Korak po korak, oko Kine se stvara politički, vojni i medijski sanitarni kordon. U takvoj geopolitičkoj konstelaciji kineski prostor za grešku je drastično sužen. Kako će se Kina nositi sa spoljnim izazovima zavisiće ponajviše od brzine kojom će ona rešavati svoje narasle unutrašnje probleme i sistemske protivurečnosti.
Kako pomiriti kapitalističko društvo i politički monopol komunističke partije? Može li se harmonizovati marksistički pogled na svet (sve popularniji kod mladih članova partije), s ekonomskim i socijalnim promenama koje donosi kapitalistički način proizvodnje? Da li je i danas zaista nebitno kakve je boje Deng Sjaopingova mačka ako uspešno lovi (ekonomske) miševe? Da li je Kina zakasnila s kontrolom onih socijalnih procesa koji sutra mogu stvoriti ambijent za kakvu obojenu, tjenanmensku revoluciju? Ili kraće, mogu li se zli dusi kapitalizma vratiti u bocu iz koje su utekli?
Deo zapadnih medija i analitičara, kako se to inače rutinski radi u periodima hladnog rata, proriču katastrofične scenarije za Kinu. Najavljuju se veliki sukobi u partijskom aparatu, pa čak i neminovni državni udar kojim će Si Đinping, prvi čovek Kine, biti smenjen već koliko sutra. Tvrdi se da Kina svojom agresivnom, „vučjom“ spoljnom politikom i eksploatacijom malih država ubrzano stvara neprijatelje kao i da nije u stanju da kreira saveze. Na sličnoj liniji su i predviđanja o brzom krahu kineske ekonomije i o neminovnim, velikim socijalnim potresima.
Ako se propagandni rat ostavi po strani, Kina objektivno ima veliki broj unutrašnjih problema koje niti krije, niti gura pod tepih. Vlasti su svesne da će država slabiti ukoliko se dopusti da društvo postane toliko slično zapadnim društvima da u njega uđu i sve zapadne ekonomske i socijalne bolesti. Za Kinu je to pitanje nacionalne bezbednosti, pa i opstanka.
Jedan od najvećih problema je visoka korupcija sa kojom se vlasti intenzivno bore od 2013. Korupcija je globalna boljka, ali je problem uvek teži tamo gde se socijalne razlike ubrzano uvećavaju. Socijalne nejednakosti su danas u Kini izraženije nego u najvećem broju zapadnih država, a ovaj problem će biti sve veći kako se ekonomski rast bude usporavao. Ne treba zaboraviti ni da je u sistemske promene Kina ušla sa socijalističke strane života i da sećanje na egalitarnost umire sporije nego sećanje na siromaštvo Maovog vremena.
Socijalna zaštita je i dalje vrlo slaba, dok je privatizovani zdravstveni sistem preskup za veliki broj ljudi. Sistem obrazovanja, na koji su Kinezi posebno osetljivi, u velikom je problemu. Oni koji imaju novac mogu svoju decu upisati u dobre privatne škole ili im obezbediti tutore koji će pomoći da njihova deca polože izuzetno teške prijemne ispite za fakultet. Društvo koje bi, shodno svojoj ideologiji, moralo da obezbedi jednake uslove za sve, tu je ozbiljno zakazalo i okasnilo s rešavanjem tog problema.
Ogroman novac se sliva u sektor nekretnina, a stanovi, kako je to u kapitalizmu i red, postali su investiciona roba a ne samo prostor u kome se živi. Otuda, uprkos ogromnoj stambenoj izgradnji, cene stanova i zakupnina rastu. Veliki broj Kineza je sve dalje od mogućnosti da sebi kupi stan – onaj nasušni. Visokošpekulativni sektor nekretnina sada stvara probleme koji ne ugrožavaju samo socijalu stabilnost već ugrožavaju i finansijski sistem.
Kina sada ima najviše milijardera na svetu – preko hiljadu. Komunistička partija mora da obuzdava i kontroliše tu naraslu i moćnu tajkunsku klasu. Kina to čini mnogo efikasnije i čvršće nego bilo koja druga zemlja, ali sukob s bogatima uvek je okršaj visokog rizika. Kina se u tom ratu ne obazire previše na ekonomske posledice i povremene berzanske poremećaje koji prate takvu vrstu grubog državnog mešanja u poslovanje privatnih kompanija. Prednost Kine je njeno ogromno tržište kome kineski tajkuni ne mogu okrenuti leđa sve i kada bi imali slobodu da to učine. Oni mogu uteći iz Kine, ali svoj biznis ne mogu poneti sa sobom niti ga mogu prodati stranim investitorima, pogotovo ne kada je reč o strateški važnim kompanijama – država to ne dopušta.
Procesi kroz koje Kina prolazi su verovatno najkompleksniji socijalni i politički eksperiment od Drugog svetskog rata i njihov značaj i posledice prevazilaze nacionalne granice. Kina istovremeno žonglira s toliko lopti da impresionira kako nijedna od njih još uvek nije pala na zemlju. Ali, veoma je teško stalnim intervencijama stati na put tržišnim snagama i globalnim trendovima u integrisanom svetu. Na strani vlasti su njen izuzetno kvalitetan upravljački aparat, fantastični (dosadašnji) ekonomski uspesi i snažna nacionalna svest koju građani Kine imaju. Čini se da je nacionalizam ključni faktor kineskog jedinstva i zamena za raniju komunističku ideologiju – bar za sada.
Nebojša Katić
Izvor: Politika
