„Исто је дивити се и бити“– Парменидов пророчки стих, у преводу Жарка Видовића, након 2500 година одзвања у песмама новог албума Бошка Ћирковића Шкабе под називом Промашена тема. Поменути философ први је уочио да се постојање, дакле, оно што јесте, доказује у дивљењу-прослављању надбитија, односно, оног што је најстарије, што је претходило. Та свест о континуитету, свест о почетку, праузроку, покреће захвалност-дивљење и то је сигуран знак постојања. Данас се спроводи никад већи атак на човекову свест како би се збунио, и тако довело у питање све, а понајвише само његово постојање, јер живимо врхунац метафизичке парадигме која прави „људе на месту“, аморфне масе, савитљиве, које је лако обликовати јер немају изграђене идентитете па их тако обликоване и модификоване „кнезови овог света“ могу користити као своја средства и поставити на потребна места како би били део механизма.
Шкабо је направио албум којим неће никог преобразити и довести до „спознанија стања“, али који ће оне који су на путу „образовања (грађења)“ кроз естетски доживљај, кроз ритам и мелодију, надахнути да у том грађењу истрају. Зато његове песме нису за широке народне масе јер оно што је једно те исто – истина – никада није становала у већини, у маси, већ се увек чувала изопачења, шуњајући се међу призванима који су на њеним таласима стварали јер су били близу осе света и времена, хоризонтали око које се врти земља и читава васиона.
Увек је мноштво оних који су далеко од те осовине, па се они који су јој ближе осећају амбивалентно – час као усамљени (сто на једног), час као изабрани да носе терет којим их маса стиска, али чим се узнесу и помисле да су посебни, брзо центрифугалном силом бивају бачени даље од осе. То је приметио и Шкабо, освестивши да његова изабраност, близина оси, која је надразумна стваралачка сила, јесте дар Оца, па се дивљењем, прослављањем и захваљивањем Њему одржава у близини Извора.
Шкабо не посматра свет кроз ружичасте наочаре већ кроз дурбин којим види изнад планина времена и твари, и само преноси оно што уочава – да ће бити све добро.
Зато ово нису песме за кратковиде савремене цинике, већ верујуће а некадашње кинике који су одбацивали савремене друштвене „вредности“. А има ли шта неразумније него одбацити „вредности“ ове савремене цивилизације? Данас је лако доћи до сазнања како користити те „вредности“ и доћи до што веће публике, што више „дивљења фанова“ програмираних да славе форме без суштина, само да се не би дивили суштини. Шкабу није потребно ничије дивљење јер кроз готово сваку песму прославља и исказује захвалност Суштом.
С друге стране, приметан је огроман труд и рад да форма, у продукцијском смислу, буде савремена и „спакује“ суштину тако да она буде лакше „јестива“, да се „они који јесу“ лакше поистовете с њом. Нема прославе без ближњих, па је зато другост, односно, заједница по Духу блиских, лајтмотив овог албума. Дакле, албум Промашена тема Бошка Ћирковића Шкабе је заиста промашена тема главног наратива и хвала Богу да је тако. Има и сувише оних који погађају тему, погађају мету, али све те мете им испаљује машина и алгоритам програмиран тако да човек своје духовне патроне троши на глинене голубове. Шкабо погађа само праве мете-теме. Слава Богу на томе.
Ивица Кузмановић
Извор: Стање Ствари
