoburžoaskog posleratnog konzumerizma“. To je ključna transformacija za Gustava, čak i ako su u sadašnjosti filma te „provokacije postale pomalo ustajale i šovinističke“.
Glumica koja tumači Edit, Meri Strand Ferstad, rekla je Triru da mora da „čak i tokom ove žurke pamti sestru koju sam izgubila“. Ferstad je tu svesnu tugu prenosila suptilno prkosnim gestovima dok je pojačavala zvuk na gramofonu. Znala sam da će Trir uhvatiti taj nemi podtekst. Njegovi filmovi obiluju krupnim planovima i on ima neobičnu strpljivost da se zadrži na glumčevom licu u pukotinama razgovora, dopuštajući gledaocima da naslute ili zamisle šta se odvija u glavi lika. Trir mi je rekao: „Ljudi kažu da su filmovi zapravo stvar prostora i velikih planova i širokih kadrova, ali ja zaista osećam da me duboko dotiče zapravo bliskost s ljudima u bioskopu na način koji vam u društvenom životu nije dozvoljen. U svakodnevici”, požalio se, „nije vam dozvoljeno da sedite i zurite u nečije lice!“
Trir je nastavio: „Volim da sedim tik uz kameru i da gledam glumce, i veliki deo proba se sastoji upravo u tome“, da ih navikne na svoju blizinu. Zbog te intenzivne pažnje, rekao je, „ne biram nikoga ko me zaista ne zanima, jer se onda, na pola puta, upadne u nevolju“. Napomenuo je i da „u nordijskim zemljama postoji tradicija glavnih krupnih planova. Drejerova Stradanje Jovanke Orleanke je možda najpoznatiji primer“. Isto važi i za filmove Ingmara Bergmana, kod koga je „centralna tema tako blizu, u romantičnim ili porodičnim odnosima, a imate osećaj da ste drugima i dalje zagonetka“.
Kada sam pitala Stelana Skarsgorda, koji ima sedamdeset četiri godine i igrao je i u umetničkim filmovima i u blokbasterima podjednako, po čemu je rad sa Trirom poseban, odmah je rekao: „Njegova opsesija licima glumaca. On vidi sve što radiš. Sedi pored kamere, ne gleda u monitor. Jer to je njegov materijal. Nije u pitanju ono što kažeš ili dijalog, već ono što se dešava na licima. Za glumca je to dar, imati reditelja koji je toliko zainteresovan za ono što radiš kada ne izgovaraš tekst.“
U sceni žurke, međutim, biće mnogo lelujavih pokreta kamere dok se gosti prepuštaju slavlju. „I’m ali-i-i-ive“, zapevao bi Trir jednom ili dvaput, pucketajući prstima u ritmu razularene pesme Džonija Tandera koja se vrtela na Editinom gramofonu. Doživotni zaljubljenik u muziku, nekoliko puta godišnje pušta muziku kao di-džej u jednom klubu u Oslu: soul, funk i house. Rado napominje da je izbačen iz pank benda jer je bio loš bubnjar. Njegov omiljeni naziv za krug stalnih saradnika koje okuplja oko sebe, od Reinsve do Lija, pa do svog koscenariste Eskila Vogta (Eskil Vogt), sa kojim je radio na svim svojim filmovima, jeste „moj bend“. Trir sastavlja muzičke podloge za sve svoje filmove; one su ponekad preuzete sa plejlista koje je pravio za Vogta i sebe dok su pisali scenario. Sentimentalna vrednost snažno koristi poetske, raskošno orkestrirane pesme iz 70-ih godina Terija Kalijera i Labija Sifra. To je muzika za koju se, kako mi je Trir rekao, „može reći da naginje lakom slušanju“. „Ali meni se sviđa što možeš da uzmeš soul muziku i učiniš je lakom, da stvoriš lepršavost uz gudače i slično. Volim tu dinamiku i u filmovima – lepu svetlost i boje, ali u samoj srži, pravu tugu.“
Trirov debitantski film, Repriza, pojavio se 2006. godine, kada je on imao trideset dve. To je duhovit i setan film o dvojici mladih prijatelja iz Osla, Eriku i Filipu, koji postaju pisci. Film prati njihova poniženja, uspehe i ljubavne veze, kao i Filipov psihički slom, dok se priča spretno premešta kroz vreme, i stvarno i zamišljeno. Vidimo flešbekove neprijatnih tinejdžerskih sećanja, poput trenutka kada Erikova progresivna majka pronalazi pornografiju na njegovom računaru, ali i razdragane, hipotetičke scenarije književnih trijumfa prijatelja, prve knjige koje se slabo prodaju, ali čija bi „zagonetna priroda od njih napravila kultne klasike“, kako nam kaže jedan od Trirovih ironičnih naratora. Repriza s blagom satiričnom draži prikazuje svoje filmske uticaje, od francuskog novog talasa do razgovorljivih filmova o sazrevanju, poput Vitelonija i Zalivača.
Repriza je predstavljala i prvi put da je Trir radio sa Lijem, a Trirovo otkriće ovog lekara učvrstilo je njegovu odlučnost da pronađe glumce koji mogu u potpunosti da ožive likove kakve su on i Vogt stvarali. Trir je direktoru kastinga na Reprizi rekao da su mu potrebni glumci koji izgledaju kao da bi zaista mogli da pišu romane. Posle mnogo nedelja i nekoliko stotina audicija, direktor kastinga ga je upitao: „Da li je dovoljno da mladići izgledaju kao da su čitali romane?“ Tada je Trir video snimak audicije koji je napravio Li. On je tada završavao medicinski fakultet i spremao se za rad u psihijatrijskoj bolnici. Kao dete je glumio u jednom filmu, a scenario mu je bio blizak. Takođe je, kako mi je rekao, bio „veoma zainteresovan za filozofiju i jezik, i za odnos između jezika i mišljenja“.
„vrlo specifično norveška tema, a to je: kako neko može biti toliko privilegovan, a ipak toliko slomljen iznutra?“
Na audicijama je Trir od svakog glumca tražio da navede neki kulturni artefakt, film ili album, koji voli, i da objasni šta mu znači. Prisetio se: „Tražio sam tipove koji podsećaju na prijatelje koje sam voleo, ljude kojima je stalo do čudnih stvari. A Anders je rekao nešto kao: ‘Pa, film koji je na mene zaista ostavio trag bila je Pazolinijeva Medeja. Video sam je i počeo da učim grčki. Najveća greška u mom životu, bacio sam godinu dana na to!’“ Trira je to osvojilo i dao je Liju jednu od glavnih uloga. Li se, sa svoje strane, seća da ga je impresioniralo to kako „jedan filmski reditelj može da bude zainteresovan i za francusku filozofiju, Lakana i Rolana Barta, i za pank rok“.
Li je igrao i u Trirovom sledećem filmu, Oslo, 31. avgust, gde je pružio tihu ali razarajuću interpretaciju narkomana, takođe po imenu Anders, koji biva pušten iz rehabilitacionog centra kako bi otišao na razgovor za posao u jednom umetničkom časopisu. Anders luta Oslom poput sablasti. Posećuje starog prijatelja, akademika koji je oženjen, ima decu i koji odaje sliku porodične sreće, iako prošarane svakodnevnim iritacijama koje Anders očigledno ne može da podnese. Nakon što upropasti razgovor za posao, Anders pokušava da vidi svoju sestru, koju je previše puta razočarao, pa ona šalje svoju partnerku da ga zadrži. Odlazi na žurku i provodi noć sa bezbrižnim strancima, dok ostavlja sve očajnije poruke bivšoj devojci koja se nikada ne javlja, a zatim namerno doživljava recidiv i predozira se u kući svojih roditelja. Teško je sasvim razumeti zašto Anders ne uspeva da se sabere; inteligentan je, lep i voljen, makar to bilo donekle iscrpljujuće. Ali većina nas je poznavala ljude poput Andersa, ili je osetila dovoljno njegove frustrirane očajnosti, da prepozna šta ga muči: on je sam sebi nepopravljivo razočaranje.
Možda je najpotresnija scena ona u kojoj Anders, sedeći sam u prometnom kafeu, osluškuje obične razgovore oko sebe. „To je srž filma“, rekao mi je Knausgor. „Ono što on misli, i što vi mislite, jeste: ‘Ah, to je tako banalno, uopšte nije važno. Ljudi se samo pretvaraju i slično.’ Ali oni su povezani sa životom, oni zapravo žive, i to je ono što život jeste – te sitne stvari. A on s tim nije povezan.“
Knausgor je bio podjednako opčinjen filmom Repriza. Pre Trira, rekao je: „Norveški film je bio u redu, ali ga nikada nisam doživljavao kao uzbudljiv“. Repriza je bila „gotovo šokantna – da li je ovo moguće? Za nas je to bio svet koji smo poznavali – vicevi koji su kružili, ambicije koje smo imali, naš način govora“. A pritom je bila i „veoma napredna u načinu pripovedanja. To nije uobičajeni realizam“.
Norveška nije bila naročito bogata sve dok eksploatacija nafte iz Severnog mora, tokom 70-ih godina, nije počela dramatično da podiže životni standard. Delom zato što je Norveška tokom većeg dela XX veka ekonomski zaostajala za svojim skandinavskim susedima, nije razvila onu vrstu snažne i slavljene filmske industrije kakvu su imale Švedska i Danska: nije bilo Bergmana, nije bilo Larsa fon Trira. Lars Tomas Skare, producent iz Osla koji je bio pomoćnik reditelja na filmovima Najgora osoba na svetu i Sentimentalna vrednost, rekao mi je da Trirovo delo predstavlja „neku vrstu pop-kulturne mešavine ideja iz Francuske i međunarodnog filma, ali uz zadržavanje norveške duše“. Deo onoga što je Oslo, 31. avgust činilo toliko snažnim, smatrao je Skare, bila je njegova „vrlo specifično norveška tema, a to je: kako neko može biti toliko privilegovan, a ipak toliko slomljen iznutra?“ Skare je objasnio: „Nama je toliko dobro da to, na neki način, rađa depresiju. Jer nemamo neposrednu borbu u životu i društvu na koju bismo morali da se fokusiramo. Zbog toga smo skloni snažnoj introspekciji, što, mislim, mnoge ljude vodi u propast. Ta vrsta depresije zemalja prvog sveta – film se toga zaista dotakao.“
Te teme su, naravno, imale odjeka i izvan Norveške, a Trirovi filmovi su s vremenom ostvarivali sve veći međunarodni uspeh. Najgora osoba na svetu bila je nominovana za dve nagrade Američke filmske akademije – za najbolji međunarodni film i, što je neobično za film na stranom jeziku, za najbolji originalni scenario.
Najgora osoba na svetu priča priču o Juliji, rođenoj u Oslu koja tokom filma puni trideset godina, dok pokušava da shvati šta da radi sa svojim životom. Nakon što napusti studije medicine – hirurgija je, kako kaže majci, „previše nalik stolarstvu“ – radi u knjižari, dok istovremeno eksperimentiše sa fotografijom i pisanjem. U tom periodu profesionalne konfuzije započinje intenzivnu vezu sa Akselom, starijim strip crtačem sa kultnom publikom, koga tumači Li. Ali ubrzo počinje da se oseća zarobljeno u orbiti njegove usredsređenosti i uspeha. „Igram sporednu ulogu u sopstvenom životu“, kaže Julija. On je spreman za decu; ona nije sigurna da će ikada biti. Julija upada na jednu svadbu, gde upoznaje momka svojih godina, Ejvinda, koga igra Herbert Nordrum, neintelektualnog baristu. U slabijem filmu on bi bio karikatura, mišićavi tupson za podsmevanje; ovde je taj lik nijansiraniji – Ejvind deluje kao seksi, emocionalno uverljiva alternativa Akselu. U blistavo koketnoj sekvenci oni ispituju granice, obilazeći, ali nikada sasvim ne prelazeći liniju prevare. (I Ejvind ima partnerku.) Mirišu znoj jedno drugom, šapuću tajne na uvo, gledaju jedno drugo kako mokre. Zatim se razilaze. U inventivnoj sceni u kojoj Julija trči da ponovo pronađe Ejvinda, Oslo se ljubazno zaustavlja i zamrzava za nju – sekvenca snimljena sa statistima koji stoje nepomično, ali ne uz pomoć kompjuterskih efekata – kako bi ona mogla da ukrade vreme s njim, a da još ne mora da okonča odnos sa Akselom. Najgora osoba na svetu je romantična komedija, ali sa temama koje su mračnije od većine tema u rom-kom filmovima: brutalni upadi smrtnosti; način na koji protok vremena može da razotkrije, poput oseke, krhotine naših planova i snova.
Julija je izuzetno složen lik: ambiciozna, ali neodlučna, glasna, ali zbunjena, budna i pronicljiva, puna nestašne životnosti. Nekim gledaocima njena impulsivnost deluje više iritantno nego šarmantno. Ali nekoliko žena koje poznajem rekle su mi da je film bolje nego ijedan drugi koji su gledale uhvatio iluzornu otvorenost savremenog mladog odraslog doba. Jedna koleginica se prisetila da je Najgoru osobu na svetu gledala sa prijateljima neposredno pre diplomiranja i da su je “proglasili Diplomcem naše generacije – s tom razlikom što naše anksioznosti nisu proisticale iz očekivanja da treba da se venčamo i imamo decu, već iz činjenice da se to od nas nije očekivalo, već da smo mogli da radimo šta god poželimo“. Meni je film delovao kao Eni Hol za novu generaciju, sa junakinjom koja je jednako nesigurna kao lik Dajen Kiton, ali koja više sazreva.
Reinsve je osvojila nagradu za najbolju glumicu u Kanu za film Najgora osoba na svetu. Trir je s njom prvi put radio na filmu Oslo, 31. avgust, u kojem je imala malu ulogu sa samo jednom replikom – ali on nikada nije zaboravio koliko emotivno snažno ona ume da izgleda pred kamerom. On i Vogt su lik Julije pisali imajući nju na umu. U filmu, Reinsveine tamnosmeđe oči blistaju i od suza i od radosti, a zahvaljujući njenom prozirnom tenu, njeno rumenilo u licu je jedno od najgovorljivijih u istoriji filma – već sam ružičasti vrh njenog nosa govori toliko toga. Kada je Najgora osoba na svetu izašla, američki reditelj Aleksander Pejn poslao je Triru poruku sa pitanjem: „Ima li ičega što ona ne može da uradi, neke emocije koju ne može da oseti i pokaže?“ Pejn ju je angažovao u svom sledećem filmu, koji će se snimati u Danskoj naredne godine. „Vidiš kako joj licem prolaze talasi misli“, rekao je. „Ona odradi čitav prelaz iz jedne misli u drugu, sa svim mikro-mislima između.“
Dina 2: Zapanjujuće uvrnut nastavak naučnofantastičnog filma Denisa Vilneva
Ironično, jedini Trirov film koji u SAD nije bio kritički hvaljen jeste onaj koji je u potpunosti snimio na engleskom, Glasnije od bombi. Posle prva dva filma dobio je mnoštvo ponuda da ode u Holivud. Većinu je odbio. Ipak, otišao je u severni deo države Njujork, sa norveškim producentima i finansijama, da snimi Bombe, priču o porodici koja se nosi sa složenom tugom nakon smrti majke, ratne fotografkinje. To je vešto napravljen film, ali mu nedostaju polet i nehajna kulturološka specifičnost oslovskih filmova. „The Hollywood Reporter“ ocenio je film kao „hladan i rasplinut tamo gde bi trebalo da bude potresan“.
Trir se vratio kući u Oslo, ali se, možda zabrinut da ne bude viđen kao neko ko se povlači u poznato, uhvatio u koštac sa novim žanrom. Telma je bila psihološka horor-drama obojena mračnom erotikom, u maniru filma Ne okreći se Nikolasa Ruga, jednog od Trirovih omiljenih ostvarenja. Studentkinja sa zaštitnički nastrojenom evangelističkom porodicom počinje da doživljava misteriozne napade, kao i telekinetičke moći, kada shvati da je seksualno privlači prijateljica. Za Trira, snimanje Telme bilo je izazovno na neki nov, svež način. „Neke od stvari u Telmi bile su među najtežim C.G.I. zadacima koje možete da imate – led i vatra i ljudska koža“, rekao je. Na neki način mu je to poslužilo kao psihološki reset. Njegov sledeći dugometražni film, Najgora osoba na svetu, postao je treći u onome što je danas poznato kao Oslovska trilogija.
U Norveškoj Trira ponekad kritikuju zbog toga što se fokusira na urbanu inteligenciju koju najbolje poznaje. Prijateljica koja je ove jeseni boravila u Oslu poslala mi je poruku da se njenim prijateljima – koji su mahom i sami iz istog kulturnog miljea – svidela Sentimentalna vrednost, koji je već bio prikazan u Norveškoj. Ali je dodala da čuje komentare „o tome kako su ljudi umorni od toga da on snima filmove o dobrostojećim belim ljudima iz Frognera“. Trir je očigledno čuo takve primedbe. „Najveće tragedije i složenosti koje sam video u ljudskom životu bile su prilično intimne i unutrašnje prirode“, rekao je kada smo se sreli u Njujorku. „Ponekad ljudi kritikuju moje filmove zato što su o privilegovanijim ljudima i zato što nisu društveni komentari o tome kako sociologija i klasa utiču na ljude. Ali, u svoju odbranu, ja se donekle ne bih složio sa time. Rekao bih da različite klase imaju i različite probleme, duhovne i psihološke borbe na koje, smatram, sasvim ima smisla usmeriti pažnju. Do kojih mi je duboko stalo.“
Trir je rođen u Kopenhagenu 1974. godine, u jednoj vrsti sofisticirane, kreativne porodice – bogatije kulturnim nego finansijskim kapitalom – kakvu često viđamo u njegovim filmovima. Njegov otac Jakob, Danac, bio je džez muzičar i tonski dizajner za filmove i ponekad je vodio Joakima na snimanja. Trir se priseća: „Naučio sam da ćutim ili idem kući – odrasli se igraju!“ Trir je primetio da su mu neki reditelji govorili ‘zdravo’, dok se drugi uopšte nisu trudili. Švedski reditelj Jan Troel, koji je snimio Iseljenike, bio je „nežan, prijemčiv i dobar prema deci koja su dolazila na set – postao je moj heroj“, rekao je Trir. „Mnogo kasnije shvatio sam koliko je to uticalo na mene. Želim da set bude prijatno mesto.“
Trirova majka, Hilde Leken, započela je karijeru kao rediteljka, ali je završila u televizijskom novinarstvu, da bi na kraju vodila informativni program glavnog norveškog emitera NRK-a. Trirovi imaju jevrejsko poreklo, ali većina članova porodice su levičarski ateisti koji su se ženili i udavali za protestante. Trirov deda po ocu Ernst bio je talentovani slikar modernističkih pejzaža koji nikada nije u potpunosti ostvario svoj rani potencijal. Trirov deda po majci, Erik Leken, bio je džez muzičar i jedan od poznatijih norveških filmskih stvaralaca. Lekenov film Lovci, dugometražno ostvarenje koje razbija četvrti zid i govori o ljubavnom trouglu tokom lova, prikazan je u Kanu 1960. godine, uporedo sa filmovima Avantura i Sladak život. Drugo Lekenovo delo, Remonstracija iz 1972. godine, bilo je otvoreno na meta nivou – govori o filmskoj ekipi koja snima politički film, a osmišljeno je tako da se njegovih pet rolni filma može prikazivati bilo kojim redosledom. Film je zbunio njegove sunarodnike, rekao je Trir: „U Norveškoj tada nikoga nije bilo briga za takvu vrstu filma.“
Leken je bio hrabar i na druge načine. Poput Gustavove majke u filmu Sentimentalna vrednost, bio je zatočen od strane nacista – u njegovom slučaju, oko deset meseci – zbog aktivnosti u pokretu otpora kada je bio student. Trir, koji je imao osam godina kada je Leken umro, pamti ga kao vedrog saputnika na skijaškim izletima. Tek kasnije, razgovarajući s majkom i polako uviđajući da je Leken verovatno bio mučen u zarobljeništvu, shvatio je da je njegov deda bio „izmučen čovek“ koji se nikada nije oporavio od ratne traume i pokušavao je da joj se „suprotstavi stvaranjem umetnosti“.
U filmu Sentimentalna vrednost postoji snažna scena u kojoj Agnes, Norina sestra, odlazi u nacionalni arhiv Norveške da pregleda dosijee o zatvaranju svoje bake. Trir je načinio slično hodočašće kako bi pogledao dosijee svog dede. „Bilo je izuzetno emotivno videti dosije o hapšenju“, rekao je. „I zamisliti koliko je bio uplašen. Bio je mlad čovek, student prava, neko ko je verovao u slobodno društvo, a živeo je u strašnim uslovima totalitarnog, nacističkog režima. I izgubio je mnoge prijatelje.“
Nagoveštavajući neke od tema svojih filmova, skejt-subkultura ga je, kako mi je rekao, upoznala sa „ljudima na ivici“.
Trirovi roditelji su se razveli dok je on bio u tinejdžerskim godinama, ali su ostali u dobrim odnosima i često zajedno provodili Božić. Nikada nije osećao snažnu potrebu da se protiv njih buni – njihovi poslovi su mu delovali zanimljivo i ispunjavajuće. Kada je njegov otac radio na jednom filmu u Brazilu, vratio se s koferima punim snimaka sambe i bosa nove; mladom Triru se sve to dopadalo. Seća se i ovoga: „Igrao sam se kamerama pre nego što sam znao da pišem“, I dodaje: „Generacija posle mene imala je video-kamere, ali ovo je bio Super 8, pa sam mogao da se igram filmom i da ga šaljem Kodaku, a kad bi se vratio, gledali bismo ga na platnu. To su bili porodični filmovi, ali pošto je moj otac snimao i prave filmove, objašnjavao mi je kako stvari funkcionišu.“ (Trirova braća i sestre takođe se bave vizuelnim umetnostima: Emil, sedam godina mlađi, snima dokumentarce; Eli, dvanaest godina mlađa, fotografkinja je i dizajnerka izložbi.) Kada se Trir, kao mladi tinejdžer, ozbiljnije zainteresovao za film, prošao je kroz kratku, pomalo napornu fazu u kojoj je osporavao roditeljsko znanje iz istorije kinematografije. „Ali oni su zapravo odgledali Prošle godine u Marijenbadu, pa i nije bilo baš lako“, rekao je.
„Ja sam nešto najukorenjenije što ćete igde naći“, rekao mi je Trir jednom, smejući se. „Pomalo je neprijatno. Moja pobuna nikada nije bila kao ‘E, ja ću da budem umetnik’, a onda mi porodica kaže ‘Šta-a-a? A od čega ćeš da živiš?’“ Umesto da se određuje nasuprot porodici, osećao je pritisak koji je sam sebi nametnuo – da produži njeno nasleđe. Na neki način, rekao je, „najveći blagoslov bio je to što mi nikada nije ponestalo motivacije, iako sam mogao jasno samog sebe da prozrem“. Objasnio je: „Vidim kako se tu prenosi osećaj dvojice deda koji su na neki način smatrali da su umetnički podbacili, kako se to prenelo preko mojih roditelja“, a potom i na njega. Trir je dodao da se, „posle nekoliko filmova i nešto psihoanalize“, više ne oseća opterećeno time „što sam tako očigledno proizvod ove porodične dinamike“. Sada je, kaže, „zahvalan na tome“.
Kada je imao dvanaest godina, Trir se zaljubio u skejtbording (a kasnije i u snimanje skejt-videa). Taj sport je imao nešto subverzivno u sebi – u Norveškoj je bio zabranjen od 1978. do 1989. godine, jer se smatrao previše opasnim za mlade. Godine kada je zabrana ukinuta, Trir je postao državni prvak, a specijalizovao se za grube, zahtevne trikove na urbanim strukturama poput gelendera i stepenica. Skejtbording mu je, kako kaže, dao „osećaj pripadnosti društvu koje nije razumelo slobodu za kojom sam tragao“. I dalje se, međutim, nije bunio protiv roditelja – i oni su smatrali da je zabrana bila glupa.
Trir nije jedini skejter koji je postao nezavisni filmski reditelj: iz te subkulture potekli su i Majk Mils i Spajk Džonz. Džonz i Trir su naučili kako da kamerom uhvate fluidne, žive trenutke snimajući prijatelje dok izvode trikove. Mils mi je rekao da je „uradi sam“ etos skejt-kulture izvršio važan uticaj za sve njih. „Mnogi skejteri imaju sopstvene kompanije, ili prave svoje daske, ili sami rade grafiku“, rekao je. „To stvara kulturne preduzetnike, a to je u suštini ono što je i nezavisni filmski autor.“
Trirova supruga Hele smatrala je da je skejtbording oblikovao njegovu estetiku na još neke načine. Ako ste skejter i ne ostanete „svesni i onoga što je ispred vas i onoga što vam je pod nogama, pašćete i povrediti se“ – što je, kako je mislila, dobra metafora za posao reditelja, koji mora da predviđa probleme, a da istovremeno ostane prisutan u trenutku sa glumcima i ekipom. „Ali to je i više od toga“, rekla je. „Kao skejter, krećete se gradom i tražite mesta gde možete da izvodite trikove, pa je to neverovatan način da upoznate grad. Takav odnos prema prostoru imao je veliku ulogu u tome kako on tretira Oslo kao lik, kao nešto što gotovo da ima kožu.“
Nagoveštavajući neke od tema svojih filmova, skejt-subkultura ga je, kako mi je rekao, upoznala sa „ljudima na ivici“. „Izgubio sam nekoliko prijatelja zbog heroina“, rekao je. „I još uvek ih gledam na svojim skejt-snimcima.“ Nastavio je: „Dvojica mojih prijatelja danas su poznati rok-muzičari moje generacije. Samopouzdanje su stekli kroz skejtbording. Ali drugi ljudi nisu znali kako da nađu put u građanski život.“ Kada je Trir odlučio da prestane sa skejtbordingom i posveti se filmu, rekao je to prijateljima – i osećaj je bio „kao neko malo autovanje“. Ali, kako kaže, „oni su samo rekli: ‘Naravno.’“
Godine 1993, kada je imao devetnaest godina, Trir je počeo da radi kao pomoćnik kamermana na jednoj televizijskoj kviz-emisiji – prateći snimatelja i pazeći da svi kablovi budu priključeni i neupetljani. Jednog dana, na setu se pojavio Eskil Vogt, njegov vršnjak, takođe kao asistent. Odmeravali su se s nepoverenjem. Vogt, sin bankara i medicinske sestre, delovao je nenametljivo kul, u crnim farmerkama i martinkama; Trir je nosio široke skejterske pantalone. „Znao sam ljude poput Eskila“, prisećao se Trir. „Ali on je verovatno mislio da sam neki površni skejterski idiot koga ne zanimaju sve te lepe knjige koje je čitao.“
Međutim, tokom pauze za ručak započeli su razgovor i otkrili da su obojica filmofili (ali i čitaoci francuske teorije i obožavaoci Simpsonovih). „On je znao mnogo više o Feliniju i evropskom art-hausu“, rekao mi je Vogt. „Ja sam znao nešto više o američkom nezavisnom filmu. Imao sam gomilu VHS kaseta koje je hteo da pozajmi. I voleli smo mnoge iste knjige. Odmah smo postali najbolji prijatelji. Posle nekoliko meseci provodili smo svaki dan zajedno, odlazili u Kinoteku, (filmski institut u Oslu), a onda iznajmljivali još neki film i gledali ga u podrumu kuće njegovih roditelja.“
Trir se priseća: „Osim susreta sa mojom suprugom, to je bio najradikalniji i najvažniji susret u mom životu.“ U njihovoj strasti prema filmu postojalo je nešto „romantično“. Trir i Vogt su upoređivali beleške i sa oduševljenjem otkrili da su, pre nego što su se upoznali, posećivali iste opskurne projekcije – bili su dvoje od možda četvoro ljudi u sali, recimo, na nekom melanholičnom japanskom gangsterskom filmu.
Još kao tinejdžer, rekao je Vogt, Trir je bio „analitičan i elokventan“, radoznao prema drugim ljudima na način koji ih je „otvarao“. Rekao mi je: „Znaš onaj kliše o dečacima i mladim muškarcima koji ne umeju da govore o svojim emocijama? Joakim je bio potpuna suprotnost.“
Početkom svojih dvadesetih, Trir je započeo studije na Evropskom filmskom koledžu u Danskoj. Godine 1998. preselio se u Englesku, gde je primljen na Nacionalnu filmsku i televizijsku školu, nadomak Londona. I on i Vogt, poput dvojice mladih pisaca u filmu Repriza, osećali su da moraju da odu iz Norveške – bila je to, kako su jednom zapisali, „dosadna periferija na rubu Evrope“. Dve godine nakon što se Trir preselio u Englesku, Vogt je otišao u Pariz, na studije režije. (Od tada je snimio i dva sopstvena dugometražna filma.) Prijateljstvo su održavali koristeći studentske popuste za “Eurostar” voz.
Trir je rekao da mu se ponekad, dok pušta muziku kao di-džej, „pojavi neki pijani tip da mi kaže da mu je poslednji film sranje“.
Tokom školovanja, Trir je u Londonu režirao tri kratka filma, ali tamo nikada nije pronašao saradnika za pisanje kome bi zaista verovao. Imao je mnogo ideja, ali mu nije prijalo da piše sam, delom i zato što ima jedan oblik disleksije. Obratio se Vogtu za pomoć i od tada su stalni saradnici.
I danas pišu zajedno, u istoj prostoriji – ovih dana je to u kancelariji u bauhausovskom stilu, s pogledom na brdoviti park u kojem, u filmu Oslo, 31. avgust, lik Andersa i njegov stari prijatelj vode napet razgovor o mentalnoj bolesti. Iznenadilo me je koliko je soba mala – možda dva i po sa četiri metra. Visoke police bile su prepune knjiga o istoriji filma i starih brojeva časopisa Sight and Sound; tu su bili sto za stajanje, mali sivi kauč i crvena plišana fotelja koja je izgledala kao da je iščupana iz bioskopske sale. Prijatelji i dalje započinju svaki novi projekat onako kako su uvek i počinjali – razgovarajući svakodnevno, nedeljama, o onome što im je u tom trenutku važno u životu. Pre filma Sentimentalna vrednost, dodirne tačke su im bile pojava ljudi koji odrastaju u istoj porodici, ali sa drastično različitim iskustvima. Pre Osla, 31. avgusta razgovarali su o tuzi i misterioznosti gubitka prijatelja zbog samoubistva ili zavisnosti od droga. Vogt je taj proces nazvao „neprofesionalnim“ i neefikasnim načinom rada i primetio da iz njega proizlaze scenariji koji nisu naročito vođeni zapletom. Nekada ga je ta lutajuća neformalnost frustrirala, ali je vremenom počeo da je ceni, i kreativno i uopšte. Objasnio je: „Kada sam sam, desi se da ne pišem ili da provedem sate na internetu, pa se zapitam: ‘Uh, šta sam radio?’” Ali je mogao da se vrati kući posle dana u kojem su on i Trir pričali o filmovima, muzici i životu, a da nisu napisali ni reč, i da ipak ima osećaj da je bio produktivan.
Trirovi saradnici često ističu koliko je on lojalan, a i sam o svojim umetničkim partnerstvima govori u porodičnim terminima. Zato i ne čudi što su i on i Hele pomenuli koliko su im kreativni i porodični život isprepleteni i koliko im takav raspored prija. Upoznali su se 2019. godine, kada je ona uspešno konkurisala za posao u scenografskom odeljenju na filmu Najgora osoba na svetu; posao je odbila, slutivši da bi se mogli zaljubiti. Ali Hele, koja odiše smirenom, uzemljenom inteligencijom, čitala je i davala komentare na poslednja dva Trir–Vogt scenarija i često dolazi na snimanja. Predaje arhitektonsko projektovanje u Oslu, a ona i Trir pozivaju njene studente kod sebe da zajedno gledaju filmove. „To je izbor koji ljudi u prilično intenzivnim kreativnim poslovima moraju da naprave“, rekao je Trir. „Kako, ili koliko, ćemo uključivati jedno drugo?“ Kao neko ko je sklon „uključivanju“, doživeo je i kao olakšanje i kao oduševljenje što je našao partnerku koja isto to želi.
Pitala sam Helu da li bi ikada razmotrila odlazak iz Osla, gde su ona i njen suprug tako udobno ušuškani među prijateljima, studentima i saradnicima, uz to što im idu naruku norveške velikodušne politike roditeljskog odsustva i subvencionisano staranje o deci. „Ako me posredno pitaš ‘Da li ćemo se preseliti u Los Anđeles?’, onda je odgovor ne“, rekla je uz smeh. „Bar za sada, on ovde snima filmove.“ Dodala je da Trir ne razvija mnogo projekata istovremeno, sa “prikačenim” zvezdama unapred, kao u Holivudu. „On radi jedan projekat u datom trenutku, i taj projekat ima sopstveni život, traži stvari kao što bi ih tražilo dete, i mi jednostavno moramo da to uklopimo u naš porodični život – da prema tome organizujemo svakodnevicu. Ako nas filmovi odvedu negde drugde, naravno da ćemo poći.“
Jednog majskog jutra, dok su jorgovani već cvetali u Oslu, srela sam Trira i Renate Reinsve u Kunstnernes Husu, iliti Kući umetnika, galeriji i bioskopskoj dvorani smeštenoj u lepom funkcionalističkom zdanju iz tridesetih godina prošlog veka. To je jedno od Trirovih omiljenih mesta u gradu – epilog filma Najgora osoba na svetu sniman je upravo tamo. Kunstnernes Hus ima kafe, koji je tog dana bio krcat grupama cool mama sa razdraganim mališanima; nekoliko usamljenih momaka u farmerkama i patikama kucalo je na laptopovima. Iznenadilo me je što, s obzirom na tako autentično trirovsko okruženje, niko nije prišao da ponudi filmski projekat, niti makar klimnuo glavom u maniru njujorškog ‘Znam ko si, ali te neću gnjaviti’. Trir je rekao da mu se ponekad, dok pušta muziku kao di-džej, „pojavi neki pijani tip da mi kaže da mu je poslednji film sranje“. Ali u Oslu, rekao je, vlada „diskretna dosada“, i nema potrebu da se tamo krije ispod radara.
Trir insistira na tome da sam pravi završnu verziju svojih filmova (final cut, prim. prev.), pre svega zato što mu to omogućava da zaštiti glumce koji su se ogolili svojim interpretacijama.
Reinsve je ušla noseći crnu kožnu jaknu i elegantne sive pantalone visokog struka. Ona i Trir su se zagrlili. Posle nervoznog uzbuđenja zbog Kana, koji se približavao, razgovor je brzo prešao na dublje teme. „U našem radnom odnosu ja na dubokom nivou razumem šta želiš da izraziš“, rekla je.
„Znam da razumeš“, rekao je Trir, nagnuvši se da joj stegne ruku.
„Ali imam i prostor da izrazim nešto svoje“, nastavila je. „To me je ponovo veoma dirnulo kada sam gledala film.“
Njih dvoje su bliski – Reinsve mi je rekla da planira da svrate do obližnje knjižare kako bi Triru kupila nešto od Karla Junga, u okviru svoje dugotrajne kampanje da dokaže da je Jung bio pronicljiviji od Frojda. Reinsve, koja je odrasla u selu jugozapadno od prestonice, pre male uloge u filmu Oslo, 31. avgust uglavnom je igrala u pozorištu. Najgora osoba na svetu bila je njena prva glavna filmska uloga, a u nju je ušla oslanjajući se na svoje pozorišno iskustvo. „Sećam se razgovora sa Joakimom o tome kako da zaista pronađem lik, da li da napravim ovaj ili onaj izbor, da li da sa njenim telom uradim nešto posebno, značajno? A onda mi je on govorio o puštanju kontrole i o tome da budem jednostavno ja, gotovo kao da pravimo dokumentarac.“
To joj je imalo smisla. Reinsve mi je rekla da je „gledala mnogo dokumentaraca kako bi videla kako ljudi reaguju ne kada nešto stvaraju, već kada su posmatrani – njihove mikroekspresije“. Slično tome, zanimala ju je i animacija, „jer su tu emocije vrlo čiste, nema naslaga ega glumaca preko njih“.
Tokom snimanja filma Najgora osoba na svetu, rekla je Reinsve, Trir joj je često govorio o „vraćanju na nulu“ – o tome da se unapred „ništa ne priprema, ništa ne oseća“, pa da se zatim uđe u scenu i pusti da se ona jednostavno dogodi. U takvim okolnostima „pojavljuju se složenije emocije“ – mogla bi da se nasmeje u inače sumornoj sceni ili da sebi dozvoli da dijalog doživi kao da ga prvi put čuje. „Ako bi primetio da se malo napinjem, rekao bi ‘Vrati se na nulu’“, prisetila se. Ponekad je taj pristup stvarao dezorijentišući osećaj da ona zapravo uopšte ne glumi. „To je bilo zaista zastrašujuće“, rekla je Reinsve. „Ali je istovremeno donosilo iskrenost.“
Trir mi je rekao da mu se ne dopada kada oseti da glumac ima „nameru da mi, tamo u kameru dok sedim iza nje, poruči ‘Gledaj, ja pričam tvoju priču.’ Toga želim da se oslobodim.“ Rado citira Getea na nemačkom upravo po tom pitanju: „So fühlt man Absicht und man ist verstimmt.“ („Oseti se namera, i to zasmeta.“)
Trir insistira na tome da sam pravi završnu verziju svojih filmova (final cut, prim. prev.), pre svega zato što mu to omogućava da zaštiti glumce koji su se ogolili svojim interpretacijama. Jednom mi je pomenuo koliko je bio zahvalan Andersu Danielsen Liju što je bio spreman da učestvuje u prikazima muškog stida i poraza, poput scene u Najgoroj osobi na svetu kada Julija i Aksel vode ljubav poslednji put, odmah nakon što ga je ona ostavila. Posle toga, „on stoji tu u majici, sa golim polnim organom, osećajući se ranjivo. To uopšte nije herojski lik. To je ‘Ostavljen sam! Usamljen sam! Osećam se kao gubitnik!’” Kako mi je Trir rekao u drugom razgovoru: „Način na koji gledaš telo, osobu, emocije, kako se prema svemu tome odnosiš – ja sam taj kome veruju. Pa ako ne mogu da donesem konačnu odluku o tome? … Glumci su uneli svoje živote, svoje emocije – preuzeli su rizik.“
Molim te, pravi greške“, rekao joj je. To joj je, kako kaže, dalo osećaj veće slobode i sigurnosti, „jer znaš da, ako pogrešiš, tvoj neuspeh neće biti odbačen niti upotrebljen protiv tebe“.
Da bi dodatno potisnuo artificijelnost, rekao je Trir, oslanjao se na iskustvo snimanja skejt-videa. Ključ tih ranih pokušaja bio je da tiho snima dok se prijatelji druže i vežbaju trikove, kako bi bio spreman za trenutak kada se spontano dogodi nešto nezaboravno. „Sreća ide u prilog pripremljenima“, rekao mi je jednom na snimanju. Glumci u njegovim filmovima nedeljama uvežbavaju scene, i to na tačnim lokacijama na kojima će se snimati, ali kada snimanje počne, on ih podstiče da pokušaju ono što naziva „džez-dublovima“ – opuštenijim, često i čudnijim varijacijama u odnosu na ono što su do tada uvežbavali. One mogu, ali i ne moraju, završiti u filmu, ali emocije koje nose, veruje on, trepere na koristan način ispod površine ravnijih, „čistijih“ dublova.
Stelan Skarsgord mi je rekao da su „svi reditelji kontrol-frikovi“ i da Trir u tom pogledu nije izuzetak. Ali Trir ima vrlinu da zna šta ne može i ne treba da kontroliše. On se „veoma, veoma temeljno priprema“, rekao je Skarsgord, dodajući da Trir s lakoćom ume da „razgovara o suštini tvoje glume“. A onda „pusti, jer zna da je to jedini način da glumcima da dovoljno slobode da stvore stvaran život, uverljiv život, iracionalan život“.
Uslovi za snimanje filmova u Norveškoj pogoduju ovakvom intimnom i opuštenom radu s glumcima. Javno finansiranje je izdašno, a novac dolazi brzo ako Norveški filmski institut proceni da scenario ima umetničku vrednost. Trir je proveo šezdeset četiri dana snimajući Sentimentalnu vrednost. Poređenja radi, takav nezavisni film u Americi verovatno bi bio snimljen za manje od mesec dana.
Možda najdirljiviju glumačku interpretaciju u Sentimentalnoj vrednosti daje Inga Ibsdoter Lileas, koja tumači Agnes, Norinu mlađu sestru. Dok Nora pati od snažne treme i drugih očiglednih znakova anksioznosti, Agnes je zatvorenija i stabilnija: istoričarka je, ima muža i sina s kojima deli miran porodični život. Ipak, Lileas jasno pokazuje da je Agnes izuzetno osetljiva na promene raspoloženja svoje manje stabilne sestre.
Lileas mi je rekla da je, kada je došla na audiciju kod Trira, bila pomalo zatečena time što je prvo što je on uradio bilo da sedne i razgovara s njom pola sata „o tome ko smo, šta mislimo o svojoj porodici, o roditeljstvu. Odmah smo mogli da razgovaramo o stvarima za koje mi inače treba mnogo vremena da ih podelim s ljudima.“ Ako i ne dobije ulogu, pomislila je, bar će čuvati taj razgovor u dragoj uspomeni. Na snimanju joj je govorio o važnosti „grešaka“ u glumi. „Molim te, pravi greške“, rekao joj je. To joj je, kako kaže, dalo osećaj veće slobode i sigurnosti, „jer znaš da, ako pogrešiš, tvoj neuspeh neće biti odbačen niti upotrebljen protiv tebe“.
U jednom trenutku Sentimentalne vrednosti, Agnes dolazi u Norin stan i nagovara je da pročita scenario koji je njihov otac napisao za nju. Na zaprepašćenje obe sestre, Gustavov tekst otkriva empatiju koju im je u stvarnom životu retko pokazivao. Posle toga, Nora pita Agnes zašto je ona iz njihove porodice izašla toliko stabilnija nego Nora. „Imala sam tebe“, kaže Agnes, u suzama.
Lileas mi je rekla da je tokom snimanja „u tom trenutku želela da zagrli Renate. To mi je bio impuls. Ali sam se suzdržavala“. Upravo tada, Trir joj je šapnuo: „Samo je zagrli.“ Nastavila je: „Rekla sam i ‘volim te’, iako to nije bilo u scenariju. Ne mora nužno da se izgovori, ali sam u tom trenutku toliko osećala to da je bilo istinito.“ Taj zagrljaj, priseća se Lileas, naveo je i Reinsve na improvizaciju: „Prvo kaže ‘takođe’, a onda shvata da je to previše bezlično i da mora da kaže ‘volim te’ zauzvrat. Želi da to kaže. Obožavam taj detalj.“ O zagrljaju, Lileas je rekla: „Tako mi je drago što sam to uradila. A to je bilo zato što imam osećaj da me je Joakim u tom trenutku zaista video. To je sve učinilo mogućim.“
Izvor: Glif
