Piše: Havijer Blas
Preveo: Miloš M. Milojević
Iranska strategija je da nametne ekonomsku štetu predsedniku Donaldu Trampu tako što će uvećati cene američkog goriva što se može izbeći ukoliko Saudijska Arabija uspe da ublaži udar na naftno tržište.
Istočno-zapadni naftovod i još jedan naftovod kojim raspolažu Ujedinjeni Arapski Emirati mogu da osiguraju zaobilazno snabdevanje jedan pet a drugi dva miliona barela dnevno, ukoliko obe zemlje uspeju da dovedu dovoljno tankera u luke za ukrcavanje
Zaobilazni naftovodi mogu da uspore rast cena goriva, kupujući vreme Trampu, ali Beloj kući su potrebni saudijsko-emiratski zaobilazni naftovodi kako bi se ostvario izvestan efekat [protiv skoka cena], da se rat okonča brzo i da regionalna postrojenja za preradu nafte prođu relativno neoštećena
Iranska strategija u ratu sa SAD i Izraelom je do sada postala potpuno jasna: nametnuti nesnošljivu ekonomsku štetu predsedniku Donaldu Trampu, prinuđujući ga da prekine ovaj „nenametnuti rat“ (war of choice) pošto skok cena goriva u Americi postane osetan. Postoji li način da ova šema islamske republike za preživljavanje ne uspe? Da, ukoliko njeni regionalni arhineprijatelj, Saduijska Arabija, ublaži pritisak na naftno tržište.
Havijer Blas: Amerika mora pošto poto otvoriti Ormuski moreuz
U fokus pažnje ulazi Istočno-zapadni naftovod, dug hiljadu dvesta kilometara (746 milja) koji se proteže preko Arapskog poluostrva od Persijskog zaliva do Crvenog mora. Razlog polaganja ovog naftovoda bio je da se izađe na kraj u slučaju jedne sasvim određene istorijske situacije: iranskog zatvaranja Ormuskog moreuza. Saudijci su ga izgradili pre četrdeset pet godina misleći da će, jednog dana, Teheran uspeti da uradi ono što je tada bilo nezamislivo i da prekine plovidbu natovarenih tankera kroz uski pomorski prolaz.
Moreuz je usko grlo plovidbe kroz koje prolazi oko dvadeset miliona barela sirove nafte i rafinisanih naftnih proizvoda dnevno – što je petina ukupne svetske potrošnje. Saudijski naftovod ne može da nadomesti prenos morskim putem celokupne ove količine. Ali može da obezbedi zaobilazni put za nekih pet miliona barela nafte dnevno. Drugi naftovod, u vlasništvu Ujedinjenih Arapskih Emirata, nudi odvojenu zaobilaznicu do Omanskog zaliva za milion i po barela nafte dnevno. U slučaju vanrednih okolnosti UAE bi ovu količinu verovatno mogli da povećaju na dva miliona barela[i].
Tako zajedno ovi naftovodi mogu da uspore, iako ne i da zaustave, galopirajući rast cena nafte ukoliko obe zemlje uspeju da dovedu dovoljno tankera u luke za ukrcavanje do kojih se nafta prevozi naftovodima. Sada je oko dvadeset pet supertankera, od kojih svaki može da prevozi oko dva miliona barela, preusmereno sa svojih prvobitnih pravaca plovidbe i upućeno prema novim tačkama za ukrcavanje. Ostaje da se vidi mogu li se luke nositi sa ovolikom armadom.
Naftovodi koji zaobilaze Ormuz
Gubitak ponude nafte od prvih napada na Iran bio je toliko žestok da su cene nafte skočile dobrano preko 100 dolara po barelu čim su energetske tržnice počele sa radom u nedelju uveče, skočivši 20 odsto za nekoliko sekundi. Ali možda – i zaista mislim možda – naftovodske zaobilaznice zaista mogu da ublaže dalji rast, kupujući Trampu vreme. Bela kuća i dalje se kladi na sve – da može da okonča rat pre nego što naftni pritisak postane neizdrživ.
„Shvatili smo da će cene nafte rasti, što će se i desiti“, rekao je Tramp novinskim izveštačima u subotu uveče. „Ali one će i opadati. Pašće vrlo brzo. A mi ćemo se rešiti velikog, velikog kancera sa lica Zemlja“.
Strategija je izgleda osmišljavana u letu pošto rat nije tekao onako kako je planirano. Da bi uspela, Trampu je prvo potrebno da saudijsko-emiratska zaobilaznica uopšte pravi neku razliku. Drugo, potrebno mu je da se rat okonča za nekoliko dana umesto za nekoliko nedelja – ili barem da neki supertankeri uđu u Ormuski moreuz i iz njega izađu tokom tog vremenskog perioda. Na kraju, potrebno mu je da regionalna proizvodnja nafte, kapaciteti za rafinisanje i ukrcavanje iz rata izađu relativno neoštećeni, dopuštajući brzi nastavak izvoza. Nejasno je na koju će stranu pretegnuti svaki od tih kantara, sada kada znamo da se vašingtonska pretpostavka o laganoj vojnoj šetnji pokazala kao neosnovana.
U nedelju, državna kompanija Saudi Aramko jednovremeno je ukrcavala tri vrlo velika tankera za prevoz sirove nafte, poznata u industriji kao veoma veliki tankeri za sirovu naftu (engleski Very Large Crude Carrier ili skraćeno VLCC) na terminalima Janbu i El Muajiz. To je jasan pokazatelj da preusmeravaju od Ormuskog moreuza što je više nafte moguće. Adnok (Adnoc), emiratska državna kompanija, ukrcava još jedan ovakav brod u Fudžeiri izvan moreuza. Obim ukrcavanja u ovim trima lukama je bez presedana.
Da li će ova zamisao uspeti? U realnim iznosima, saobraženo prema zbirnoj inflaciji, nafta je i dalje daleko jeftinija nego prilikom ranijih naglih skokova. Najviša cena od 139 dolara po barelu koja je zabeležena u martu 2022. godine posle ruske invazije na Ukrajinu bila bi 157 dolara u današnjim dolarima. Cena od 147,5 dolara po barelu iz jula 2008. godine je ekvivalentna današnjih 205 dolara. Osim toga uticaj cena je za sada kratkotrajan, i održava se svega po nekoliko dana a ne meseci ili tromesečja.
Realna cena nafte
Usklađena sa zbirnom inflacijom, cena arapske lake nafte i dalje ostaje znatno ispod nivoa koji je u prošlosti izazivao naftne šokove
Da bi skok cene nafte postao teška kriza, cena mora da se pomakne naviše i da na tom nivou ostane neko vreme. Ali kako se nižu dani bombardovanja i kontranapada, i pretvaraju u nedelje, to će početi da šteti tržištu. Naftovodne zaobilaznice kupuju vreme, ali ništa ne može da zameni otvaranje Ormuskog prolaza za plovidbu.
A zatim tu postoje i nove opasnosti. Saudijska Arabija i UAE kreću se duž zategnutog bezbednosnog konopca. Preusmeravanje nafte preko zaobilaznih naftovoda je deo njihovog obavezivanja da drže otvorenim tržište energenata bez obzira na sve. Ali njihovo delovanje očigledno pomaže Vašingtonu i može da izazove dalju teheransku vojnu odmazdu. Kako se sve više tankera bude kretalo prema novim ukrcnim tačkama izvan Persijskog zaliva, sve više jača nervoza među zvaničnicima u energetskoj industriji u Rijadu i Abu Dabiju da bi naftovodi, pumpne stanice ili čak luke mogle biti meta napada.
Sunitske arapske zemlje u Persijskom zalivu dugo imaju napete odnose sa Iranom, većinski šiitskom zemljom. A ipak poslednjih godina Rijad i Abu Dabi nastojali su da poboljšaju ove odnose. Pre nego što su izbila neprijateljstva, ove zemlje žarko su želele da se Teheran saglasi sa diplomatskim dogovorom sa SAD koji bi bio postignut kroz pregovore u kojima je Oman igrao posredničku ulogu.
Nafta ih je uvukla u sukob sa nepredvidljivim posledicama. Sve više, Treći zalivski rat podseća na neke epizode Drugog svetskog rata. Pomislimo na bitku za Atlantik, u kojoj je Nemačka pokušala da preseče britanske linije snabdevanja suštinski važnim dobrima. Sada, to je bitka za Cevi.
Havijer Blas je kolumnista Blumberga, piše o energetici i trgovini prirodnim dobrima; koautor je knjige The World for Sale: Money, Power and the Traders Who Barter the Earth’s Resources (Svet na prodaju: novac, moć i trgovci koji posluju Zemljinim resursima).
[i] Iran raspolaže sopstvenim naftovodima koji zaobilaze zaliv, povezujući obližnja nafta polja na severoistočnoj obali Persijskog zaliva sa gradom Jask na Omanskom zalivu; naftovod i terminal u Jasku se retko koristi, ali iranske vlasti tvrde da preko njega mogu da isporuče oko milion barela nafte dnevno. U nedelju, Iran je ukrcao jedan supertanker preko u ovom postrojenju.
Izvor: Blumberg
