Brutalnost, primitivizam i nasilje rijaliti programa ne može da se ne prenese na ulicu, upozoravao je M. Đurković još pre sedam godina.
Srbiju je ovih dana ponovo preplavio talas vesti o brutalnim nasilnim ubistvima koja se dešavaju u porodici, na ulici, između vršnjaka. No mi smo toliko otupeli i toliko zatrpani nasiljem i ludilima različitog tipa da sve to prođe i zaboravi se posle samo nekoliko dana. A monstruozni slučajevi se smenjuju kao na traci. Najgore je što tolika brutalna ubistva više nisu neka posebna tema kojom bi društvo, političari, institucije ili mediji trebalo da se bave. Retki su čak i mediji koji su odreagovali na ovaj poslednji talas i potražili mišljenje stručnjaka, probali da makar ukažu na to da se nalazimo na vrlo opasnom putu.
Još jedan dokaz našeg opšteg otupljivanja i navikavanja na nenormalnost kao na uobičajeni i prihvaćeni okvir društvenog života jeste činjenica da su utihnuli i poslednji glasovi koji su apelovali na suzbijanje, ako ne i ukidanje rijaliti programa. „Farma” i „Parovi” postali su regularni deo života prosečnog srpskog gledaoca, a doskoro je tu bio i „Veliki brat”. Dok su Antenine televizije prešle na rijalitije muzičkog tipa, Hepi ne prestaje da emituje „Parove”, zbog čega je prema nekim tvrdnjama navodno Mitrović prinuđen da odgovara gotovo neprestanim emitovanjem „Farme” jer su to programi koji beleže najveću gledanost.
Šta su ovi programi? U pitanju su forme koje promovišu najprimitivnije, nagonske vrste ponašanja i po pravilu se baziraju na prikazivanju verbalnog i fizičkog nasilja, s jedne strane, i seksa različitih vrsta, sa druge. No za ovakve laboratorijske programe bazirane na postulatima eksperimentalne psihologije važi klasično pravilo da se granice stalno moraju pomerati, i to sve većom brzinom. Kada su ovakvi programi počinjali, veliki događaj je bio prikazivanje prvog nagoveštaja seksualnog odnosa. Samo nekoliko godina kasnije seksualni odnos se prikazuje već prve ili druge večeri emitovanja. Sledi zatim omogućavanje gledaocima da od toga vide sve više, pa se uvode menjanja partnera, homoseksualni odnosi, nagoveštaji grupnog seksa itd. Nasilje takođe mora da eskalira, pa osim pravila da se unose litri alkohola, uvrede svih vrsta moraju da budu sve gore, a tuče, premlaćivanja pa čak i puštanje krvi postali su takođe očekivani sadržaj programa.
Osim propalih estradnih zvezda željnih pažnje ili podizanja svoje atraktivnosti, koju posle pokušavaju da naplate većom cenom za svoje nastupe, i očigledno bolesnih ljudi, sada osnovu programa čine takozvane starlete, što je eufemizam za prostitutke kojima televizije očigledno plaćaju za seks pred kamerama, a time one takođe podižu svoju tržišnu cenu za obavljanje najstarijeg zanata, kad izađu napolje. Vrhunac je naravno dovođenje kriminalaca, pa smo se tako vratili na to da se kao modeli i idoli za decu nude kriminalci i prostitutke. Nedavno smo imali priliku da na naslovnoj strani jednog dnevnika vidimo decu iz osnovne škole kako uzimaju autogram od Kristijana. Narečeni je, naravno, svoj boravak na „Farmi” koristio da mitologizuje svoje kriminalne aktivnosti.
Ne smemo zaboraviti ni ulogu političara. Ne tako davno značajan regionalni političar Nenad Čanak je učestvovao u „Velikom bratu” da bi nakon toga nasilje preneo i u stvarni život kada je brutalno pretukao čoveka, zbog čega mu se i dalje sudi. Vojislav Šešelj gostovanjem u ovakvim programima pokušava da povrati „popularnost“.
Brutalnost, primitivizam i nasilje ovih programa ne može da se ne prenese na ulicu. Onaj ko omogućava ovaj neprestani mentalni zločin, direktno proizvodi i preliva nasilje, bolest i zlo u društvo. Najgore od svega jeste to što je sve to protivzakonito. Dovoljno je pogledati Zakon o radio-difuziji, odnosno njegov član 19 koji govori o zaštiti maloletnika i član 68 koji propisuje opšte obaveze emitera u odnosu na programske sadržaje. Tu je propisano da emiteri moraju da emituju sadržaje koji doprinose podizanju opšteg kulturnog i saznajnog nivoa građana (tačka 4), kao i da ne emituju program čiji sadržaji mogu da škode fizičkom, mentalnom ili moralnom razvoju dece i omladine, ili da ne emituju program koji podržava i ističe nasilje… i druge oblike kriminalnog ponašanja (tačka 5 i 6). Uz to, postoji i Kodeks o ponašanju emitera na osnovu koga bi takođe bilo lako ukinuti ovakve programe ili ih za početak prebaciti da se emituju posle ponoći.
No i REM kao i najveći broj institucija u ovoj zemlji već godinama ne radi svoj posao i ne primenjuje zakon. Kome još da padne na pamet da opominje Peconija Rankovića i Željka Mitrovića, ili Pinku i Hepiju da uzima dozvole, kad se zna koliko su ti ljudi moćni i uticajni u ovoj zemlji? A rijaliti programi su im najveći izvor prihoda…
Žrtve takve konstelacije odnosa u kojoj oni zarađuju šireći bolest i nasilje, a institucije ne rade svoj posao, jesmo svi mi. A posebno naša deca…
Miša Đurkovič
Izvor: Iskra 12.03.2016
