Bez obzira na to šta on o tome kaže, ljudi slušaju savete oca Anreja Tkačova, čak i kada ne laskaju njihovim ušima. Postoji neka zakonitost u tome da je jedan intelektualac, mislilac, retoričar, osoba koja promišlja o, pojedinačnim, i globalnim pojavama, usled naročite potrebe javnosti da čuje dobru pouku, u centru pažnje. Ovog puta nas interesuje samo književnost.
Oče Andreje, vaš odnos prema savremenoj književnosti je ”normalan”, ako imamo na umu ”normalnog” intelektualca na međi starog i novog stoleća. Kao norma se, u datom slučaju, uzima niz razumljivih simpatija, u kojima prosijava smisao prošlih vremena. Vaše misli o Brodskom (hipotetično stavljanje njegovog stvaralačkog opusa u period pravoslavne renesanse) u ovom svetlu izgleda sasvim zdravo. Zar nije najprimamljivije u pesničkom zanatu svojim očima posmatrati borbu usamljene ljudske duše sa neverjem, i što bi se krilo, sa verom? Pred pripremljenim čitaocem otvara se ne samo lirski dnevnik, koliko – sa tačke gledišta pravoslavnog sveštenoslužitelja – epska slika borbe sa iskušenjima svih vrsta i pravaca. Prema Vašem mišljenju, ko je od pesnika dvadesetog veka izašao kao pobednik iz ovog okršaja? Da li je uopšte bilo takvih, ili smisao poezije može objasniti sledeći princip – gubitak na tom polju?
– Mislim da je poezija borba ličnosti za istinski život. Ličnost je stoga i ličnost, jer ne liči ni na koga. Ona nije ”jedna od mnogih”, već ”jedna jedina”. Ta ”jedna jedina” pokušava da pobedi ono, sa čime se svi susreću. U toj borbi ličnost zadobija jedinstveni glas, i glas se odjednom može čuti i prepoznati. To je poezija.
U ovoj drami pobeda nije ni unapred rešena, niti zagarantovana. Pre će biti da je poraz realniji. Ali sama činjenica borbe, činjenica da čovek drhti poput ulovljene ribice u mačijim kandžama stvara i bigrafiju, i istoriju. Poezija izvire iz užarenih kratera. Tako je mnogo pesnika je u ruskoj istoriji, da bez njih ne možeš nikako. Meni je važno da su pregaženi geniji, koji se nisu vezivali za večnost. Na primer, Majakovski i Cvetajeva. A oni koji su svoj put ka Bogu pronašli, žive dalje, posthumno su mnogo više su uradili. Ostavili su sledbenike, odmotali su nit kontinuiteta. To su, primera radi, Pasternak i Ahmatova. Tako da, istorija ruske poezije opravdava frazu Čehova, u kojoj veliki pisac kaže da čovek mora ili da veruje, ili da traži veru. U suprotnom je prazan čovek.
– Kako biste definisali smisao pesničkog majstorstva? Danas, zahvaljujući naporima mnogih, i mnogim trukovima ”u zakonu”, razgovor o majstorstvu je pomeren na najudaljeniju policu, i već je uspela da padne prašina na njega. Onima koji operišu mnjenjem ne odgovara razgovor o majstorstvu: tada bi njihovi instant idoli (po pravilu njihovi bliski prijatelji kojima oni mnogo duguju) mogli da se nađu u situaciji, u kojoj nikako ne bi smeli smeli – bez premije na koju su se nameračili. Da li je za poeziju važan stil? Zar nije najvažniji poziv jednog pesnika da stvori stil, a potom sve ostalo? Ili je ”prepoznatljivost” kategorija bliska domaćem ”šou-biznisu”, u kojem jedan ”talenat” od drugog razlikuje samo boja marame oko vrata?
– Brodski koga ja jako volim, a volim ga između ostalog i zbog toga što u ”Pismu jednoj pesnikinji” kaže za sebe: Zaražen sam zdravim klasicizmom, a vi, druže moj, zaraženi ste sarkazmom. Ovde, bez gubitaka po rimu, moglo bi se reći, ”formalnim klasicizmom”, ali Josif Aleksandrovič piše ”zdravim”. ”Zdravi klasicizam” je blizak pesniku. Pesnik treba da ovlada (u meri svojih snaga) svime, što je stvoreno u poeziji pre njega. Treba da se oproba u sonati, elegiji, epitafima. U suprotnom, od njega će postati Oskar Bender. Onaj samoproglašeni umetnik, koji je namaljao Sejača koji seje obveznice državnog osiguranja. I kada su ga zbog te mazarije bacali sa parobroda, vikao je: ”Hajde da raspravljamo! Ja tako vidim svet!” Da, postoji sablazan da se, usled odsustva talenta, umetnik sakrije iza ”konceptualnosti”. Tako je i u slikarstvu. I u poeziji. Pravo na odricanje starih formi može imati samo vešti majstor, majstor tih istih formi. U suprotnom, delo ima prizvuk šarlatanstva.
– Sećam se vaših reči, koje su mnoge iznenadile, u vezi sa klasičnom ruskom književnošću. Pomenuli ste da ona poseduje neku manijakalnu usmerenost ka ”suvišnim ljudima”. Priznajem da sam i sam bio zadivljen: isti oni onjegini, i pečorini, bazarovi i insarovi, rudini, i tako dalje, videli su sovjetski istoričari književnosti kao kvalitetni enzim, koje je razlagao tle imperatorskog jednoglasja, i prema tome, potpomogao nadolazeći socijalni prevrat. Danas možemo da vidimo njihovo očajanje, njihovu razdražujuću bespomoćnost, ali, mogu li se , ovako, sa praga osuđivati oni koji su odredili rusku književnost – individue, ličnosti koje su reflektovale prazninu i neznanje? Zar je njihova glavna funkcija slabost?
– Vidite, čovek uvek treba da traži sebe i svoje mesto u svetu. Uspeh zavisi od toga da li će čovek blagosiljati svet, ili će ga prokleti. Ljudi koji nisu pronašli sebe, proklinjali su sebe. Ali ne samo sebe, nego i ceo svet. Oni koji osećaju svoju bolest, žele da se sada, ovog trenutka, ceo svet zapali sa sve četiri strane, ili da se raspadne u param-parčad. U tome se krije psihološka tajna svih revolucija, a znači i tajna naše nacionalne tragedije. Stoga ja, zajedno sa Rozanovim, smatram da je Rusiju oslabila, obeskrvila, i dokrajčila upravo književnost sa svojim kultom nezadovoljnih lenjivaca. Ljeskov je ismejao sveštenstvo, Ostrovski je ismejao trgovce, Ščedrin je polio otrovom svu istoriju, i potom je ostalo samo da ”Aurora” ispali. To sam i po Ukrajini video. Gnusni bunt, besmisleni i žestoki je, poput đubreta na ulici, usisavao u sebe, sve one koji su razmišljali kategorijom ”potrošačke korpe” i nisu pronašli sebe. A odozgo se odomaćila gomila radoznalih negativaca. I to je sve. Tako je uvek.
– Pokušaji da se formira sloj ljudi sa jasnim ciljevima, koji veruju u svoje prednaznačenje (Štolc, Kostanžonglo), u opštem duhu XIX veka, nesrećno su se završavali. Kritika ih je u najmanju ruku videla kao izveštačene, nesrećno izvajane, ali i sasvim ideološke. Jedan Puškinov Petruša Grinjov je jak, mlad i rumen. Sreća pa je bogat, inače ga ne bi zaobišla sudbina Makara Devuškina. Miškin je bolestan, Akakij Akakijevič je nekako sasvim otvoreno ubog… ”Pozitivni” su se predstavljali čas ”lovci na glave”, čas mladići izrasli od Dostojevskog, koji se nisu rastali sa iluzijama da će stvoriti nešto na nekoj zasebnoj svojini. Primer je isti onaj smrtno pozitivni Tolstojev antagonist Levin – zašto klasici nisu uspeli da stvore obrazac ponašanja?
– Intelegencija koja je pisala, nije imala ”dohranu” sa drugog sveta. Zarobljeni u socijalnoj problematiku, večno trčkarajući u krug oko istih pitanja, bili su osuđeni na neuspeh. A čovek je ono ”što treba pobediti”. Neophodno je imati vezu sa Bogočovekom. Kirijevski, Leontjev, i Gogolj su našli svoj mir u Optini. I to je bio pravi put. Kako se Pavle vaspitavao kod nogu Gamalijela, tako bi i naši književnici i filozofi trebalo da se vaspitavaju i sazrevaju kod nogu Amvrosija i Serafima. Nije im se otvorilo. Pokazao se jaz između obrazovanog sloja, i narodne vere, koja je bila karakteristična za epohu posle Petra I. Pisci su morali, makar retko, da udišu kiseonik Svetog Duha. Ali mnogi jednostavno nisu znali, gde je ta ”maska sa kiseonikom”, pa su se nekako glupo udavili. Udavili su se u teškoj atmosferi ”dosadnih pesama zemlje”.
– Rođenje sovjetskog panteona heroja takođe nije obilovalo povećanim blagostanjem. Rane smrti Jesenjina i Majakovskog su druga tema. ”Nisu izašli na kraj sa nadležnima, uhvatila ih je turbulencija”- rekla bi za njih ortodoksna osoba. Ali, apsolutno antisovjetski Melihov, sentimentalni Levinson Fadejeva, i skoro biblijski Sokolov Šolohova, sigurno da nisu bili komunisti-lenjinci, ako ništa drugo, onda u partijsko-nomenklaturnom smislu. Druga polovina XX veka je prestala da daje nešto herojsko, kao da mirne domaće drame, bez obzira na prizive partije da u malom vide veliko (npr: ”socrealizam”) nisu u stanju da stvore nešto izvan egzistencijalne refleksije. Po vama šta čini osnovu sovjetske književnosti, kako radikali vole da je oslovljavaju – književnosti ”bezbožništva”?
– Sovjetska književnost je poput nekog kopna, svedočanstvo o životu naroda, koje bi, u slučaju da umukne, iznutra eksplodiralo usled svega onog što ga ispunjava. Sovjetska književnost je vrlo raznolika. Na osnovu kojih kriterijuma možemo uporediti recimo Bulgakova, i Šukšina? Ili A. Platonova, i Tvardovskog? To su zvezde koje obajsjavaju nebo. Među njima su ogromne distance. Ali mi ih posmatramo kao jednake, i oni raduju naše oči. Sovjetska književnost u najpoštenijim, krvlju srca ispisanim, primerima nastavlja tradiciju velike Ruske književnosti. I žeđ za Bogom u njoj zvuči tako duboko i iskreno, da joj naziv ”bezbožnička književnost”, u celini, ne odgovara.
– Na trenutak ćemo se osvrnuti na ”odvojenu temu” – zbog čega je, po vašem mišljenju, nasilna, i samoubilačka smrt postala karakteristika pesničke sudbine? Strasti, odsustvo kočnica, lakomislenost, loše navike?
– Nuspojava materijalizma, u koji se, kao u reku, slilo evropsko čovečanstvo krajem XIX veka. Niče je rekao da je ”Bog umro”. Ljudi su poverovali, i sami su umrli. Odbacili su od sebe večnu dimenziju, kao što čovek odbacuje od sebe stid, kada želi da se upusti u najžešće strasti. Odatle i žestina XX veka. Ljude nisu štedeli, jer su ljudi bili ideološki ubijeni. A tamo gde je ubistvo, ima mesta i za samoubistvo. Samoubistvo je pojedinačni primer ubistva generalno. I često samoubistvo učine oni koji su pre toga nekog ubili. Ubio, spoznao, nije izdržao, i podigao ruku na sebe. Ima smisla razmišljati na sledeći način: možda sve te poznate samoubice nisu izdržale jer su ubili nešto vredno? Ljubav, na primer, ili veru, ili su stavili talant u službu nekim ”zgodnim” prilikama. Ima o čemu da se razmišlja. A svaki slučaj je poseban.
– Ako bismo sumirali nasleđe Zlatnog, Srebrnog, i ne znam kojim metalom da označim sovjetskih osamdeset i četiri godine, – veka, da li je književnost pred ljudima ispunila svoje naznačenje? Ili se kolebala, mučila, ali na kraju ipak dala so zemlji?
– Svakako ne bih rekao da su ove reke suza, i rasipanje mudrosti so zemlje. Evo Šukšin opisuje muškarca, koji sluša kako mu sin uči napamet Gogoljev odeljak o ptici trojki. I odjednom biva prosvetljenj: A ko je u kolima? Nije li valjda Čičikov? Zar to grmi i zveckaju zvona, dok narod izbezumljeno beži, a trojka nosi lopova podbulih obraza? Razumete? To je zasenilo ovo prostog muškarca kod Šukšina. I on je počeo da trči po selu: Koga to ptica trojka nosi? Eto kako može da utiče književnost. To znači da je čovek oživeo. Zato kod Nekrasova u ”U rovovima Staljingrada” između ada i večnog iščekivanja smrti, vojnici čitaju knjige. Pronađu u razrušenoj kući sačuvani tom Tolstoja ili Čehova, i čitaju između bitaka. Zar to ne vredi mnogo?
– A prosvećeni Zapad? Da li je on stvorio dovoljnu platformu da bi se metafizičke krize naroda Zapadne Evrope i Severne Amerike dešavale što ređe? Ili ćemo jednostavno očekivati da angažovana književnost pomogne čoveku, čija je obaveza da o smislu života svakodnevno ne pita ni klasike, ni savremenike, već samog Tvorca?
– Čovek je osuđen na metafizičku krizu. Njega ne treba štititi od te krize – treba mu pokazivati izlaz iz nje. I književnost može da bude takav ”znak kraj puta”. Samo, sa Bogom ne može svako da razgovara. Čovek mora i drugog čoveka da sasluša. Književnost pruža takvu mogućnost.
-Josif Aleksandrovič skoro da je prvi ponovo uveo u upotrebu termin ”posthrišćanstva” kao epohe, u kojoj sve ono pređašnje, za šta se mislilo da se ni za hiljadu godina ne može promeniti, razvejava, ili otpada, kao protuberance od sunčane površine, i iznova otkriva sav vakumski užas pred bićem, u kojem se skoro sasvim ne vide tragovi Tvorca.
– Apsolutno tačno. Tako živimo. Samo fudbalska utakmica ili omiljeni serijal ne dozvoljavaju da jasno osetimo tu kosmičku hladnoću koja nam je za vratom. Raspalo se Carstvo, Crkva je jedva preživela, skoro da se raspala porodica. Došao je red na eksperimente sa čovekom, sa ličnošću. Evo samo što je, pomoću tehnologije, nisu iskidali. Na nekim mestima možemo Apokalipsu da čitamo kao novine. Samo neće svi da priznaju šta se dešava, već misle: nas skoro neće savladati.
– Savremeni čovek strada još i stoga, jer je zatrovan prelepim iluzijama od pre trista godina – sloboda, Prosvetiteljstvo, humanizam. Vratiti ga u duhovnu realnost prošlih vekova je problematično, imajući na umu ko (šta) se suprotstavlja Crkvi. Preti joj nasilje. Postoji li izlaz, i postoji li osoba sposobna na to, ako da, ko bi to mogao biti? Kakve osobine bi trebalo da poseduje da bi imala, makar i najmanju, šansu da se provuče kroz iglene uši?
– Lepo ste rekli: ”zatrovan prelepim iluzijama”. Naravno, Prosvetiteljstvo se razotkrilo još kada su zvečale francuske giljotine. A dobroćudni humanizam se nije završio sa pojavom atomske bombe, nego sa izumom mitraljeza i gasa. Dakle, ono što imamo, to je Liturgija! Carica Liturgija, rekao bih. Liturgijski preobražaj i obnova predstavljaju organsku obnovu sveg života, i takvu mogućnost mi čuvamo. Uzgred, upravo je Gogolj prvi uvideo, da ljudi ne jedu jedni druge, samo zbog toga jer se još služi Sveta Liturgija.
– U vremenu kada je u svakom od nas poljuljana individua, i kada je nacionalni duh, koji se nekada hranio crkvenim jedinstvom oblika i sadržaja, izmučen dugim državnim bezbožništvom, šta biste posavetovali onima, koji nastavljaju da produbljuju stihove, i stvaraju ih?
– Prvo bih im posavetovao da postanu ”njegovo Veličanstvo – blagorodni čitalac”. Čitalac je podjednako važan, kao i pisac. Nekad i važniji. Čitalac je skoro koautor, izviđač, lovac na bisere, poznavalac, i vlasnik blaga koje većini nije potrebno. Čitalac je autorov najbolji prijatelj. Nevidljivi. Ukratko, posavetovao bih da svi postanu blagorodni čitaoci.
– Vama ne mogu da odole desetine, ako ne i stotine žednih, među kojima su sigurno i književnici, kako oni uspešni, tako i oni manje. Šta Vi iz toga možete da naučite? U kakvom stadijumu se nalazi saznanje književnika? Da li je ono kamen krajeugaoni, da li neko među tim zalutalim i nesrećnim, slučajno, otkriva u sebi, pored svetskog obrazovanja, začetak duhovnog poznanja, iskustva? Da li ste misleno primenjivali na sebi ako ne sudbinu, onda makar jednu od ipostasi vladike Filareta, koji urazumljivao genija Puškina? Da li podučavate nekog od uglednih književnika, i ako podučavate, onda kako, kako vam se čini, da li taj proces ima uspeha?
– Loš sam kritičar. Kod čitanja sam pristrasan, nejasan i izbirljiv. Ali ljude, nepotrebno, ne volim da ljutim. Sažaljiv sam. Sa takvim osobinama, teško da neko može da bude nastavnik. Što se duhovnog iskustva tiče, ono je, nesumnjivo, tu. I sa te tačke, naš narod je još živ, uprkos istorijskom procesu.
– Deluje očigledno, ali, iz nekog razloga, pojavljuje se lišavajuća slobode i volje misao o tome, da je Biblija psotavila matricu beskonačne budućnosti, i da je nemoguće”iskočiti” iz biblijskih tema. Prvo – da li je potrebno iskakati? Drugo – po vama, zar se neće desiti nešto loše sa onima koji iskoče?
– Ne treba iskakati iz biblijskih paradigmi. Evo ”Buratino i zlatni ključ” – tipično prekomponovanje priče o bludnom sinu na jezik bajke. Ali zar je neko izgubio zbog toga? Svi su dobili. Bilo koji roman, bilo koja povest, priča su samo prošireno autorsko tumačenje negok biblijskog citata. Odatle i epigrafi uz priče, preuzeti iz Pisma. ”Moja je osveta, ja ću vratiti” – kod Tolstoja u ”Ani Karenjinoj”, na primer. Iz Biblije ne treba iskakati, treba uranjati u nju. Posebno mi, koji smo preživeli period nasilnog odvajanja od Biblije.
– Kako se odnosite prema terminima ”pravoslavna literatura”, ”duhovna literatura”, koji se koriste u savremenoj istoriji književnosti? Da li postoje vernici, savremeni pisci, pesnici, koji nas kao čitaoce privlače?
– Shvatanje ”pravoslavna literatura” je mnogo šire od asortimana u crkvenoj prodavnici. Starac Amvrosije Optinski je ispod kreveta držao basne Krilova. I sa ljubavlju ih je čitao. A “Braća Karamazovi” su spasili od očajanja, i priveli ispovesti više ruskih duša nego najuspešniji propovednik. I, završićemo ovom frazom.
S Bogom Svetim.
Protojerej Andrej Tkačov
Izvor: Pravoslavlje.ru
