Rusija je za nas, pre svega ruski narod, njegova kultura, njegovo pravoslavlje. Neporecivo je bratstvo dva jezika, sestrinstvo dva pisma, kao i zajedništvo obraćanja vrhovnom biću Vasione. Radeći, svojevremeno, kao nastavnik našeg jezka u Francuskoj, uvideo sam da bez jakog ruskog jezika na Katedri za slavistiku nema mesta za srpski, a bogami ni za druge slovenske jezike. Uz ruski, prolazimo, nekako, i mi.
Engleskom jeziku, koji je preplavio planetu, širom su otvorena vrata naših škola. Razumljivo je da je engleski danas nezaobilazan, ali bi, u zasnivanju školskih programa, valjalo uvažavati i neka druga merila. Izbor po srodnosti koristan je na drugi način, otvara perspektivu za samogledavanje. Taj bratski jezik koji ne znajući poznajemo, pa ga ko zna kako i otkud razumemo, pohranjen je u našim genima, u praslovenskim maglama, u korenju Krančevićevog drevnog duba. Učeći ga, naučićemo ponešto i o sebi.
Letopis glavnog toka novije istorije obeležen je našim udaljavanjem od Rusije. Pri tom smo se držali prostodušnog poverenja u apsolutnu prednost zapadnoevropskog koncepta demokratije. Bombe iz proleća i leta 1999. godine su nas probudile iz varljivog sna. A eto, neki i dalje traže prijatelje među onima koji su nas u 20. veku šest puta bombardovali; istovremeno smo nepoverljivi prema zemlji koja nas nikada nije napala. Ako nam nije pomogla kad god smo očekivali, nije nam ni odmagala.
Na pitanje koje postavlja jedan Čehovljem lik iz priče „Švedska šibica“: „A Srbi se pobunili opet“ Ne razumem, šta im to treba!“ Mogli bismo, danas, da ovako odgovorimo: Buneći se, pokazujemo da smo živi. Podsećamo da nas, iako smo mali kao dečak iz Kočićeve pripovetke „U mećavi“, još negde ima. Neka Bog čuva Rusiju, pa makr nam nikada nikakvu pomoć ne poslala. Ona nas štiti svojim postojanjem, blagoslovenim prostranstvom.
Milovan Danojlić
Izvor: Izlaganje na naučnom skupu „Rusija i Balkan u savremenom svijetu, Banja Luka, 9. decembar 2011.
