Пише: Хавијер Блас
Превео: Милош М. Милојевић
Доналд Трамп разматра заузимање острва Харг, кључног иранског нафтног терминала, као један снажан ескалаторни потез у америчко-израелском рату против Ирана
Преко острва Харг извози се деведесет одсто иранске сирове нафте, али Иран располаже и другим нафтним терминалима као што су Џаск, острва Лаван, Сири и Кешм, који могу послужити као алтернативни правци у овој ситуацији
Како би заиста прекинуо доток иранских петродолара Трамп би морао да запоседне не само острво Харг, већ и друге терминале и да то учини једновремено, пошто би Иран и на друге начине могао да извози извесну количину нафте.
„Ја бих кренуо и узео бих га“. Ово „га“ односи се на острво Харг а „ја“ је Доналд Трамп, но, коментар о критичном иранском нафтном терминалу изнесен је још 1988. године када је Доналд Трамп био тек бизнисмен. Четири деценије касније амерички председник разматра да ли да оствари ту давно изречено претњу у ономе што би могла бити знатна ескалација америчко-израелског рата против Исламске републике. Сада, као и тада, идеја да ће заузимање овог места водити потчињавању Ирана није утемељена.
Оставимо по страни да ли је заузимање – и још битније задржавање – острва остварљиво. Током осамдесетих година Трамп је мислио да је то сасвим једноставно: „Један метак испаљен на наше људе или бродове и одмах би кренуо на Харг“. Након бомбардовања војних мета на острву раније током овог месеца, задржавао је за себе своје намере да ли планира да оде корак даље. Бела кућа изгледа да мисли како би терминал могао да послужи као погодбени адут којим би се Иран принудио да отвори Ормуски мореуз. „Можда планирам, можда не планирам“, одговорио је Трамп у петак на питање да ли планира да заузме острво.
Артур Снел: Било је и чуднијих ствари – америчко случајно преузимање Венецуеле
Чак и без расправљања о ризицима које носи смештање америчких војних снага на иранско копно, важно је размотрити шта заправо острво Харг обезбеђује и колика је његова вредност режиму у Техерану.
Супротно уобичајеним уверењима, Харг, отприлике површине Менхетна и угрубо двадесет пет километара удаљено од иранског копна – није једина славина кроз коју теку производи огромне нафтне индустрије Исламске републике. Техеран располаже и другим нафтним терминалима. Свакако, ниједан не добацује до капацитета размештених на овом острву, али у ванредној ситуацији могу да обезбеде алтернативне правце којима би Иран могао да извезе понеки барел. Иако то не би било много, чак и мала количина може да представља знатну разлику током ратног времена.
Уобичајено, Харг обухвата око деведесет одсто иранског извоза сирове нафте, који се углавном креће око 1,7 милиона барела дневно. Острво се користи близином џиновских обалских нафтних поља у овој земљи, дубоководним пристаништима, огромним складишним капацитетом и могућности брзог утовара танкера. Због тога га Иран обилно користи.
Али постоје и други нафтни терминали попус Џаска, који излази на Арапско море тик после оспораваног Ормуског мореуза. Иран је недавно овде укрцао један танкер, и режим би могао вероватно да извезе око 300.000 барела из ове луке свакога дана. Други терминали налазе се на острвима Лаван, Сири и Кешм, размештеним у Персијском заливу. Они извозе мање али би можда заједно могли да укрцају још 200 до 300 хиљада барела дневно.
Чак и када се зброје сва ова места не добацују ни близу Харга. У најбољем случају могу да обезбеде једну четвртину капацитета за укрцавање који постоји на острву. А ипак Иран може да се користи њима како би осигурао премештање мањих количина нафте, вероватно довољно за одржавање ратног напора. Уколико смо нешто научили из америчког „максималног притиска“ на иранску нафтну индустрију, то је да Техеран располаже знатним ресурсима. Када је притеран уза зид режим уобичајено изненади већим количинама нафте од очекиваних.
Земља такође извози друге нафтне производе познате као кондензати природног гаса, цењени производ у петрохемијској индустрији. Продаје важне рафинисане производе као што су нафтно гориво (мазут), укапљени нафтни гас (ЛНГ) и петролеј. Када се зброје то је још милион барела дневно, углавном комбиновано преко три терминала Асалује, Бандар Махшахра и Абадана. Свакодневно то доноси милијарде долара, а привлачи далеко мање пажње од Харга.
Иранска укупна производња нафте је на четрдесет шестогодишњем врхунцу
Техеран црпи више хидрокарбоната него што се уобичајено наводи захваљујући наглом скоку производње такозваних кондензата и укапљивања природног гаса
За потпуни прекид дотицање петродолара – или петројуана – Трампу не би било довољно само да заузме Харг; било би потребно да заузме и друге терминале, и да то учини једновремено. Било шта друго би Ирану оставило некакве могућности да настави са извозом извесних количина нафте. Историја показује да може да истрпи дуготрајне периоде ниског извоза нафте.
Кључно, у рат је ушао са позиције ресурсне снаге, уз производњу нафте која је пребацила рекорде забележене током претходних четрдесет шест година од скоро пет милиона барела дневно. Ово је довело до наглог раста прекоморске продаје. Продаја сирове нафте прошлог месеца је забележила највише вредности током претходних осам година од 2,2 милиона барела дневно. Осим тога извозио је још милион барела других нафтних течности и рафинисаних производа.
Уколико се вратимо у 2020-2021. годину, када је Трамп покренуо своју кампању максималног притиска завођењем нафтних санкција, Ирански извоз пао је на мање од 250.000 барела дневно током неколико месеци. Чак и када је допуштен известан извоз испод радара, прекоморске пошиљке сирове нафте нису прешле 750.000 барела дневно током више од двадесет четири месеца између почетка 2020. и средине 2022. године.
Упркос финансијској штети, Техеран није поклекао. Очекивати да ће се потчинити данас, чак и уколико би Трамп могао да принудно обори извоз за 90 одсто, представља занемаривање пређашњих лекција. И за разлику од Исламске републике, Бела кућа нема на располагању обиље времена. Потребно је да отвори Ормуски мореуз за неколико дана, или у најнеповољнијем случају за неколико недеља. Трампу на располагању није неколико месеци током којих би могао да врши притисак на Иран како би овај прихватио договор. До тада би се светска економија обрушавала због вртоглаво високих цена нафте.
Наравно, САД могу да зауставе сав извоз иранске нафте а да не морају да заузму острво Харг или друге терминале. Могу да наметну ембарго, зауставе било који танкер који превози иранску нафту. Али опет, питам се да ли би тако нешто деловало довољно брзо да принуди Техеран на уступке пре него што цене нафте не постану неподношљиво високе.
Ако ништа друго, континуирана иранска способност да утоварује танкере и да их несметано превози кроз Ормуски мореуз мора да је позитивно изненађење за иранске војне планере. Још већи је дар то што је Вашингтон укинуо санкције на иранску нафту током тридесет дана. Иран је извозио најмање милион и по барела сирове нафте и других производа дневно. Претпоставимо да је просечна цена била 80 долара по барелу, то је неких 2,5 милијарде долара које Иран тешко да је очекивао када је бомбардовање отпочело.
До сада је Трамповој администрацији постало познато да се иранска способност одмазде не сме занемарити. Уколико је иранска нафтна инфраструктура нападнута, Иран ће одговорити нападањем енергетских постројења у суседним држава. Денис Цитриновиц из Института за студије националне безбедности из Тел Авива каже да је иранска политика: „Шта год да нам урадите, ми ћемо то урадити вама – само још горе“.
Хавијер Блас: Америка мора пошто пото отворити Ормуски мореуз
Харг фасцинира Трампа током последњих четрдесет година. Штета што то не обухвата ваљано разумевање шта ово острво пружа Ирану и како би режим могао да се носи чак и да остане без острва. Можда је то разлог због чега је у петак претио острву, а у недељу је уместо да делује издао четрдесет осмочасовни ултиматум да се отвори мореуз или ће уследити напад на електроенергетску мрежу. Као што је чест случај са америчким председницима, неуспех да се разуме историја може да води одлукама због којих се зажали.
Извор: Блумберг
