Tokom praznika zadatak je da budemo odlično raspoloženi i donosimo odluke kojih se niko nije pridržavao duže od nekoliko sati – to su one adrenalinske, novogodišnje, govorio je Čarls Simić.
Vreme je surovo prema svim živim stvorenjima, piše Čarls Simić, a čini se da je najsurovije u doba praznika, u danima kada kao po nevidljivom zadatku valja da utonemo u bezglavi teror novogodišnjih dana. Oni su „krcati mogućnostima, ali siromašni vremenom” i u svetu koji najednom liči na praznično „veliko, preskupo zabavište, u kome ne postoji ni mesto ni vreme za razmišljanje”, zadatak je da budemo odlično raspoloženi i donosimo odluke kojih se niko nije pridržavao duže od nekoliko sati – to su one adrenalinske, novogodišnje. Zanimljivo je da na novogodišnje odluke nisu bili imuni ni književnici.
Mark Tven je zadržao smisao za humor i kada je pisao o tome šta će promeniti u godini koja upravo počinje: „Živeću samo od mojih prihoda ove godine, makar morao da pozajmim novac da u tome uspem.” Iza hinjenog veselja koje masovna kultura širom sveta nameće ljudima u ulozi građana za praznike, često se krije – depresija. Jedno pismo iz decembra 1920. koje je Ernest Hemingvej uputio majci o tome govori: „Neću vam poželeti srećnu Novu godinu jer je Nova godina samo korak bliže grobu i nije nešto zbog čega bi trebalo da budemo srećni.”
Zelda i Skot Ficdžerald su na kraju 1922. doneli zajedničku odluku: da na tri meseca prestanu sa uzimanjem alkohola. No mala je verovatnoća da su u tome uspeli. Ovo je planeta na kojoj niko ne može ostati budan, a mnogi ne mogu ostati ni trezni… Njih dvoje – lepi i prokleti – u tome nisu uspeli. Virdžinija Vulf je veliki deo života vodila dnevnik i tu je beležila svoje prvojanuarske namere. Januara 1931. je donela više njih: „Nemati ništa. Ne vezivati se. Biti otvorena i brižna prema sebi, ne razdražujući sebe zabavama: umesto toga ostati u svojoj sobi i čitati. Napraviti od Talasa dobru knjigu. Zaustaviti nerviranje usvajanjem uverenja da ništa nije vredno nerviranja. Ponekad čitati, ponekad ne čitati. Izlaziti, da – ali i ostati kod kuće ako mi se negde ne ide, iako sam pozvana. Što se tiče odeće, kupovati samo kvalitetnu.”
Andrićev decembar
Jedne odluke Virdžinija Vulf se, na radost svih čitalaca sveta, držala – roman Talasi izvanredno je književno dostignuće. Možda se i jeste držala odluke da kupuje kvalitetnu odeću u periodima kada su joj to finansijske prilike dozvoljavale. Da li je umela da kaže rezolutno „ne” prijateljima kada su je pozivali na zabave na koje joj se nije dalo da ode, nije mnogo važno – kao izrazito introvertna osoba, Vulfova je patila u oba slučaja, ako je odlazila – zato što je otišla, a ako je ostajala, zato što se nije pridružila društvu. Svi su umetnici lažni ekstroverti i vode sa sobom bezbroj razgovora o tome kako da se zaštite od „preteranog nerviranja”, pa je to činila i Vulfova. Ali to su, takođe, teško rešiva pitanja. Kada vam je nervni sistem poput paučine (a bez tolike hipersenzibilnosti nemoguće je stvarati), patnja je čest životni saputnik. Nekoliko godina kasnije, januara 1936, Vulfova je zapisala sledeće rečenice u dnevniku: „Donela sam neke dobre odluke: da čitam do kraja godine što manje nedeljnih časopisa, koji me podstiču na preispitivanje; da ispunim mozak nepoznatim knjigama i navikama… i sve u svemu, da budem što skromnija i što je moguće manje površna, što manje napeta…” Očito je da je u ovom periodu života Virdžinija Vulf žudela za novim saznanjima, jer je poznato da se „književnost hrani književnošću” i da su joj za nove bleskove evidencije bili potrebni podsticaji. Ima književnika koji su na novogodišnje odluke bili – otporni.
Tomas Man je smatrao da „vreme ne obeležava svoj put, olujna grmljavina i buka gromova nikada ne najavljuju početak novog meseca ili godine. Čak i kada novi vek počinje, to samo mi smrtnici zvonimo zvonima i pucamo iz pištolja”. Dostojevski beše uveren da se ljudi najviše plaše da preduzmu novi korak, da kažu nove reči… „Ali vremena kriza, razaranja ili promena nisu uvek predvidljiva, ali su poželjna, ona znače razvijanje”, pisao je dalje podoficir Dostojevski. U kriznim vremenima video je mogućnost rasta i razvoja.
O posebnoj atmosferi meseca decembra zapis je ostavio i Ivo Andrić: „U drugoj polovini decembra meseca dani stanu naglo i sve brže da se osipaju; čovek ih troši i traći lako i nemilice, kao da to nisu dani njegovog života. A onih nekoliko poslednjih dana, pred Novu godinu, prosto baci kao mrvice iz torbe. I sva pažnja i sve nade, sve to prelazi u prve dane Nove godine…” Vazda mudar i umeren fra Ivo, nije zapisao da li je on na isti način trošio decembarske časove. Biće da je i u doba praznika nastavljao s radnom rutinom. I u doba kada je dobio Nobelovu nagradu jedva je čekao da se vrati običnom danu koji je ispunjen pisanjem i čitanjem. Za donošenje odluka smatrao je da je potrebna sloboda, a zapisao je da je „sloboda, puna sloboda, tek san, san kome ponajčešće nije suđeno da se ostvari, ali jadnik je svaki onaj koji ga nikada nije sanjao”.
Ipak, ponekad novogodišnje odluke obasjaju svet umetnosti. Decembra 1919, nakon mnogih kriza i provedene teške godine sa suprugom Vivijen, posle mnogobrojnih negativnih odgovora izdavača, T. S. Eliot piše pismo majci u kome nagoveštava svoju novogodišnju odluku: „Već dugo razmišljam o tome da napišem poemu.”
Ova poema će postati i njegovo najblistavije delo – Pusta zemlja. Januara 1944. Lorens Darel piše pismo dugogodišnjem prijatelju Henriju Mileru, u kome kaže da mu je podneblje gde se našao – Aleksandrija, paralisalo volju i želju za donošenjem bilo kakvih odluka: „Aleksandrijski način pretrajavanja vrlo je prustovski i spor; raspadanje u sivom i zelenom – pored lule za hašiš ili mladića.
Ali žene su divne – kao zapuštene bašte, bogata svilenkasto-maslinasta put, iskošene crne oči, meke usne, zakrivljene kao bradva, i rajske figure, kao crteži nekog seksualnog Matisa. Do ušiju sam u njima, ako moram da budem pomalo bukvalan. Ali kao što primećuju moji aleksandrijski prijatelji, Aleksandrinke imaju previše tehnike i premalo temperamenta…”
Pasternak nije došao
Darel ni u jednoj novogodišnjoj odluci nije planirao velike strasti, ali život u Kavafijevoj Aleksandriji mu ih je, svakojako, doneo. Ženi iz Aleksandrije, Evi, biće posvećen glasoviti Aleksandrijski kvartet. Prvog januara 1927, očajna pošto je preminuo Rilke, s kojim je, kao i sa Pasternakom, bila u prepisci, Cvetajeva iz Francuske Pasternaku šalje pismo s pozivom i planom: „Borise! Borise! Kako mi je onaj svet dobro znan, po snovima, po vazduhu snova, po rasterećenosti, po suštini snova.
I kako ne poznajem ovaj, kako ga ne volim, koliko sam uvređena u njemu! Onaj svet, shvati: svetlost, obasjanost, stvari, drukčije osvetljavanje – svetlošću tvojom i mojom… Nikada te nisam zvala. Sada je vreme. Zajedno ćemo krenuti u London. Tvoj i moj grad. Krenućemo ka zverima. Krenućemo ka Taueru (sad je to kasarna).
Ispred Tauera je mali, strmi skver, miran, samo jedna mačka ispod klupice. Tamo ćemo sedeti…” Ali Pasternak nije došao. Novogodišnje želje su često snovi, tek ponekad namera sa snagom da bude ostvarena. U novogodišnjoj noći, toj tami „sa izlaznim ranama” vatrometa, mislim o novogodišnjim odlukama, tim planovima koji se ne ostvaruju kao bolovima, jer prvojanuarsko jutro je sečivo koje cepa pismo s našim snatrenjima. I bledi, minijaturni mesec, sedefno oko jutra, donosi mi Andrićevu rečenicu: „Ja sam u životu izgubio. Ali ja nisam pobeđen. Ja sam nadigran…”
Sanja Domazet
Izvort: Politika Magazin
