Seosko imanje, početak marta, prve nedelje velikog posta. Dani tmurni, jednolični. Ali, proleće je već na pragu. Živim kao pustinjak, radim od jutra do mraka. „Tebi eto, dušo moja, Gospod poklanja talenat, sa strahom primi dar. Danas opet nisam primetio kako mi je prošao dan. Ali evo smrkava se, iza prozora se plavi. Umoran, spokojan, polažem pero, zahvaljujući u mislima Bogu za snagu, za rad, oblačim se i izlazim na trem. Suton, tišina, blag martovski vazduh… Idem selom, sređujem svoje misli, učvršćujem svoje skrivene namere, vidim sve unaokolo, jasno zapažam i osećam – za sve su otvoreni moje srce, moje oči.
Ah da, na pragu, na pragu. Čak i u zimskoj sumornosti tih sutona, već je proleće – u njihovom jedva uočljivom plavetnilu. Na poljima iza sela, vodnjikavi su sivi snegovi, mutno se crne seoske izbe, nigde nema nijednog svetla. Mračni je i na imanju koje posmatram po povratku iz sela. Iza imanja, od oblaka tamni pod tmurnim nebom vrt. Ali, proleće je i u tome – što u selu tako kasno ne pale svetla, što vrt liči na kišni oblak, što su nebo i vrhovi vrta tako sumorni.
Na pašnjaku crkva – u njoj je služba. Prilzaik i kod crkvene kapije raspoznajem dvoprežne saonice za prevoz drva, sitni, kosmati, obrasli zimskom dlakom. Na snegu pored njih – naviljci sena, izmešani s konjskom balegom, i sve to miriše sveže, vlažno, prolećnje. Nedruželjubivim poljskim hučanjem gude ogolele topole što se nadnose nad crkvenom ogradom. Svakog trena pred očima postaje sve tamnije, lica oih koji idu u crkvu već se ne razaznaju – kako se noć više približava, oseća se lak nemir i u metlama topola što bruje, ima nečeg strogog i pretećeg.
Iza kapije u zavetrini, vazduh je mekši, ali od vejavice sa niskim vetrom, crkveno dvorište pokatkad posivi, ograda počinje da se puši, i na lice mi nalkeće hladna zimsaka prašina. A kada se na visokom kamenitom tremu crkve otvore vrata, iza mračnog hodnika, vidi se njena unutrašnja osvetljenost slabom, crvenom, tačkastom svetlošću. Popevši se na trem, osećam taj složeni, naročiti miris, koga sretamo samo u papertama ruskih crkava u rano rusko proleće. U crkvi je vazduh mirišljav i vreo, taman zid od naroda i svetlost iza njega.
Tamo, kraj krupnog sveštenika stoji devojka, ona, čije sam saonice video kraj kapije. Bleda je, sveža i tako uredna, kakve su samo pobožne devojke tek izašle iz detinjstva. Njena sivo-plava haljina od sjaja sveća poprimila je zelenkasti, poput mesečine, ton. Na leđima joj leži crna kosa. Obasjani nežni oval lica i guste trepavice podigle je na likove ikonostasa. Od kakvih li se grehova oslobađa ona postom, stajanjem, svojim bledilom? Šta osećam prema njoj? Da li je moja kćer? Nevesta?
Vraćam se kroz mrak kući i veče provodim uz knjigu, u nestvarnom svetu, ali toliko prisutnom u svemu čime u potaji živi moja duša. Tonem u san s pomišlju o radostima sutrašnjeg dana – o zadovoljstvu koje mi donosi moja mašta. Uistinu, Gospode, ne daj mi duh dokonosti, obeshrabrenja. Više mi ništa ne treba. Sve je u meni, sve je na svetu – moje.
Prevela s ruskog: Slobodanka Draškoci
