Сеоско имање, почетак марта, прве недеље великог поста. Дани тмурни, једнолични. Али, пролеће је већ на прагу. Живим као пустињак, радим од јутра до мрака. „Теби ето, душо моја, Господ поклања таленат, са страхом прими дар. Данас опет нисам приметио како ми је прошао дан. Али ево смркава се, иза прозора се плави. Уморан, спокојан, полажем перо, захваљујући у мислима Богу за снагу, за рад, облачим се и излазим на трем. Сутон, тишина, благ мартовски ваздух… Идем селом, сређујем своје мисли, учвршћујем своје скривене намере, видим све унаоколо, јасно запажам и осећам – за све су отворени моје срце, моје очи.
Ах да, на прагу, на прагу. Чак и у зимској суморности тих сутона, већ је пролеће – у њиховом једва уочљивом плаветнилу. На пољима иза села, водњикави су сиви снегови, мутно се црне сеоске избе, нигде нема ниједног светла. Мрачни је и на имању које посматрам по повратку из села. Иза имања, од облака тамни под тмурним небом врт. Али, пролеће је и у томе – што у селу тако касно не пале светла, што врт личи на кишни облак, што су небо и врхови врта тако суморни.
На пашњаку црква – у њој је служба. Прилзаик и код црквене капије распознајем двопрежне саонице за превоз дрва, ситни, космати, обрасли зимском длаком. На снегу поред њих – навиљци сена, измешани с коњском балегом, и све то мирише свеже, влажно, пролећње. Недружељубивим пољским хучањем гуде оголеле тополе што се надносе над црквеном оградом. Сваког трена пред очима постаје све тамније, лица оих који иду у цркву већ се не разазнају – како се ноћ више приближава, осећа се лак немир и у метлама топола што брује, има нечег строгог и претећег.
Иза капије у заветрини, ваздух је мекши, али од вејавице са ниским ветром, црквено двориште покаткад посиви, ограда почиње да се пуши, и на лице ми налкеће хладна зимсака прашина. А када се на високом каменитом трему цркве отворе врата, иза мрачног ходника, види се њена унутрашња осветљеност слабом, црвеном, тачкастом светлошћу. Попевши се на трем, осећам тај сложени, нарочити мирис, кога сретамо само у папертама руских цркава у рано руско пролеће. У цркви је ваздух миришљав и врео, таман зид од народа и светлост иза њега.
Тамо, крај крупног свештеника стоји девојка, она, чије сам саонице видео крај капије. Бледа је, свежа и тако уредна, какве су само побожне девојке тек изашле из детињства. Њена сиво-плава хаљина од сјаја свећа попримила је зеленкасти, попут месечине, тон. На леђима јој лежи црна коса. Обасјани нежни овал лица и густе трепавице подигле је на ликове иконостаса. Од каквих ли се грехова ослобађа она постом, стајањем, својим бледилом? Шта осећам према њој? Да ли је моја кћер? Невеста?
Враћам се кроз мрак кући и вече проводим уз књигу, у нестварном свету, али толико присутном у свему чиме у потаји живи моја душа. Тонем у сан с помишљу о радостима сутрашњег дана – о задовољству које ми доноси моја машта. Уистину, Господе, не дај ми дух доконости, обесхрабрења. Више ми ништа не треба. Све је у мени, све је на свету – моје.
Превела с руског: Слободанка Драшкоци
