Piše: Desanka Maksimović
Nekad smo svi znali jasno,
od najnepismenijeg seljaka
pa do gospode i dece njine,
šta je rodoljubivo i časno,
i šta treba da čine
potomci negdanjih junaka.
Ne mogu da poznam narod
čije su pevali vrline
pesnici od Branka do sada.
Srpsko se stado malo
sve do poslednjeg runa
razbilo i ošugalo.
Postali mi smo zemlja
robova i potkazivača
i stokatnih zelenaša.
Pune su nam ulice sada
poštovanih zlikovaca,
a zatvori nevinih robijaša.
Na leđima kao da grbu
nosim od bola i stida,
i ulicama kad idem,
kao da mi blato baca
pogled oholih stranaca
u lice, i svakog dana
veo mi se po veo skida
sa rugoba naših i rana.
(Desanka Maksimović, Celokupna dela, Tom 1, Pesme, Beograd: Zadužbina „Desanka
Maksimović“, JP Službeni glasnik, Zavod za udžbenike, 2012, str. 558).
