Piše: Havijer Blas
Preveo: Miloš M. Milojević
Donald Tramp razmatra zauzimanje ostrva Harg, ključnog iranskog naftnog terminala, kao jedan snažan eskalatorni potez u američko-izraelskom ratu protiv Irana
Preko ostrva Harg izvozi se devedeset odsto iranske sirove nafte, ali Iran raspolaže i drugim naftnim terminalima kao što su Džask, ostrva Lavan, Siri i Kešm, koji mogu poslužiti kao alternativni pravci u ovoj situaciji
Kako bi zaista prekinuo dotok iranskih petrodolara Tramp bi morao da zaposedne ne samo ostrvo Harg, već i druge terminale i da to učini jednovremeno, pošto bi Iran i na druge načine mogao da izvozi izvesnu količinu nafte.
„Ja bih krenuo i uzeo bih ga“. Ovo „ga“ odnosi se na ostrvo Harg a „ja“ je Donald Tramp, no, komentar o kritičnom iranskom naftnom terminalu iznesen je još 1988. godine kada je Donald Tramp bio tek biznismen. Četiri decenije kasnije američki predsednik razmatra da li da ostvari tu davno izrečeno pretnju u onome što bi mogla biti znatna eskalacija američko-izraelskog rata protiv Islamske republike. Sada, kao i tada, ideja da će zauzimanje ovog mesta voditi potčinjavanju Irana nije utemeljena.
Ostavimo po strani da li je zauzimanje – i još bitnije zadržavanje – ostrva ostvarljivo. Tokom osamdesetih godina Tramp je mislio da je to sasvim jednostavno: „Jedan metak ispaljen na naše ljude ili brodove i odmah bi krenuo na Harg“. Nakon bombardovanja vojnih meta na ostrvu ranije tokom ovog meseca, zadržavao je za sebe svoje namere da li planira da ode korak dalje. Bela kuća izgleda da misli kako bi terminal mogao da posluži kao pogodbeni adut kojim bi se Iran prinudio da otvori Ormuski moreuz. „Možda planiram, možda ne planiram“, odgovorio je Tramp u petak na pitanje da li planira da zauzme ostrvo.
Artur Snel: Bilo je i čudnijih stvari – američko slučajno preuzimanje Venecuele
Čak i bez raspravljanja o rizicima koje nosi smeštanje američkih vojnih snaga na iransko kopno, važno je razmotriti šta zapravo ostrvo Harg obezbeđuje i kolika je njegova vrednost režimu u Teheranu.
Suprotno uobičajenim uverenjima, Harg, otprilike površine Menhetna i ugrubo dvadeset pet kilometara udaljeno od iranskog kopna – nije jedina slavina kroz koju teku proizvodi ogromne naftne industrije Islamske republike. Teheran raspolaže i drugim naftnim terminalima. Svakako, nijedan ne dobacuje do kapaciteta razmeštenih na ovom ostrvu, ali u vanrednoj situaciji mogu da obezbede alternativne pravce kojima bi Iran mogao da izveze poneki barel. Iako to ne bi bilo mnogo, čak i mala količina može da predstavlja znatnu razliku tokom ratnog vremena.
Uobičajeno, Harg obuhvata oko devedeset odsto iranskog izvoza sirove nafte, koji se uglavnom kreće oko 1,7 miliona barela dnevno. Ostrvo se koristi blizinom džinovskih obalskih naftnih polja u ovoj zemlji, dubokovodnim pristaništima, ogromnim skladišnim kapacitetom i mogućnosti brzog utovara tankera. Zbog toga ga Iran obilno koristi.
Ali postoje i drugi naftni terminali popus Džaska, koji izlazi na Arapsko more tik posle osporavanog Ormuskog moreuza. Iran je nedavno ovde ukrcao jedan tanker, i režim bi mogao verovatno da izveze oko 300.000 barela iz ove luke svakoga dana. Drugi terminali nalaze se na ostrvima Lavan, Siri i Kešm, razmeštenim u Persijskom zalivu. Oni izvoze manje ali bi možda zajedno mogli da ukrcaju još 200 do 300 hiljada barela dnevno.
Čak i kada se zbroje sva ova mesta ne dobacuju ni blizu Harga. U najboljem slučaju mogu da obezbede jednu četvrtinu kapaciteta za ukrcavanje koji postoji na ostrvu. A ipak Iran može da se koristi njima kako bi osigurao premeštanje manjih količina nafte, verovatno dovoljno za održavanje ratnog napora. Ukoliko smo nešto naučili iz američkog „maksimalnog pritiska“ na iransku naftnu industriju, to je da Teheran raspolaže znatnim resursima. Kada je priteran uza zid režim uobičajeno iznenadi većim količinama nafte od očekivanih.
Zemlja takođe izvozi druge naftne proizvode poznate kao kondenzati prirodnog gasa, cenjeni proizvod u petrohemijskoj industriji. Prodaje važne rafinisane proizvode kao što su naftno gorivo (mazut), ukapljeni naftni gas (LNG) i petrolej. Kada se zbroje to je još milion barela dnevno, uglavnom kombinovano preko tri terminala Asaluje, Bandar Mahšahra i Abadana. Svakodnevno to donosi milijarde dolara, a privlači daleko manje pažnje od Harga.
Iranska ukupna proizvodnja nafte je na četrdeset šestogodišnjem vrhuncu
Teheran crpi više hidrokarbonata nego što se uobičajeno navodi zahvaljujući naglom skoku proizvodnje takozvanih kondenzata i ukapljivanja prirodnog gasa
Za potpuni prekid doticanje petrodolara – ili petrojuana – Trampu ne bi bilo dovoljno samo da zauzme Harg; bilo bi potrebno da zauzme i druge terminale, i da to učini jednovremeno. Bilo šta drugo bi Iranu ostavilo nekakve mogućnosti da nastavi sa izvozom izvesnih količina nafte. Istorija pokazuje da može da istrpi dugotrajne periode niskog izvoza nafte.
Ključno, u rat je ušao sa pozicije resursne snage, uz proizvodnju nafte koja je prebacila rekorde zabeležene tokom prethodnih četrdeset šest godina od skoro pet miliona barela dnevno. Ovo je dovelo do naglog rasta prekomorske prodaje. Prodaja sirove nafte prošlog meseca je zabeležila najviše vrednosti tokom prethodnih osam godina od 2,2 miliona barela dnevno. Osim toga izvozio je još milion barela drugih naftnih tečnosti i rafinisanih proizvoda.
Ukoliko se vratimo u 2020-2021. godinu, kada je Tramp pokrenuo svoju kampanju maksimalnog pritiska zavođenjem naftnih sankcija, Iranski izvoz pao je na manje od 250.000 barela dnevno tokom nekoliko meseci. Čak i kada je dopušten izvestan izvoz ispod radara, prekomorske pošiljke sirove nafte nisu prešle 750.000 barela dnevno tokom više od dvadeset četiri meseca između početka 2020. i sredine 2022. godine.
Uprkos finansijskoj šteti, Teheran nije poklekao. Očekivati da će se potčiniti danas, čak i ukoliko bi Tramp mogao da prinudno obori izvoz za 90 odsto, predstavlja zanemarivanje pređašnjih lekcija. I za razliku od Islamske republike, Bela kuća nema na raspolaganju obilje vremena. Potrebno je da otvori Ormuski moreuz za nekoliko dana, ili u najnepovoljnijem slučaju za nekoliko nedelja. Trampu na raspolaganju nije nekoliko meseci tokom kojih bi mogao da vrši pritisak na Iran kako bi ovaj prihvatio dogovor. Do tada bi se svetska ekonomija obrušavala zbog vrtoglavo visokih cena nafte.
Naravno, SAD mogu da zaustave sav izvoz iranske nafte a da ne moraju da zauzmu ostrvo Harg ili druge terminale. Mogu da nametnu embargo, zaustave bilo koji tanker koji prevozi iransku naftu. Ali opet, pitam se da li bi tako nešto delovalo dovoljno brzo da prinudi Teheran na ustupke pre nego što cene nafte ne postanu nepodnošljivo visoke.
Ako ništa drugo, kontinuirana iranska sposobnost da utovaruje tankere i da ih nesmetano prevozi kroz Ormuski moreuz mora da je pozitivno iznenađenje za iranske vojne planere. Još veći je dar to što je Vašington ukinuo sankcije na iransku naftu tokom trideset dana. Iran je izvozio najmanje milion i po barela sirove nafte i drugih proizvoda dnevno. Pretpostavimo da je prosečna cena bila 80 dolara po barelu, to je nekih 2,5 milijarde dolara koje Iran teško da je očekivao kada je bombardovanje otpočelo.
Do sada je Trampovoj administraciji postalo poznato da se iranska sposobnost odmazde ne sme zanemariti. Ukoliko je iranska naftna infrastruktura napadnuta, Iran će odgovoriti napadanjem energetskih postrojenja u susednim država. Denis Citrinovic iz Instituta za studije nacionalne bezbednosti iz Tel Aviva kaže da je iranska politika: „Šta god da nam uradite, mi ćemo to uraditi vama – samo još gore“.
Havijer Blas: Amerika mora pošto poto otvoriti Ormuski moreuz
Harg fascinira Trampa tokom poslednjih četrdeset godina. Šteta što to ne obuhvata valjano razumevanje šta ovo ostrvo pruža Iranu i kako bi režim mogao da se nosi čak i da ostane bez ostrva. Možda je to razlog zbog čega je u petak pretio ostrvu, a u nedelju je umesto da deluje izdao četrdeset osmočasovni ultimatum da se otvori moreuz ili će uslediti napad na elektroenergetsku mrežu. Kao što je čest slučaj sa američkim predsednicima, neuspeh da se razume istorija može da vodi odlukama zbog kojih se zažali.
Izvor: Blumberg
