„Isto je diviti se i biti“– Parmenidov proročki stih, u prevodu Žarka Vidovića, nakon 2500 godina odzvanja u pesmama novog albuma Boška Ćirkovića Škabe pod nazivom Promašena tema. Pomenuti filosof prvi je uočio da se postojanje, dakle, ono što jeste, dokazuje u divljenju-proslavljanju nadbitija, odnosno, onog što je najstarije, što je prethodilo. Ta svest o kontinuitetu, svest o početku, prauzroku, pokreće zahvalnost-divljenje i to je siguran znak postojanja. Danas se sprovodi nikad veći atak na čovekovu svest kako bi se zbunio, i tako dovelo u pitanje sve, a ponajviše samo njegovo postojanje, jer živimo vrhunac metafizičke paradigme koja pravi „ljude na mestu“, amorfne mase, savitljive, koje je lako oblikovati jer nemaju izgrađene identitete pa ih tako oblikovane i modifikovane „knezovi ovog sveta“ mogu koristiti kao svoja sredstva i postaviti na potrebna mesta kako bi bili deo mehanizma.
Škabo je napravio album kojim neće nikog preobraziti i dovesti do „spoznanija stanja“, ali koji će one koji su na putu „obrazovanja (građenja)“ kroz estetski doživljaj, kroz ritam i melodiju, nadahnuti da u tom građenju istraju. Zato njegove pesme nisu za široke narodne mase jer ono što je jedno te isto – istina – nikada nije stanovala u većini, u masi, već se uvek čuvala izopačenja, šunjajući se među prizvanima koji su na njenim talasima stvarali jer su bili blizu ose sveta i vremena, horizontali oko koje se vrti zemlja i čitava vasiona.
Uvek je mnoštvo onih koji su daleko od te osovine, pa se oni koji su joj bliže osećaju ambivalentno – čas kao usamljeni (sto na jednog), čas kao izabrani da nose teret kojim ih masa stiska, ali čim se uznesu i pomisle da su posebni, brzo centrifugalnom silom bivaju bačeni dalje od ose. To je primetio i Škabo, osvestivši da njegova izabranost, blizina osi, koja je nadrazumna stvaralačka sila, jeste dar Oca, pa se divljenjem, proslavljanjem i zahvaljivanjem Njemu održava u blizini Izvora.
Škabo ne posmatra svet kroz ružičaste naočare već kroz durbin kojim vidi iznad planina vremena i tvari, i samo prenosi ono što uočava – da će biti sve dobro.
Zato ovo nisu pesme za kratkovide savremene cinike, već verujuće a nekadašnje kinike koji su odbacivali savremene društvene „vrednosti“. A ima li šta nerazumnije nego odbaciti „vrednosti“ ove savremene civilizacije? Danas je lako doći do saznanja kako koristiti te „vrednosti“ i doći do što veće publike, što više „divljenja fanova“ programiranih da slave forme bez suština, samo da se ne bi divili suštini. Škabu nije potrebno ničije divljenje jer kroz gotovo svaku pesmu proslavlja i iskazuje zahvalnost Suštom.
S druge strane, primetan je ogroman trud i rad da forma, u produkcijskom smislu, bude savremena i „spakuje“ suštinu tako da ona bude lakše „jestiva“, da se „oni koji jesu“ lakše poistovete s njom. Nema proslave bez bližnjih, pa je zato drugost, odnosno, zajednica po Duhu bliskih, lajtmotiv ovog albuma. Dakle, album Promašena tema Boška Ćirkovića Škabe je zaista promašena tema glavnog narativa i hvala Bogu da je tako. Ima i suviše onih koji pogađaju temu, pogađaju metu, ali sve te mete im ispaljuje mašina i algoritam programiran tako da čovek svoje duhovne patrone troši na glinene golubove. Škabo pogađa samo prave mete-teme. Slava Bogu na tome.
Ivica Kuzmanović
Izvor: Stanje Stvari
